Junačka deseteračka epska pesma Banović Strahinja spada u pesme pretkosovskog ciklusa. Ovu pesmu je Vuku Karadžiću u pero ispevao Starac Milija. Starac Milija, inače izvanredno nadaren epski pevač, rođen je u okolini Kolašina.
Zbog toga što je izgleda ubio Turčina, on je prebegao u Srbiju i tamo se smestio u Požeškoj nahiji. Vuk je za njega čuo 1820. godine, ali čitave dve godine nije uspevao da se susretne sa njim.
Pre svega mu je trebao da bi zapisao njegove varijante pesama Ženidba Maksima Crnojevića i Banović Strahinja. Vuk je pisao pisma knezu Vasi Popoviću koji je vladao Požeškom nahijom, ali nije dobijao nikakav odgovor. 1822. godine, Vuk se zadesio u Kragujevcu, te se za pomoć obratio Milošu Obrenoviću, a ovaj je u pismu naredio Vasi da dovede starca Miliju kako zna i ume. Tako su se sreli Vuk i starac Milija.
Proveli su zajedno dve nedelje i za te dve nedelje Vuk je uspeo da zapiše nekih 3000 stihova. To su jedne od najlepših naših pesama: Gavran harambaša, Limo, Sestra leke kapetana, Ženidba Maksima Crnojevića i Banović Strahinja.
Vuk Karadžić je ovu pesmu uvrstio u one pesme koje prethode samom Kosovskom boju. Ipak, ova pesma pripada pretkosovskim pesmama, ne po svojoj temi, već po mestima gde se deo radnje zbiva (u malenoj Banjskoj kraj Kosova), kao i po nekim delovima gde se opisuje okupljanje turske vojske na Kosovu.
Poznato je u istoriji narodne književnosti da postoje još neke varijante ove pesme, pored one koju je Vuk objavio. Ove varijante se razlikuju od one koju mi znamo najviše po tome što se u njima žena Banović Strahinje na kraju ipak smrtno kažnjava.
Zbog toga je ova, uveliko poznata varijanta, intrigantnija, interpretacijski zanimljivija i refleksivnija u odnosu na sve ostale jer se u njoj Strahinja suprotstavlja šuracima i spašava ženu od uobičajene kazne. Upravo u toj tački, ova pesma izlazi iz okvira naše usmene tradicije, ali se u isto vreme i potpuno uklapa u sliku junaka i njegovog čojstva na svim poljima.
Banović Strahinja nije poznat istoriji iako je jedan od najomiljenijih junaka srpskih.
Sadržaj pesme Banović Strahinja
Tema pesme Banović Strahinja naznačena je već na samom početku, u prvim stihovima: “Netko bješe Strahiniću bane”. Pesma se završava stihovima: “Pomalo je takijeh junaka ka što bješe Strahiniću bane”. Istaknutost glavnog junaka uz pomoć izabrane reči “netko” upućuje nas na to da pesma govori o nekome ko je jedinstven, poseban, neustrašiv, drugačiji.
Prvi deo pesme ili uvod u radnju pesme je tradicionalno epsko pripremanje junaka za put. Banović Strahinja odlazi kod tasta Jug Bogdana u Kruševac. Tu saznajemo da Banović Strahinja živi sa svojom majkom i suprugom, na Kosovu, u malenoj Banjskoj. Banović Strahinja je okarakterisan spoljašnjom karakterizacijom.
Opisan je njegov izgled, njegovo odelo, njegovi verni pratioci. To su njegov đogo (konj bele dlake, đogat) i njegov hrt Karaman. Strahinja se lepo pripremio za put i lepo se obukao. Imao je na sebi svilene tkanine protkane zlatom, somot, čoju.
Pevač ga opisuje ovako:
“Opremi se Strahinjiću bane,
Ud’ri na se dibu i kadifu,
Ponositu čohu sajaliju,
Što od vode čoha crvenija;
A od sunca čoha rumenija;
Okiti se jedan srpski soko,
Pa posjede đoga od megdana –
Odmah pođe, u tazbinu dođe,
U tazbinu, u bila Kruševca,
Đe od skoro carstvo postanulo.”
U Kruševcu Banović Strahinju dočekuje njegov tast Jug Bogdan sa devet Jugovića. Svi ga lepo dočekuju, svi su na nogama, a tokom večere ga postavljaju da sedi u vrh stola, na čelu, odmah s desne Bogdanove strane, i time mu ukazuju veliko poštovanje.
Sledeći deo pesme govori o situaciji u kojoj stiže pismo od majke Strahinjića Bana u kome ga ona obaveštava o tome da je na Kosovo stigla turska vojska i da je odmetnik iz te vojske, Vlah Alija, popalio Banjsku i opljačkao njegovu kuću, majku ojadio, a njegovu ljubu odveo sa sobom, oteo.
Banović Strahinja se veoma snuždio kada je pročitao pismo. Na ovom mestu vidimo njegovu veliku emotivnost. On odmah traži od Jug Bogdana da mu da sinove i da zajedno krenu na Kosovo da oslobode njihovu sestru, a njegovu ljubu i da se osvete za učinjeno nedelo. Smislio je plan po kome bi trebalo da se preobuku u tursko odelo i da glume janičare. Strahinja je znao turski jezik, pa bi lako prevario turske vojnike. Međutim, Jug Bogdan ne pristaje da pošalje sinove i odbija zeta. Banović Strahinja je veoma ljut, gnevan i u tom trenutku postaje usamljeni junak, prepušten samom sebi. Jug Bogdan smatra da mu njegova kći više ne može biti mila, naročito ako je makar jednu noć noćila pod čadorom sa Turčinom. Savetuje mu da je zaboravi i govori mu kako će ga ponovo oženiti i kako će i dalje da budu prijatelji koji će piti hladno vino.
Banović Strahinja strašno pobesni na ove reči i shvata da više nema prijatelja.
Naredna celina pesme govori o njegovom dolasku na Kosovo. Pošto nije znao gde da potraži Vlah Aliju, a ujedno se i skrivao od turske vojske iako je bio preobučen u Turčina, morao je da potraži nekakvu pomoć. Sasvim slučajno nailazi na starog derviša. Ova epizoda sa dervišem služi da istakne još jednu osobinu Banovu, a to je njegova plemenitost i dobročinstvo.
Banović Strahinja glumi Turčina pred dervišem, međutim starac ga prepoznaje i naziva ga pravim imenom. Otkriva mu da ga poznaje iz vremena kada je bio zarobljenih kod Strahinje i da mu je zahvalan što ga je Strahinja pustio na slobodu, bukvalno na reč i da mu duguje uslugu zbog toga jer se nikada nije vratio da mu uruči otkup.
Stari derviš upućuje Banović Strahinju i govori mu gde se nalazi Vlah Alija.
Sledeća, pretposlednja celina pesme govori o susretu Strahinjića bana sa Vlah Alijom i nevernom ljubom. Banova ljuba je prva ugledala Strahinju i upozorila Vlah Aliju. On joj ispočetka ne veruje i misli da joj se od straha pričinjava. Ipak, kada se Strahinja približio započinje žestok sukob.
Sledi odmeravanje snaga dva velika junaka. Narodni pevač poštuje snagu obojice. Borba traje dugo i iscrpljujuća je. U jednom trenutku se Strahinja umorio i traži od svoje ljube da ukaže pomoć jednom od njih. Vlah Alija joj govori da izabere njega i da će joj on zauzvrat mnogo toga dati, a da će je Banović Strahinja sigurno kazniti. Ljuba odlučuje da pomogne Vlah Aliji i udara Strahinjića bana po glavi:
“Žensku stranu lasno prevariti,
Lako skoči, k’a da se pomami,
Ona nađe jedan komat sablje,
Zavi komat u vezeni jagluk,
Da joj bilu ruku ne obrani,
Pa obleće i otud i otud,
Čuva glavu Turčin Vlah-Alije,
A ošinu gospodara svoga,
Gospodara Strahinića bana,
Povrh glave po čekrk-čelenci”.
Banović Strahinja u strahu da ne izgubi uludo glavu, povika za svojim hrtom Karamanom, i hrt dohvati ljubu.
Banović Strahinja je zadobio u tom trenutku neobičnu snagu, te je uspeo da savlada Vlah Aliju (zakla njega kako vuče jagnje).
Banova ljuba beži, ali je Strahinja stiže i postavi pored sebe na konja. Zajedno s njom odlazi u svoju tazbinu.
U poslednjem delu pesme sledi neobičan preokret.
Kada su stigli u Kruševac, Banović Strahinja ispriča Jugovićima šta se dogodilo, a Jug Bogdan naredi da braća povade noževe i sablje i da je kazne. Međutim, Banović Strahinja staje u njenu odbranu i bruka šurake i tasta:
“Šure moje, devet Jugovića!
Što se, braćo, danas obrukaste?
Na koga ste nože potrgnuli?
Kad ste, braćo, vi taki junaci,
Kamo noži, kamo vaše sablje,
Te ne biste sa mnom na Kosovu.
Da činite s Turcima junaštvo,
Desite se mene u nevolji?
Ne dam vašu sestru poharčiti,
Bez vas bih je mogao stopiti,
Al’ ću stopit’ svu tazbinu moju,
Nemam s kime ladno piti vino;
No sam ljubi svojoj poklonio”.
Kao što možemo videti, sam rasplet pesme je zaista jedinstven u čitavoj našoj epskoj poeziji. Iz ugla narodne epike, postupak u kojem Banović Strahinja ne daje da se pogubi nevernica, uopšte nije očekivan. Patrijarhalni model ponašanja ne ostavlja prostora za opraštanje neverstva.
Ipak, ako posmatramo čitav karakter glavnog junaka, njegov postupak nam je potpuno jasan i veoma logičan.
Banović Strahinja na kraju izgovara reči koje su pokazatelj njegove osude tazbine, ali i njegove velikodušnsoti prema ženi. On svojoj ljubi poklanja život i mi nismo do kraja sigurni da li joj je on zaista oprostio, kao što se to često tumači.
Svejedno, bilo kako bilo, Banović Strahinja se zaista pokazuje kao izuzetan primer čudesne čovečnosti, veličine ljudske i jednog velikog duha koji je u stanju da izraste iznad malih ljudskih slabosti i sopstvenog bola i izdaje. Pošto poklanja život svojoj ljubi, on pokazuje jednu hrišćansku vrlinu jer mu je jasno da je Bog taj koji će da kazni i osudi.
Životi junaka nose u sebi moralnu pouku, a ponekad i mnogo više od toga; naime oni pokazuju razvoj ličnosti junaka do njegove pune zrelosti. Banović Strahinja se u ovoj pesmi razvija do potpune individualnosti i do povlačenja u usamljenost. Njegov život i njegovi stavovi se više ne uklapaju u plemićke i dvorske gozbe kakve su opisane na početku pesme. Kao da je pevač ove pesme namerno tražio veliku suprotnost između velike večere u Kruševcu kada je Ban stigao i kada su se svi otimali o gosta, i između njegove usamljenosti u malenoj Banjskoj uz hladno vino sa ljubom kojoj je poklonio život.
Ban postiže ono što je želeo jer oslobađa ženu i vraća se u svoju kuću, ali sve to postiže sam, a ne u kolektivu. U kobnom nizu nesrećnih događaja, Banović Strahinja ne dobija pomoć ni od koga, osim od turskog derviša. Čak mu i žena okreće leđa i ne samo to, ona pokušava da mu dođe glave.
Ipak, Ban odnosi pobedu, pokazuje tazbini da su se zauvek razmimoišli i dostiže krajnji stepen nesrećne sudbine pred kojom i dalje ne odstupa.