Boj na Mišaru – prepričano, analiza lektire, likovi

Šta je narodna književnost?

Narodna književnost kao poseban vid umetnosti reči deo je svake nacionalne književnosti. Ona se, za razliku od umetničke književnosti, prenosi usmenim putem. Njen nastanak se objašnjava čovekovom potrebom da objasni, opiše i savlada sve ono sa čim se u svom svakodnevnom životu susretao – sa tugom, strahom, srećom, ljubavlju, smrću, itd. U početku, narodna književnost je povezana sa religioznim običajima i obredima.

Nastanak usmene književnosti se vezuje za početak civilizacije. Tada je umetnost reči bila združena sa muzikom, plesom, glumom, što nazivamo sinkretizmom u umetnosti. Usmena književnost je predstavljala deo svakodnevice i služila je da olakša ekonomski opstanak, ali i zadovoljavanje čovekovih duhovnih potreba.

Mi nemamo dokaza o postojanju prvih umetnosti u tim najranijim vremenima, pa uzimamo svedočenja iz oblasti arheologije (pećinski crteži mogli su prikazati izraz lica, ples, igru, pa i pesmu). Drugi način saznavanja je antropološke prirode i to su saznanja o životu i običajima primitivnih naroda.

Nauka o folkloru potiče iz sredine 19. veka i podrazumeva građu i nauku o toj građi. Nastaje pod uticajem filologije, kada je otkriven sanskrit (klasični jezik indoevropskih epova). Tako je nastala komparativna filologija koja se zasnivala na komparaciji sanskrita i drugih indoevropskih jezika.

Usmena književnost se prenosi usmeno, ukoliko je grupa ne prihvata, ona nestaje. Začetak usmene književnosti može se povezati sa magijskim delovanjem i načinom mišljenja primitivnih naroda.

Kolektivnost folklora je posledica kolektivnih emocija. Subjektivni stvaralac se rađa kada se njegova emocija slaže sa kolektivnom i kolektivna sa njegovom. Osnovna karakteristika usmene književnosti jeste da u oblikovanju svake pojedine pesme, pripovetke ili neke druge tvorevine, usled prenošenja usmenim putem, učestvuje više pojedinaca, često iz raznih vremena i ako je društvo izdiferencirano, iz različitih društvenih slojeva. I tvorevine usmene književnosti, u najvećem broju slučajeva, u svom najranijem, prvobitnom obliku su individualnog porekla. Izuzetni su slučajevi da odmah pri stvaranju praoblika neke usmene tvorevine učestvuje više pojedinaca.

Takav je slučaj moguć pri stvaranju lirske ili baladične pesme kad se, na primer, u kolu prvi put improvizuje neka pesma na taj način što dva ili više učesnika naizmenično smišljaju pojedine stihove pesme, nošeni istom idejom. Usmene tvorevine, baš zbog toga što se usmenim putem prenose, podložne su neprestanom menjanju. Čak i kada je zabeležena, usmena tvorevina je uhvaćena i fiksirana samo u jednom određenom trenutku svoga razvitka i samo u jednom od oblika u kojima je u tom trenutku živela. Jer, ako je usmeno književno stvaralaštvo aktivno u vreme beleženja jedne tvorevine, ta tvorevina, iako je zabeležena i dalje nastavlja svoj život u usmenom prenošenju, i dalje se menja.

Tvorevine usmene književnosti najčešće se kolektivno i percipiraju, tj. pesma se peva, a pripovetka priča pred nekim manjim ili većim skupom. Otuda se pevači i pričaoci, u tesnom dodiru sa svojim slušaocima, moraju do izvesne mere svaki put prilagođavati ukusu i potrebama određene publike.

Narodna epska poezija

Narodne epske pesme su dobile svoje ime od grčke reči epos. U prevodu bi ova reč značila nekakvu priču ili nekakav govor. Epske pesme se razlikuju od lirskih po tome što se u njima ne iskazuju osećanja, već se peva o nekakvom događaju i junacima koji učestvuju u tom događaju. Naše epske narodne pesme uglavnom kao temu imaju razne junačke podvige istorijskih i neistorijskih junaka, potom istorijske događaje koji datiraju od početaka naše feudalne države, pa do 19. veka kada se stvarala moderna država Srbija.

Najveći sakupljač narodnih pesama kod nas, Vuk Stefanvić Karadžić, podelio je našu epiku uzimajući u obzir istorijske događaje koji se opevaju u pesmama, odnosno vreme. Tako je Vuk podelio pesme na one najstarijih vremena, srednjih i novijih vremena. Ako bismo pesme podelili po dužini stiha, onda bismo imali pesme dugog stiha ili bugarštice i pesme kratkog stiha, ispevane u desetercu.

Deseteračke junačke pesme, kako ih je Vuk nazivao, najlepše su pesme naše usmene književnosti. One su se pevale uz gusle, a dele se po ciklusima. prvi ciklus je pretkosovski  i on se odnosi na ono doba pre Kosovskog boja, kada je srpska država bila u usponu pod vlašću Nemanjića. Pesme kosovskog ciklusa su one koje pevaju o toku i ishodu borbe između srpske i turske vojske na Kosovu, na Vidovdan.

Potom sledi ciklus pesama o Kraljeviću Marku u kojima se peva o svim životnim fazama ovog junaka. Pesme pokosovskog ciklusa se dotiču pitanja otpora turskom osvajaču i situacije u našoj zemlji nakon kosovskog poraza. poslednji otpor pružaju časni Srbi, poput braće Jakšića, vojvode Prijezde, Vuka Grgurevića i dr.

Hajdučki i uskočki ciklusi pevaju o hajducima i uskocima, hrabrim odmetnicima, senjskim, kotarskim junacima, družinama, jatacima, junaštvu, čestitosti i odlučnosti.

U okviru pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore nalaze se epske pesme koje govore o ustaničkoj Srbiji negde s početka 19. veka. U ovim pesmama je čitav narod jatak, a svaki drugi čovek hajduk. Posle hajdučkog udruživanja, počela je organizovana borba protiv Turaka i podignut je Prvi srpski ustanak 1804. godine. Ustanici koje je predvodio Karađorđe, oslobodili su delove Srbije, a najveće bitke vodile su se u Deligradu, Loznici i na Mišaru. Ove pesme je uglavnom ispevao slavni guslar Filip Višnjić.

Jedna od najpoznatijih pesama iz ciklusa za oslobođenje Srbije je pesma Boj na Mišaru.

Boj na Mišaru – epska junačka pesma

Ova epska pesma govori o pobedi koja se među prvima odigrala u vreme Prvog srpskog ustanka. Najupečatljiviji lik iz pesme je Kulinova kada (žena), a pored nje, svojim herojstvom se ističu svi srpski ustanici koji su učestvovali u ovom boju.

Pesma donosi nezadrživu snagu i zanos revolucije koji ruše sve pred sobom. Polet koji postoji, pruža nadu i podstrek, ali i snagu pred daleko nadmoćnijim neprijateljem.

Epsku pesmu Boj na Mišaru ispevao je Vuku u pero jedan od najpoznatijih narodnih guslara – Filip Višnjić. Kako je zabeležio Lukijan Mušicki, Filip Višnjić se rodio 1767. godine u zvorničkoj nahiji u Bosni, u selu Trnova. Filip Višnjić je oslepeo kada je imao osam godina zbog boginja. Kasnije, u zamenu za očinji vid, bog ga je darovao velikim talentom – pevanjem i guslanjem.

Sve do ustanka, Filip Višnjić je pevao pesme o bivšoj i prošloj slavi i junacima koji su pripadali starim vremenima. Kada je krenuo ustanak u Šumadiji, i kada su počeli da se nižu uspesi, Višnjić je prešao u Srbiju (1809) i krenuo da je obilazi. Išao je po ratničkim logorima, a 1810. učestvovao je u turskoj opsadi Loznice. Voleo je da ide kod čuvenih junaka i da se kod njih raspituje o pojedinostima.

Višnjić je umeo da ispeva predivne pesme koje je narod rado ponavljao.

1813.godine se sa porodicom preselio u Srem i tamo je obilazio sve delove Vojvodine. 1815. godine se susreo sa Vukom Karadžićem u manastiru Šišatovac i tamo mu je u pero ispevao one divne pesme. Među njima je i pesma Boj na Mišaru.

Istorijska bitka na Mišaru se odigrala u vreme Prvog srpskog ustanka između 13. i 15. avgusta 1806. godine. Borba se vodila između turske vojske i Karađorđeve srpske vojske kod Šapca na brdu Mišar. Bitka je poznata kao jedna od najupečatljivijih pobeda srpske vojske.

Radnja u epskoj pesmi Boj na Mišaru se odigrava neposredno posle bitke. Mesto radnje je kula Kulin kapetana, a glavni likovi su Kulinova kada i dva gavrana.

Crni gavranovi, koji su poznati kao ptice koje donose loše vesti, doleću do Kulinove kade. Oni su crni jer je crno boja smrti, a njihov izgled je dodatno obojen strahotnim bojama, pa sve to govori o strašnom sukobu koji se dogodio na Mišaru. Njihovi kljunovi su krvavi (i noge do kolena), pa svojim izgledom oni donose nemir i nespokoj Kulinovoj kadi.

Ona je veoma zabrinuta zbog svog muža Kulin kapetana, strepi i želi da sazna od gavranova kako je protekao boj. Kulin kapetan se zarekao svome caru da će umiriti srpsku zemlju i da će pokupiti harač od raje. Takođe, on se zarekao da će uhvatiti Karađorđa i da će živog dopremiti do cara.

Kulinova kada pita gavranove da li je njen muž obavio ovo u šta se zarekao. Ređa strahote, jednu za drugom u čemu vidimo surovost turskog osvajača:

Je li Đorđa caru opravio,

Je l’ Jakova na kolac nabio,

Je li Luku živa ogulio,

Je l’ Cincara na vatri ispeko,

Je l’ Čupića sabljom posjekao,

Je l’ Miloša s konjma istrgao –

Je l’ Srbiju zemlju umirio?

Na kraju se Kulinova kada pita da li joj dolazi Kulin-kapetane i da li vodi vojsku. Nestrpljivo očekuje odgovor i pita se da li da se nada.

Međutim, ptice vrane joj odgovaraju i ona čuje ono što ne želi da čuje. Gavrani govore istinu i poništavaju svako njeno pitanje. Sva njena očekivanja su izneverena. Ona je bila uverena da je turska vojska nadmoćnija i mislila je da će dobiti dobre vesti, ali sve što su joj oni rekli bilo je suprotno od toga. Ovde imamo razvijen kontrast. Na jednoj strani je kada koja je uznemirena i željna vesti o pobedi njenog muža i turske vojske, a na drugoj strani su vrani gavranovi, krvavih kljunova koji govore o tome da je srpska raja pobedila.

Smrt najmilijih, užasan ishod i iznevereno očekivanje dovode do toga da kada glasno zajauče. U njenom glasu se sada mešaju kletve sa tužbalicama. Ona govori kunući kako su na Srbiju krenuli naumniji, najhrabriji i najsposobniji turski vojnici. Samim tim, srpska pobeda postaje značajnija i još veća.

Ovaj živ dijalog ptica zloslutnica i novonastale udovice nam daje do znanja kako je mogla da se oseća supruga jednog velikog vojskovođe čekajući da joj se muž vrati kući. U isto vreme, mi kroz ovaj razgovor uspevamo da saznamo i kakve su bile namere turske vojske prema Srbiji. Oni su pošli u boj u nameri da ubiju vođe srpskog ustanka, da uguše pobunjeni narod i njihovu želju za slobodom, ali u tome nisu uspeli. Petovekovno ropstvo i dugo trpljenje je kulminiralo i dalo snagu srpskom narodu da se suprotstavi i izvojuje pobedu.

U ovoj epskoj junačkoj pesmi ima više različitih stilskih figura koje su karakteristične za našu narodnu poeziju. Cela pesma je kontrastno građena i ima oblik antiteze: svako kadino pitanje ima negativan odgovor. U pesmi ima stalnih epiteta, hiperbole, gradacije.

Lik Kulinove kade

Kulinova kada je centralni lik ove pesme. Iako nam naslov pesme nameće da je tema boj na Mišaru, a sadržaj pesme sam prikaz boja od strane gavranova, čitalac doživljava kadu i njenu ličnu sudbinu kao važnu. Opšta turska nesreća je prikazana kroz individualno, odnosno kroz tragičan lik kade Kulin kapetana. Njena strepnja i njena radoznalost oblikuju pesmu i njen tok.

Lik Kulinove kade je neverovatno živ i menja se kako teče pesma. Njen lik je sagledan dvostruko: kroz vizuru samog narodnog pevača i savremenika aktuelnog događaja i kroz vizuru današnjeg savremenog čitaoca.

U prvom čitanju kaduna je žena turskog zapovednika, dakle žena neprijatelja koja “cikne kao ljuta guja” i koja ne umire nego “crče od žalosti”. Ovakvi izrazi su ugađanje slušaocima onoga vremena koji su bili žene zavijene u crno i ranjenici Srbije.

Čitanje iz savremene vizure nameće jedno drugačije shvatanje, a umetnik Filip Višnjić je imao dovoljno snage da udene jednu opšteljudsku crtu u ovaj karakter.

Sponzorisano:

loading...
Loading...