Breza – prepričano i analiza lektire

Novela “Breza” hrvatskog pisca Slavka Kolara ima za temu priču iz seoskog života koja leži na podlozi društvenih događanja vremena u kome je nastala.

Glavni junaci u noveli “Breza” su junakinja Janica i njen suprug Marko, kao i ostali njihovi seljani. Priča počinje saznanjem da je glavna junakinja Janica bolesna, a da je njen suprug potpuno zaokupljen svojim poslom i željom da ugodi šefu.

Jezik kojim je novela pisana je bogat, a opet pitak, sa određenom dozom humorističkih elemenata. Novela je ispripovedana standardnim književnim štokavskim dijalektom, ali se junaci u direktnom govoru izražavaju turopoljskim kajkavskim dijalektom. Zbog toga je u pojedinim delovima malo teže razumeti ove njihove iskaze ukoliko potičete iz drugih krajeva.

Radnja se zbiva u selu Bikovec, u Vukomeričkoj gorici. Spominju se i zaseoci Labudan brdo, Žugečić brdo u sklopu Bikoveca. Ovo selo je ispunjeno drvenim kućercima koji su raštrkani po brežuljcima. Kućerke spajaju blatnjavi, poljski putevi i sve je prilično zapušteno. Čitava radnja se odvija u hladno jesenje vreme, gde tužan sadržaj novele, prati i odgovarajući okvir u vidu dugih kišovitih dana i hladnih vetrova.

Sam pisac Kolar je radnju novele smestio u vreme između 1925. godine i 1928. godine kada je bio zaposlen na mestu državnog upravitelja zemljišta i šuma u ovom kraju Hrvatske.

Kroz glavni tok radnje pisac Slavko Kolar želi da predstavi život u jednoj prilično zaostaloj seoskoj sredini. Porodica Labudan koju opisuje je, nažalost, navikla na siromašan život i na vrlo težak i naporan rad. Oni sve svoje probleme prihvataju kao da se ne mogu nikada rešiti, niti ispraviti i kao da su unapred zadati i određeni.

Sam naslov “Breza” simbolički predstavlja glavnu junakinju, nežnu devojku Janicu, koja nije mogla da podnese grub život i naporan rad u teškim uslovima i koja je podlegla iskušenjima.

Takođe, njen muž Marko, kasno shvata koliko je grešio što joj nije posvećivao više pažnje.

Slavko Kolar – pisac novele “Breza”

Slavko Kolar je hrvatski književnik. Rođen je 1891. godine u Palešniku. Otac Stjepan je bio rodom iz Zagreba, ali je kao učitelj stalno bio premeštan, pa se i porodica sa njim redovno selila.

Kolar je napisao i objavio veliki broj radova (više od 100), među kojima su bili i neki scenariji. Najpoznatija njegova dela su novele “Svoga tela gospodar” i “Breza”. Glavnu inspiraciju i teme za svoje književne radove nalazio je u socijalnim zbivanjima kojima je bio svedok. Uspevao je da provuče satirične i humoristične elemente bez obzira na teške teme o kojima je pisao.

Školovao se u Garešnici i Čazmi, a prve gimnazijske godine je proveo u Bjelovaru. Kasnije je školovanje nastavio u Zagrebu. Podaci kažu da nije bio sjajan đak i da mu nije išla matematika, pa je zbog nje ponavljao. Ipak, uspeo je da maturira iz prve.

Njegova mati je želela da on postane sveštenik, ali se on odlučio za Više državno učilište u mestu Križevci i tamo je diplomirao na agronomiji 1913. godine.

1918.godine, Slavko Kolar je dobio vanbračnog sina sa devojkom Šteficom sa kojom se kasnije i oženio. Supruga mu je umrla mlada 1924. godine. Kolar je veoma žalio za svojom suprugom, pa je tada slabo stvarao. Smatra se da je uspomenu na svoju rano preminulu suprugu sačuvao pišući novelu “Breza” i stvarajući lik mlade Janice Labudan.

Svojim zavičajem je smatrao Čazmu zbog toga što mu je majka bila odande, pa je tamo provodio sve raspuste, a i cela familija mu je tu živela. Zbog toga je i odlučio da svog preminulog sina sahrani na groblju Sv. Duha u Čazmi.

Po diplomiranju, Slavko Kolar počinje da radi u Božjakovini, zatim u Požegi, Hruševcu Gornjem, gde je bio upravnik državnih dobara i u vinogradarsko-voćarskoj školi u Petrinji gde je bio direktor.

1919.godine se otisnuo u inostranstvo, u Francusku, kako bi završio stručnu specijalizaciju. U svojoj struci je bio veoma uspešan i objavio je osam naučno-popularnih priloga u različitim stručnim časopisima. Među svojim kolegama agronomima je bio veoma cenjen i govorili su da poseduje izuzetno praktičan duh i umeće da unapredi poljoprivredu i ekonomiju svoje zemlje.

Slavko Kolar je 1921. godine osnovao udruženje pod imenom Hrvatska zajednica i izdavao je nedeljni časopis “Hrvatski narod”.

Kada je 1939. godine osnovana Banovina Hrvatska, postao je načelnik Odeljenja za seljačku poljoprivredu. Ipak, pružao je otpor vlasti i vratili su ga u mesto Božjakovina gde je i počeo. Tamo je ostao sve do samog kraja Drugog svetskog rata, tačnije do 1944. godine, a onda je odlučio da se pridruži partizanima.

Kada je otišao u penziju, Slavko Kolar se preselio u Zagreb i onda se potpuno posvetio književnom stvaranju. Pisao je, doduše, još od osmog razreda osnovne škole, ali se ozbiljno posvetio ovom radu tek od 1912. godine. Prvo štampano delo bila je novela po imenu “Kako je Feliks Pijačević tražio život”.

Ova novela je kasnije postala sastavni deo prve zbirke pripovedaka koju je izdao 1917. godine pod naslovom “Nasmijane pripovijesti”. U ovim književnim radovima je pisao o intelektualnom, psihičkom i mladalačkom sazrevanju, o stanju u društvu, o običajima i o neumerenom nacionalnom zanosu.

Posle toga je stvorio svoje najbolje knjige. To su “Mi smo za pravicu” i “Ili jesmo – ili nismo”. U ovim zbirkama se osobito izdvajaju po svom kvalitetu pripovetke koje smo već spomenuli: “Svoga tela gospodar” i “Breza”.

Novela “Breza” je nastala kada se Slavko Kolar ponovo vratio u svoj rodni kraj, u Palešnik. Tamo je čuo priču koja se zaista dogodila u ovom kraju i rešio je da napiše novelu.

Kasnije, 1967. godine, po noveli “Breza” je snimljen film koji je doživeo izuzetno dobre kritike i gledanost.

I druga pripovest “Svoga tela gospodar” je doživela ekranizaciju.

Sam Slavko Kolar je takođe radio na nekim scenarijima. 1956. godine je učestvovao u pisanju scenarija za film “Opasada”, a za film “Jurnjava na motoru”, napisao je kompletan scenario.

1947.godine izabran je za predsednika Društva hrvatskih književnika. Međutim, došao je u sukob sa proslavljenim piscem Miroslavom Krležom i rešio je da napusti ovu dužnost. Kao posledica i neka vrsta odgovora Slavka Kolara na neslaganje sa Krležom, nastala je knjiga “Glavno da je kapa na glavi”.

Pre desetak godina pojavila se knjiga pod imenom “K und K afera: Krleža protiv Kolara”. Ovu knjigu je napisao Tomislav Sabljak, a u knjizi se nalaze različita pisma, dopisi, prepisi i zapisnici koji svedoče o sukobljavanju Krleže i Kolara.

Kada se pogleda celokupan rad Slavka Kolara, može se izbrojati ukupno 47 pripovetki, 6 pozorišnih komada, 10 pripovetki za decu, 1 televizijski scenario, 4 filmska scenarija, 12 autobiografskih zabeleški i 8 stručnih naučnih radova i članaka vezanih za agronomiju. Tu su i njegovi intervjui, izjave i prilozi koji su skupa sa njegovim delima izašli 1970. godine kao sabrana dela u izdanju Matice hrvatske.

Novela “Breza” – sadržaj i analiza

Pripovedač nas odmah na početku pripovesti, in medias res, uvodi u trenutno stanje glavne junakinje Janice. Ona je mlada ženica, najmlađa snaha u kući Mike Labudana, koja već četiri-pet nedelja ne ustaje iz kreveta.

Sva nagađanja i dobronamerna navijanja da bi ona mogla ozdraviti, prekinuo je svekar Mika izjavom da će sigurno umreti i da je to gotova stvar. Njegova supruga, Janičina svekrva Kata se složila sa tim da joj nema spasa, uz komentar da je šteta jer je tako mlada.

Bolesnica je ležala ćutke i tek ponekad otvorila oči pune velike žalosti.

Njeno loše stanje je veoma brzo napredovalo. Pre samo dva meseca ona je rodila curicu, kako pripovedač kaže, nažalost. Devojčica je bila malecka i glasno je plakala. Porodilja je ležala svega nekoliko dana u krevetu, još malo se kretala po kući, a onda su je svi poterali da se vrati poslovima i insistirali su da ide na pašu i vodi krave. Svekrva je komentarisala da nema potrebe da se razvlači po kući kao neka frajla. Janici to nije bilo prijatno, ali nije mogla da se upušta sa svekrvom u raspravu – “što se mora, nije teško”. Nažalost, u to vreme, priroda je i nije baš podržala jer su udarile jesenje kiše, koje kao da nisu prestajale, a ona slabo obučena, vraćala se kući uvek mokra, pokisla, modra i nazebla.

Iako nije poticala iz neke gospodske porodice, Janica je bila slabašna, fina i tanka, pa su je odlasci na ispašu dovodili do toga da joj zubi cvokoću, koža ježi i da je ophrvavaju čas hladni, čas vreli talasi. Jednog jutra je ustala i cela soba joj se okrenula, a ona je pala u nesvest. Jasno je bilo da nije dovoljno odmarala posle porođaja i da su je težak rad i vremenske prilike na polju, na ispaši učinile još krhkijom i bolesnom.

Janica je ležala sve vreme, imala je groznicu, a ukućani nisu zvali lekara. Pozivali su seoske vračare, a u lekare nisu verovali, najviše zbog toga što su im lekari uvek davali savete i kritikovali ih zbog nedoličnih higijenskih uslova u kojima su živeli (kao i svi ljudi na selu).

Tek na kraju, kada je već bilo prekasno, pozvali su lekara, ali se više ništa nije moglo učiniti. Svekar Mika je odlučio da ode po sveštenika. Bolesnica, u polusvesnom stanju, u teškoj groznici, sve vreme je dozivala Marka, svog supruga, ali se on nije odazivao. Nekako je bio običaj da se muškarci ne staraju previše o bolesnom u kući i mislio je da je to ženski deo posla. Ona je želela da ga vidi, ali je Marko izbegavao da dolazi kući i samo je svraćao da ruča i večera. Nije pitao za nju, niti je išao da je obiđe. Ona je iz sobe govorila najnežnije reči njemu upućene i na samom kraju nije prestajala da iskazuje veliku ljubav koju je imala prema mužu koji nije mario za nju.

Pre nego što se njome oženio, Marko i nije mario za nju. Počeo je da je primećuje tek kada ju je zapazio njegov šef. On je Marku govorio kako je Janica lepa i vitka i kako se izdvaja od drugih devojaka u selu. Pošto je bio privlačan ženama, znao je da može uzeti bilo koju devojku koju želi, pa se na kraju odlučio za Janicu kako bi se na neki način ulagivao svom šefu.

Janica je, na kraju, umrla. Marko je bio van kuće pokušavajući da stvori nekakav patent kako bi zadivio svog šefa. Dok je bio ispred kuće, ugledao je na krovu jednu belu golubicu. U sebi je rekao da je to sigurno duša njegove žene. U tom trenutku se na njega spustila neka teskoba i teška žalost.

Sahrana je protekla turobno, padala je sitna kiša i duvao je vetar.

Na kraju, Marku se priviđa pokojna žena dok je posmatrao jednu brezu koju je hteo da poseče. Breza je bila bela i vitka kao i njegova pokojnica. Iz nje su izbijale dobrota i milina. Ruka mu je zadrhtala i nije je mogao poseći.

U ovoj noveli, pripovedač Slavko Kolar pokušava da približi čitaocu život neukih, pobožnih ljudi u ovom turopoljskom kraju. Na realistički način on približava i ambijent i likove koji u njemu žive. Ume da iznese psihologiju svojih junaka, da približi čitaocu strahove i dileme ljudi, kao i bedan i nehuman život i neprestanu borbu za običan život. Janica je junakinja koja je potpuno suprotna od sredine u kojoj odrasta i stasava. Njen život je naročito od udaje osuđen na propadanje i na veliku tragediju.