Dečaci Pavlove ulice – prepričano i analiza lektire

Roman “Dečaci Pavlove ulice” napisao je mađarski pisac Ferenc Molnar. On je rođen 12. januara 1878. godine u Budimpešti i prezime mu je glasilo Neumann. To je jevrejsko prezime koje je kasnije promenio. Pisao je drame, romane, pripovetke i ostao jedan od priznatijih i poznatijih književnika 20. veka.

Voleo je da piše o deci i za decu. Teme su mu se ticale dečijih dogodovština tokom odrastanja.

Za vreme Prvog svetskog rata, radio je kao ratni dopisnik.

Za vreme Drugog svetskog rata morao je da napusti svoju domovinu bežeći od nacista i njihovog progona Jevreja. Živeo je i umro u Njujorku 1952. godine.

Bez obzira što je napisao mnogo dela, najviše je ostao upamćen po romanu “Dečaci Pavlove ulice”. To je omiljena knjiga mnogih generacija, jedna od najboljih knjiga za mališane širom sveta. Na osnovu knjige snimljen je i dugometražni film.

Roman “Dečaci pavlove ulice”

Roman “Dečaci Pavlove ulice” prvi put je izašao 1906. godine, pa se može pretpostaviti kako se radnja romana odvija ili krajem 19. veka. Sadržaj romana se tiče dve dečije družine koje se bore za svoju teritoriju, odnosno dve dečije družine koje se bore za svoje “igralište”.

Roman se može čitati kao priča o dečijem odrastanju i njihovoj borbi u uličnom odrastanju, ali i kao alegorija na besmisao i tragediju rata, kritika političara i smrt detinjstva prilikom sazrevanja.

Dakle, roman nam govori o jednoj skupini dečaka koji se bore za svoje parče, odnosno za svoj prostor za igru sa drugom grupom dečaka koji su mnogo zlobniji, ali i jači od njih i koji im žele bukvalno oteti prostor. Iako nam ovakva tema deluje naivno i dečije, pisac Ferenc Molnar je želeo da opiše kako je teško dečije odrastanje u jednom velikom gradu, gde je svako parče travnate površine prava dragocenost. Slobodan prostor za igru i dečiju zabavu je prava vrednost i za njega se treba boriti. Dečaci iz Pavlove ulice su čak krvavo ratovali za njega!

U prenesenom značenju, dečija borba je preslikana borba mađarskog, ali i bilo kog drugog naroda koji se bori za svoju teriroriju, tako da ovo delo šalje rodoljubive poruke.

Glavni junaci romana su dečaci iz Budimpešte: Barabaš, Čengej, Gereb, Čele, Kolnai, Vajs, Lesik, Rihter i najmanji Nemeček. Svi oni se igraju na gradilištu koje se nalazi u Pavlovoj ulici. To gradilište za njih je jedan čitav mali svet i njihova sloboda.

Međutim, ovo gradilište je u jednom trenutku zauzela, odnosno iznajmila pilana i njihov prostor za igru je postao pretrpan trupcima i drvenim daskama koje su bile naslagane tako da su ličile na jedan pravi mali lavirint. Za njih je taj prostor sada predstavljao male ulice gde su se oni vrlo lepo igrali i jurili. Nastavak gradilišta činilo je još jedno gradilište koje je bilo prazno.

Ovo mesto je za naše junake bilo najbolje mesto na svetu, a skladište drva je za njih predstavljalo utvrđenje ili sedište, dok je ravan prostor ispred bio u njihovim glavama prava mala “američka prerija”.

Sam početak romana dešava se u učionici, tačnije u prirodnjačkom kabinetu, gde među dečacima kruži papirić na kome stoji poruka da treba da se sastanu posle škole u tri sata da bi održali “skupštinu”.

Kada je zvonilo za kraj, dečaci su jedva dočekali da istrče iz škole, a najmanji među njima, Nemeček je jedva čekao da im kaže kako su blizanci Pastori, dečaci iz neprijateljske družine, dan pre toga, uzeli sve klikere dečacima koji su se mirno igrali. Ime neprijateljske družine je “Crvene košulje”.

Kada su dečaci čuli šta se dogodilo, bili su veoma ljuti i čak je najumereniji među njima, tihi dečak Boka, rekao da je to nečuveno i nedopustivo.

Došlo je vreme za “skupštinu” i mali Nemeček prvi stiže na mesto sastanka kao i obično jer je on u njihovoj družini, zbog svoje sitne građe, samo običan vojnik. Inače, svaki član družine ima neki čin i zvanje.

Nemeček je šetao među daskama i paletama i bilo mu je čudno što se pas Hektor koji se tu nalazio sa njim, vrlo čudno ponaša. Naime, optrčavao je naslagana drva koja su predstavljala utvrđenje u njihovoj igri. Shvatio je da se neko tamo krije, ali je uspeo da skupi hrabrost i popeo se na utvrđenje.

Iznenadio se kada je tamo ugledao Ferija Ača, koji je bio, ni manje ni više, nego vođa “Crvenih košulja”.

Mali Nemeček se mnogo uplašio i pobegao je sa tog mesta, a njegovi prijatelji su poverovali u njegovu priču tek kada su i sami videli da je nestala crveno-zelena zastava koju su poboli da se vijori na utvrđenju.

Za dečake Pavlove ulice to je značilo – rat!

Odmah su zasedali i odlučili da izaberu predsednika koji će imati ovlašćenje da ih povede u rat. Izabran je Boka.

Predsednik Boka predlaže da odu kod “Crvenih košulja” u botanički vrt i da im time pokažu da ih se ne plaše.

Plan je bio da dvojica najhrabrijih odu u tabor neprijatelja i da tamo okače natpis na kojem će pisati: “Ovde su bili dečaci Pavlove ulice”. Ideja je bila prihvaćena sa oduševljenjem, ali je predsednika Boku mučilo to što među njima nije bilo dečaka Gereba koji je na izborima dobio svega tri glasa.

Dva dečaka – Čonakoš i Nemeček, javili su se da obave ovaj zadatak sa Bokom, a zadatak je podrazumevao veliku hrabrost. Pozajmili su dvogled od Čeleove sestre i uz pomoć njega posmatrali mali ostrvo na kome su se okupljali dečaci iz suprotnog tabora. Do ostrvca nisu mogli nikako da prođu tajno zbog toga što je na malom mostu postojala straža, pa su odlučili da uzmu čamac. Nažalost, mali Nemeček se prilikom ulaska u čamac okliznuo i pao u vodu. Od tog trenutka započinju njegovi problemi.

Trojica dečaka odlaze nekako do utvrđenja “Crvenih košulja” i na veliko iznenađenje tamo vide svog prijatelja Gereba kako vođi i jednom Pastoru pokušava da objasni kojim je putem najlakše upasti na igralište dečaka Pavlove ulice. Malog Nemečeka je ova situacija veoma pogodila i rasplakao se. Nije mogao da se pomiri sa činjenicom da ih je prijatelj izdao.

Boka, Nemeček i Čonakoš uspevaju da zakače planirani natpis kada su se crvenokošuljaši sklonili. Pošto su se vrlo brzo vratili, trojica drugova su morali brzo da pobegnu. Nisu imali gde, pa su se za prvo vreme sakrili u jednom stakleniku. Tamo se nalazio bazenčić sa zlatnim ribicama, a Nemeček koji je već bio mokar, ušao je u njega. Nakon nekog vremena, uspeli su i odatle da se izvuku.

Sledećeg dana, dok su bili u školi, profesor Raca je prozvao Nemečeka, Barabaša, Rihtera, Čelea, Lesika i Kolnaia i rekao im da dođu u kancelariju na razgovor. Prozvani dečaci su bili članovi “Udruženja za skupljanje kita”. Profesor je počeo da im postavlja pitanja, a dečaci su govorili kako se skida kit i kako se održava vlažnim tako što se žvaće. Profesor je imao i zastavu i pečat na kome je pisalo “Udruženje za skupljanje kita, Budimpešta 1889.”

Nemeček je uspeo da spasi čast udruženja i dok je ovo ispitivanje trajalo, on je sastrugao kit sa jednog novog prozora. Dečaci na kraju zaključuju da će udruženje postojati samo ako imaju kit, te su se dogovorili da održe skupštinu na svom igralištu.

U toku skupštine, nešto kasnije toga dana, Nemeček primeti Gereba kako pokušava da se prišunja kolibi gde je živeo noćni čuvar, Slovak. Nemeček odlučuje da prati Gereba i uspeva da vidi kako je ovaj potkupio čuvara cigaretama da otera dečake sa igrališta.

Pošto je želeo da što pre obavesti predsednika Boku, Nemeček zaboravlja na članove Udruženja čuvara kita, pa ga oni izbacuju zbog čudnog ponašanja iz ovog udruženja.

Nekoliko dana kasnije, crvenokošuljaši pokušavaju da smisle kako da se osvete dečacima iz Pavlove ulice za sramotu koju su doživeli.

Izdajnik Gereb govori Feri Aču da ne brine, jer neće biti problema zbog toga što je on podmitio čuvara Slovaka. Ipak, Feri Ač, bez obzira kakav je bio, od svega je najviše mrzeo nevitešku borbu, te ga je ovo podmićivanje izuzetno iznerviralo i on je bio veoma besan na Gereba. Gereb, zbunjen ovakvim obrtom, pokušava da se izvuče, izjavljujući da su dečaci Pavlove ulice svi do jednog kukavice. Nakon ove rečenice, dešava se jedna iznenađujuća situacija: mali Nemeček, koji je sve to slušao sakriven na drvetu, iskoči među njih. Feri Ač se oduševi ovim činom i Nemečekovom hrabrošću, te ga pozva da im se pridruži u taboru. Nemeček je, naravno, odbio ovakvu ponudu.

Feri Ač nije dozvolio da ga prebiju, već je naredio da ga samo okupaju u jezeru. Nemeček je, dakle, već treći put, za kratko vreme, bio u hladnoj vodi. Ovo je doprinelo tome da se on razboli. Ipak, tako mokar, uspeo je da održi hrabar govor o vernosti i poštenju.

Narednog dana, na igralištu je stajalo obaveštenje koje je napisao Boka-predsednik. U tom obaveštenju je pisalo da moraju biti spremni jer ih crvenokošuljaši žele napasti.

Započele su pripreme za rat i napad.

Kada su krenuli kući, Nemečeku je bilo sve gore i gore i počeo je da halucinira, a predsednik Boka se zbog toga rasplakao.

Crvenokošuljaši su odlučili da odlože bitku jer su čuli da se Nemeček razboleo.

Predstavnici crvenokošuljaša odlaze da posete Nemečeka i da se izvine.

Bitka se odigrala po dogovoru, ali nakon nekog vremena, nisu se više držali pravila i svi su počeli međusobno da se tuku.

Vođa Feri Ač je čak uspeo da dođe do daščare gde se nalazio ostatak njegove družine, ali ga je tu presreo Nemeček, oborio na zemlju i nakon toga pao u nesvest. Svi su se izennadili i krenuli da trče, a Nemečekovi drugovi su ga podigli sa zemlje, a on je slabašnim glasom rekao da je morao da dođe da im pomogne.

Sledećeg dana, Nemeček je izdahnuo.

Svi su bili utučeni, a Boka je narednih dana krenuo prema igralištu i video inženjera koji premerava plac i pravi planove za izgradnju trospratnice. Shvatio je da je čitava ova tragedija bila uzaludna.