Djački rastanak – prepričano, analiza lektire, likovi

Romantičarsku poemu “Đački rastanak” napisao je naš veliki, večito mladi pesnik, Branko Radičević.

Prošlog leta (2018) navršilo se tačno 165 godina od kako je umro naš najveći liričar u književnosti, a 135 godina od kako su njegovi posmrtni ostaci pohranjeni na Stražilovu, nadomak Sremskih Karlovaca, baš kako je i poželeo u svojoj najlepšoj poemi.

Aleksije (Branko) Radičević je rođen marta 1824. godine u Slavnskom Brodu. Otac mu je bio Todor Radičević, carinski službenik, a majka Ruža Mihajlović (udata Radičević), ćerka bogatog trgovca iz Vukovara. Otac, iako činovnik, voleo je književnost, a i sam se bavio prevođenjem (preveo je sa nemačkog na srpski Šilerovu dramu “Viljem Tel”). Todor Radičević je kasnije bio veliki pristalica rada i napora Vuka Karadžića i poznato je da je pomagao u sakupljanju pretplata za izdavanje i štampanje njegovih knjiga.

Porodica se iz Slavonskog Broda preselila u Zemun gde je Branko završio osnovnu školu. Majka mu rano umire od tuberkuloze, a Branko ubrzo odlazi u Sremske Karlovce da uči gimnaziju. U Karlovcima je boravio do 1841. godine, a onda je otac dobio službu u Temišvaru, pa je Branko tamo završio gimnaziju. Nakon toga, upisuje prava u Beču. Tamo upoznaje Vuka i postaje stalni gost u njegovoj kući, čita zbirke narodnih pesama i priča iz kojih uči melodiju i jezik narodnog pevanja što će imati uticaj na celokupno njegovo pesništvo.

Loading...

O njegovom životu postoje zapisi njegovog oca Todora, a kasnije je te zapise dopunio i A. Sandić kada je izdavao peto izdanje njegovih pesama u Novom Sadu 1878. godine. O Branku je govorila i Mina Vukomanović (ćerka Vuka Karadžića) koja ga je dobro poznavala.

Otac Brankov pisao je o životu svog sina sledeće: “Branko je završio srpske škole u Zemunu (1830-1832), a nemecke opet tu (1833-1835). Šest je latinski škola u Sremskim Karlovcima 1836. do 1841. godine slušao, filozofiju je u Temišvaru 1843. i 1844. svršio, prava je nemecka u Beču tri godine učio, četvrtu godinu ne svrši, nego nastavi tu medecinu, i u trećoj godini medecine tu 18. junija 1853. godine od jektike umre.”

Branko je bio vesele naravi, kosu je imao više smeđu nego plavu, a lice duguljasto. Njegova je želja oduvek bila, da posle svršene škole putuje, osobito je želeo da vidi Kosovo polje. On bi govorio: “Ja želim epos pisati, ali pre neću ni slovca napisati dokle Kosovo ne vidim, Kosovo, na kojem je srpska slava ugašena, sloboda izgubljena, a sužanstvo nastalo. Građu imam, veljaše, gotovu; jer srpski epos mora tako isto biti kao i grčki, u njemu će svi naši običaji upleteni biti.”

Bog nije dopustio da to doživi.

Brankovo đačko doba u Karlovcima izgledalo je ovako: “Došavši u Karlovce u gimnaziju, Branko je dobro vladao nemačkim jezikom, koji se tamo negovao gotovo kao i latinski…kako je onda gimnazista, već u petom il’ šestom razredu, hteo ne hteo, morao stihotvoriti, tako je i Branko još u gimnaziji propevao, ali srpski i nemački.

Od tadašnje prvenčadi srpske ne dospe do nas ni jedno, od nemačke sačuva do dva, nekadanji učitelj Brankov i potonji velezaslužni onogimnazijski direktor Jovan Pantelić.” Te Brankove pesme na nemačkom su bile oda mitropolitu S. Stankoviću “Oda Njegovoj Preuzvišenosti (Ode seiner Excellenz) i “Rastanak s Karlovcima” (Abschied von Karlovitz).

Brankov stric Stevan, bio je ministar pravde i prosvete u Srbiji u vreme prve vladavine kneza Mihaila Obrenovića. On mu je pomogao u više navrata.

Mina Vukomanović, kćer Vukova, opisala je Branka ovako: “Sećam li se Branka? A zaboravlja li se lako koji lep spomen? Sećam ga se često, kad s tugom, kad s veseljem. Rekla bih, da ga i sada gledam očima. Ta beše nam svaki dan u kući, kao sin i kao brat. A je li čudo? – Zna se da je Vuk rado prikupljao oko sebe naše mlađe darovite ljude, a bistru oku Vukovu ne ote se neobični duh i bogato srce Brankovo. S toga, Vuk Branka zavole, kao rođena, te mu beše brižan otac, iskren prijatelj i savestan učitelj.

loading...

Da je Vuk cenio Brankov dar, sudim i po tome što je izradio kod kneza Mihaila da Branko ne trpi nikoje nevolje. Neumrli Mihailo izdavaše Branku godišnju pripomoć od 800 forinti u srebru, a za ono doba beše to toliko da je Branko mogao krasno živeti i veselo pevati kao ptica u vazduhu.

Brankova kretanja behu sasvim prosta, mirna i harmonična. Ne sećam se da sam ga videla ikad da rukama maše i dokazuje. U razgovoru rado bi se zavalio, oči bi digao i zaneseno u vis gledao. Govorio bi mirno, gotovo tiho i jednakim glasom, ali uvek sa osmehom na ustima. Veselost, neka blaga, detinjska veselost, beše uopšte poglavita sadržina Brankove naravi. Gdegod ga viđah, svugde i uvek ga zatekoh na licu njegovu onaj isti blagi veseli izraz, što ga dična još više dičaše.

Iz njegovih usta nisam čula ni rečce onoga što je njegovo, i možda se ne bih još za dugo pravo uverila o njegovoj pesničkoj snazi da se ne dade krasna prilika. Beše to na Badnji dan 1849. godine. Vuk je gostio svoje znance i prijatelje, a jedan od njih doneo je meni na dar knjižicu spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka.

Dok se okrenuh, a Branko već napisao: Pevam danju, pevam noću, pevam sele, što god oću; I što oću to i mogu, samo jedno još ne mogu; Da zapevam glasovito, glasovito, silovito, da te dignem sa zemljice, da te metnem međ zvezdice. Kad si zvezda, sele moja, da si među zvezdicama, među svojim, sele moja, milim sestricama.”

Stvaralaštvo Branka Radičevića

Branko se u našoj književnosti zvanično pojavio svojom zbirkom pesama 1847. godine. U toj godini pobede Vukove reforme pojavile su se još četiri važne knjige, a među njima i zbirka pesama “Pesme” kojom je dokazano da se narodnim jezikom mogu pisati najlepši stihovi i iskazivati najtananija osećanja. Ove godine su bile kolebljive kada je u pitanju srpska umetnička poezija. Postavljalo se pitanje da li treba prekinuti sa pravcem koji se ugledao na stari klasicizam ili prihvatiti mešavinu narodnoga pravca sa romantikom.

Loading...

Branko je zasijao svojom novom poezijom, zasenio je svima oči narodnim žarom svoga pevanja i zadobio je odmah sva srca.

Njegovo pevanje preseklo je ono kolebanje naše umetničke poezije i ona je tada krenula čisto srpskim narodnim pravcem.

Brankovo pevanje ostalo je u tri knjige. Prve dve izdao je on sam u Beču 1847. i 1851. godine, a treću kao posmrtne ostatke, izdao je njegov otac 1862. godine u Temišvaru. Zna se da je još bilo Brankovih rukopisa, ali im se nije moglo ući u trag. O čemu peva Branko u svojim lirskim pesmama? Peva o ljubavi u mladim zanosnim danima života. On iskazuje ljubav u čežnji devojačkog srca (Devojka na studencu); težnje momačke (Putnik na uranku), tugu za dragim koji je daleko (Putnik i tica), radost zbog ispunjenja želje (Noć pa noć), o jadovanju u tuđini, itd.

Ko u Branku gleda samo ljubavnog pesnika, onda on ne shvata pravi značaj njegovog pevanja. Brankova sveobuhvatnost se najbolje ogleda u dvema njegovim najvećim pesmama u prvoj knjizi, u “Đačkom rastanku” i “Putu”.

Đački rastanak Branka Radičevića

Brankov “Đački rastanak” je “pesma nad pesmama” u srpskoj književnosti. To je pravo jevanđelje rodoljublja koje kipi u grudima najinteligentnijeg dela srpske omladine toga doba. Osnovica u toj divnoj pesmi Brankovoj je istina individualna, lična tuga zbog rastanka sa drugovima, sa jednomišljenicima, sa zatočnicima jednih istih velikih i svetih težnji; ali je u tu osnovu utkano toliko divnih i svetlih slika iz prošlosti, sadašnjosti i budućnsoti naroda te se individualnost uzdiže do celine i posvećuje sreći, blagu i napretku te celine.

Genijalna je zamisao pesnikova kojom započinje da iznosi elegijske osećaje svog srca u doba dana, kada sunce krene ka zapadu. Sa dva-tri tužna akorda uvodi nas u svoj svet i odmah na početku, peva in medias res. Sa ogromnom nežnošću, on se oprašta sa braćom koja borave večiti sanak na groblju koji su kao i on, nekada, žarkim srcem “mnogo teli mnogo započeli”, ali umesto dana, spustila se na njih tama i sva njihova slava je zapravo mirisno cveće koje im cveta na grobovima.

Pre rastanka, pesnik još jednom blago uživa u svim slastima predela gde je proveo detinjstvo. U Karlovce je došao kao “dete malo – golušavo tiče, dođe tiče – pa se tu naviče”. Upravo se tu prvi put u njemu probudio pesnički genije jer “ovde ovde gde krioce malo prvi put je sretno ogledalo, iz početka od grane do grane, od drveta jednog do drugoga, dok je smelo setiti se strane, setiti se neba visokoga, dok je moglo krila svoja laka, nebu dići tamo pod oblaka.”

Kud god pogleda, vidi toliko svetih uspomena. Ali sada, kada mora da ih ostavi, teško mu je da se rastane od njih i za njima mu srce bije: “ali nešto na daleko vuče, on ne može više odoleti, pa se vine i u svet poleti”.

Pesnik je pun rezignacije jer što mora biti neka bude. Kad bi imao još kakvu želju, to bi bila da se Karlovci umanje, pa da ih on pritisne na grudi, na usta, ali, pošto se to ne može, onda on šalje svoju pesmu da izljubi sve milo i drago.

Posle ovakvog uvoda, pesnik se oprašta redom sa svima predmetima za koje ga vezuju divne uspomene. Od niza pesničkih slika koje se ređaju u pesmi nema grandioznijih stihova u svoj srpskoj lirici. Onaj koji čita pesmu ne zna čemu više da se divi, da li njegovoj virtuoznoj plastičnosti u deskripciji ili genijalnosti kojom je pesnik grleći i ljubeći svaki taj predmet obasuo i pretopio ga u osećanjima svoga srca.

Sunce zalazi, spušta se tama, a pesnik posmatra Dunav. Priseća se koliko se puta vozio sa drugovima u lakom čamcu i kako im se zbog nestašluka čamac prevrnuo. Zatim se pesnik oprašta sa vinogradima, žali za berbama grožđa jer od njih nema ničeg lepšeg na svetu. U živoj uspomeni na tu milinu, pesnik svojom pesničkom maštom reprodukuje berbu u sjajnoj slici, punoj života i veselja. Pesnik Branko Radičević ovde pokazuje kako je zaista imao slikarskog dara jer berbu opisuje sa toliko divnih boja kao da je slikar.

Nakon berbe, drugovi se vesele u kolu. To je vrhunac pesme u kojem on nadrasta individualne okvire i natapa ih živim osećajem prema celini i kolektivu. Brankovo kolo je simbolička figura kojom pesnik spaja sve srpstvo i nadahnjuje ga uspomenama na slavna junačka dela predaka. Pesma ide ka visinama zahvaljujući ritmu poskočice. Oduševljenje koje izaziva ovaj deo pesme ponese svakog čitaoca!

Sa ovog vrhunca, poema se zatim spušta opet ka individualnim osećanjima. Pesnik se seća umrlog druga i oprašta se od najmilijih koji su još uvek živi, opet nabrajajući najlepše zabave njihovog zajedničkog druženja.

Pesma “Đački rastanak” je ispevana u naizmenično rimovanom desetercu, u kome ima i smenjivanja nešto kraćih stihova kao što su četverci i osmerci. Zbog toga je pesma veoma dinamična.

U pesmi ima puno stilskih figura, a uveden je i stilski postupak – apostrofa (obraćanje predmetima i pojavama koje su mu bliske i drage).

Sponzorisano:

loading...
Loading...