Ukratko. Ana Frank je jevrejska devojčica koja mora da se krije tokom Drugog svetskog rata kako bi pobegla od nacista. Zajedno sa sedam drugih ljudi ona se krije u tajnom skrovištu u ulici Prinsengraht 263 u Amesterdamu.
Nakon više od dve godine skrivanja, otkriveni su i deportovani u koncentracione logore. Anin otac, Oto Frank, jedini je od osam ljudi koji su preživeli. Posle njene smrti, Ana postaje svetski poznata zbog dnevnika koji je napisala dok se skrivala.
Život u Nemačkoj. Ana Frank je rođena 12. juna 1929. godine u nemačkom gradu Frankfurt na Majni, gde je porodica njenog oca živela generacijama. Ima sestru Margo koja je od nje starija tri i po godine. Ekonomska kriza, Hitlerov rast moći i rastući antisemitizam, okončavaju bezbrižan život porodice. Kao i mnogi drugi Jevreji, Oto Frank i njegova supruga Edit odlučuju da napuste Nemačku.
Novi život u Holandiji. Otac Ane Frank, Oto Frank, započinje biznis u Amsterdamu, a porodica nalazi smeštaj u kući na Mervedplejnu. Deca idu u školu, Oto naporno radi na svom poslu i Edit brine o kući. Kada se ratna opasnost u Evropi povećava, Oto i njegova porodica pokušavaju da emigriraju u Englesku ili Sjedinjene Američke Države, ali ovi pokušaji ne uspevaju. 1. septembra 1939. godine Nemačka je ušla u Poljsku. To je označilo početak Drugog svetskog rata.
Rat u Holandiji. Neko vreme postoji nada da se Holandija neće uključiti u rat, ali su 10. maja 1940. godine nemačke trupe napale zemlju. Pet dana kasnije Holandija se predaje i biva okupirana. Ubrzo sledi postavljanje antijevrejskih pravila. Jevrejima je dozvoljeno da se kreću na sve manje i manje mesta. Ana i Margo moraju da idu u Jevrejsku školu, a Oto gubi svoj posao. Kada ponovni pokušaji emigracije u SAD ne uspevaju,
Oto i Edit odlučuju da se kriju. Oto postavlja skrovište u zadnjem aneksu svoje firme u ulici Prinsengraht 263. To radi zajedno sa svojim poslovnim partnerom Jevrejinom Hermanom van Pelsom i uz pomoć njegovih saradnika Johanesa Klajmana i Viktora Kuglera.
Skrivanje. 5. jula 1942. Margo Frank dobija poziv da se prijavi u nemački radni kamp. Sledećeg dana porodica Frank počinje da se skriva. Kroz nedelju dana, pridružuje im se i porodica Van Pels, a u novembru 1942. godine, pridružuje im se i osma osoba, zubar Fric Pfefer. Oni ostaju u tajnom aneksu duže od dve godine.
Tokom sakrivanja moraju da budu veoma tihi, često se plaše i drže se zajedno koliko god je to moguće. Pomažu im kancelarijski radnici, Johanes Klajman, Viktor Kugler, Mip Gis i Bep Voskuijl, kao i Mipin suprug Jan Gis i nastojnik magacina, Johanes Voskuijl, Bepov otac. Ovi pomagači ne samo da organizuju hranu, odeću i knjige, već su i jedini kontakt grupe sa spoljnim svetom.
Dnevnik kao najbolji prijatelj. Malo pre nego što su počeli da se skrivaju, Ana dobija dnevnik za svoj rođendan. Ona počinje da piše odmah i za vreme njihovog skrivanja piše o događajima iz tajnog aneksa i o sebi. Njen dnevnik joj predstavlja sjajnu podršku.
Ana takođe piše kratke priče i prikuplja citate drugih pisaca u svojoj knjizi lepih misli i rečenica. Kada holandski ministar obrazovanja u izgnanstvu u Londonu apeluje na britanskom radiju da bi ljudi trebalo da vode svoje ratne dnevnike, Ana odlučuje da uredi svoj dnevnik i stvori roman pod nazivom Tajno sklonište. Ona počinje da prepisuje, ali su i ona i ostali uskoro otkriveni i uhapšeni, pa ona ne uspeva da ga završi.
Hapšenje i deportacija. 4. avgusta 1944. godine svi ljudi koji su se skrivali bili su uhapšeni, zajedno sa svojim pomagačima Johanesom Klajmanom i Viktorom Kuglerom. Oni bivaju prebačeni iz sedišta službe bezbednosti i zatvora u tranzitni logor Vesterbork, odakle su deportovani u Aušvic. Dva pomagača su bila poslata u kamp Amersfort. Johanes Klajman je pušten ubrzo nakon hapšenja, a šest meseci kasnije Viktor Kugler beži. Odmah nakon hapšenja Mip Gis i Bep Voskuijl spašavaju Anin dnevnik i papire koje je ostavila za sobom u tajnom aneksu. Uprkos intenzivnim istragama, nikada nije razjašnjeno kako je otkriveno ovo njihovo tajno mesto.
Povratak Oto Franka. Oto Frank je jedini od osam ljudi koji su se skrivali koji je uspeo da preživi. Tokom svog dugog putovanja nazad u Holandiju, saznao je da mu je supruga Edit umrla. On ne zna ništa o svojim ćerkama i još uvek se nada da će ih ponovo videti. On stiže u Amsterdam početkom jula. Ide direktno kod Mip i Jan Gisa i ostaje sa njima narednih sedam godina. Oto Frank pokušava da pronađe svoje ćerke, ali u julu on dobija vesti da su obe umrle od bolesti i gladi u Bergen-Belsenu. Mip Gis mu onda daje Anine dnevničke papire. Oto čita dnevnik i otkriva jednu potpuno drugačiju Anu. Veoma je ganut njenim pisanjem.
Anin dnevnik. Ana piše u svom dnevniku da želi da postane pisac ili novinar u budućnosti i da želi da objavi svoj dnevnik kao roman. Prijatelji ubeđuju Oto Franka da dnevnik ima veliku ekspresivnu moć i 25. juna 1947. godine, Tajno sklonište je objavljeno u ediciji od 3000 primeraka. Usledilo je još mnogo izdanja, kao i prevoda, potom pozorišnih komada i film. Ljudi iz čitavog sveta su saznali priču Ane Frank. Tokom godina, Oto Frank odgovara na hiljade pisama koja stižu od ljudi koji su pročitali dnevnik njegove ćerke. 1960. godine, Kuća Ane Frank postaje muzej. Oto Frank ostaje uključen u rad ovog muzeja sve do svoje smrti 1980. godine i vodi kampanje za poštovanje ljudskih prava.
Istorija dnevnika
“Nadam se da ću moći sve da ti poverim, jer nisam nikada imala poverenja ni u koga, i nadam se da ćeš mi biti pravi izvor podrške i slobode.” (Ana Frank, Dnevnik mlade devojke, 12. jun 1942.)
Nemi svedok života mlade devojke u ratno vreme. Malo pre nego što je porodica Frank počela da se skriva, kao što smo rekli, Ana je dobila dnevnik za svoj rođendan. Ovaj dnevnik je postao njen prijatelj i poverenik u skloništu. U proleće 1944. godine, Ana donosi odluku: posle rata želi da objavi roman o vremenu provedenom u skrivanju.
“Oh, tako mi je drago…”
“Ovo je možda jedan od najlepših poklona koje sam dobila…”, piše Ana o svom crveno-belom dnevniku koji je dobila za svoj trinaesti rođendan. Poklon nije iznenađenje, Ana ga je sam izabrala verovatno u knjižari pored njihovog doma.
Porodica odlazi u skrovište u zadnjem delu Otove kancelarije samo nekoliko nedelja kasnije. Ana vrlo brzo shvata koliko su njen dnevnik i pisanje važni za nju. “Oh, tako mi je drago što sam te ponela sa sobom!” (Ana Frank, Dnevnik mlade devojke, 28. septembar, 1942. godine).
Književni osvrt na Dnevnik Ane Frank. Ovo delo se po svojoj vrsti karakteriše kao autobiografski roman. Vreme radnje u romanu je tačno označeno datumima koje unosi sama spisateljica – 12. jun 1942. god. do 1. avgusta 1944. godine. Mesto radnje romana je Amesterdam.
Ana Frank je devojčica vesele naravi i vrlo pričljiva. Kada je za svoj trinaesti rođenda dobila dnevnik, poželela je da u njemu opiše sve ono što joj leži na srcu. Najbolji način za to je bilo pisanje jer je smatrala da nema prijatelja kojima bi mogla da se poveri i kojima bi stalo do onoga što ona misli. Iako ima roditelje i stariju sestru, kao i rođake i prijatelje, Ana se nekako oseća usamljenom (kao i svaki tinejdžer). Njen život do jednog trenutka teče sasvim normalno. Ona ide u školu, ima drugarice, prve ljubavi.
Međutim, čitav taj normalni život u jednom trenutku prestaje. Njena porodica mora da se skriva da bi preživela. Svoju novu kuću Ana naziva Tajnim skloništem i opisuje ga u zapisu od 9. jula 1942. godine.
Njihovoj porodici se 13. avgusta 1942. god. pridružila i porodica Van Daan. Njihov sin Peter je vrlo stidljiv i tih. Ana ga smatra vrlo nespretnim. Dečak je sa sobom poneo i jednog mačka, pa se i sa njim zabavljaju. Druženje u skloništu između ove dve porodice u početku teče lepo. Pričaju, šale se, ručaju zajedno. Međutim, kako je vreme prolazilo, tako su stanari skrovišta postajali sve nervozniji i napetiji. To se odrazilo i na njihove odnose. To je bilo i normalno, s obzirom na to da su bili zatvoreni i da su živeli u konstantnom strahu.
Ana je provodila vreme učeći engleski i francuski jezik, čitajući knjige, praveći porodično stablo sa svojim ocem. Sve vreme znaju da se napolju dešavaju strašne stvari. Gestapo odvodi Jevreje u koncentracione logore gde umiru.
U skloništu čuju tutnjanje aviona. Znaju da su svi ljudi očajni jer svakodnevno slušaju radio. Kupaju se nedeljom ujutro, a spavaju u deset uveče. Ručak je od jedan i petnaest do jedan i četrdeset pet, a doručak u devet.
Ana se zbližava sa dečakom Peterom. Mnogo vremena provode zajedno, pa joj to daje osećaj sreće i ispunjenosti. Više ga ne vidi kao na početku, već uspeva da vidi i neke druge strane njegove ličnosti. Odnos dolazi na granicu između ljubavi i prijateljstva.
Ovaj roman je zaista jedno vrlo potresno svedočanstvo o teškim vremenima tokom Drugog svetskog rata, a naročito o strahotnim progonima Jevreja. Ana, bez obzira na izolovanost od spoljašnjeg sveta, nedostatak slobode i svega onog što je normalno, ipak ne posustaje. Njen duh ostaje vedar do samog kraja, njena mašta ide daleko, a pisanje služi da se suoči sa teškim trenucima i preprekama.
