Branka Ćopića nazivaju pesnikom detinjstva i zavičaja jer je u svojim književnim delima proklamovao svoje uverenje da je najlepše doba života detinjstvo u koje se treba vraćati kad god je čoveku teško.
U današnje vreme, književnost koju je Branko Ćopić stvarao, ima neki svoj život koji traje u zavisnosti od potrebe savremene čitalačke publike i receptivne moći koja je promenljiva.
Nije moguće da se kompletan opus ovog nezaboravljenog stvaraoca dopada savremenom čitaocu zbog toga što su teme kojima se bavio ponekad zakopane daleko u prošlosti. To je razlog zbog kojeg romani kao što su Gluvi barut ili Delije na Bihaću, više ne nalaze svoju publiku.
Ipak, ako se zagledamo u onaj deo opusa Ćopićevog koji može biti u saglasju sa sadašnjošću i budućnošću, onda tu pronalazimo potresne i žive priče koje su povezane sa uspomenama iz detinjstva, sa seoskim, mesečinom obasjanim večerima, kao i sa uvek aktuelnim svetom prirode, godišnjih doba, životinja i tajanstvenih zbivanja.
Tamo gde je Branko Ćopić onaj pesnik s početka, pesnik detinjstva i zavičaja, tamo je on nezaboravan, trajan i uvek svež.
Svoj književni kontinuitet i svoje darovito umeće, Ćopić je utvrdio u delima nezaboravne lektire kao što su Bašta sljezove boje i Doživljaji Nikoletine Bursaća. Ovaj potonji roman je pun domaćeg originalnog i izvornog humorističnog tona koji pleni svojom životnošću.
Ko je sve bio Branko Ćopić?
Rođen je 1. januara 1915. godine u Hašanima, jednom selu ispod Grmeč planine. U to vreme, otac mu je bio na ratištu jer je Prvi svetski rat već uveliko besneo. Borio se kao vojnik austrougarske vojske, dok mu je stric Nidžo bio srpski ratnik dobrovoljac. Kada je Branko napunio četiri godine, otac mu je umro. Branko je sa bratom, sestrom i majkom živeo u svom rodnom mestu, a tu su bili i stric Nidža i deda Rade. Sećao se da mu je prva knjiga koju je pročitao bila knjiga o Servantesu u kojoj je bio životopis ovog velikog španskog pisca i delovi iz njegovog najpoznatijeg romana Don Kihot.
Branko je rano počeo da piše i već sa 14 godina imao je objavljene radove u časopisu Venac. Odlučio je da upiše Učiteljsku školu u Banja Luci, ali je školovanje nastavio u Sarajevu, a potom i u Karlovcu. Filozofski fakultet je upisao u Beogradu. Još u njegovim studentskim danima bilo je jasno da ima velikog dara za pisanje. Književni kritičari su ga zapazili i 1939. godine prima nagradu “Milan Rakić”. Pred sam Drugi svetski rat, Ćopić je bio u Mariboru u đačkom bataljonu.
Nakon pokušaja da sa grupom drugova pruži otpor neprijatelju, odlučio je da ode u svoj zavičaj, a kada je krenuo oslobodilački ustanak, Ćopić se pridružio ustanicima i ostao u narodnooslobodilačkoj borbi do kraja. Sa ratišta je izveštavao i bio dopisnik, a uz njega je sve vreme bio i njegov kum i najbolji prijatelj, Skender Kulenović, takođe veliki književnik.
Kada se Drugi svetski rat završio, Branko Ćopić je postao urednik nekih dečijih časopisa u Beogradu, a zatim i profesionalni pisac. Njegova dela su prevođena na mnoge strane jezike.
Negde početkom pedesetih godina, Ćopić je počeo da se bavi pisanjem satiričnih priča koje su kritikovale tadašnju politiku i neke ružne pojave u njoj. Jedna od priča, koja je objavljena u satiričnom časopisu “Jež”, a koja je nosila naziv “Jeretička priča”, bila je razlog za veliku hajku protiv Ćopića koja je pokrenuta od strane vrha Komunističke partije i samog Josipa Broza Tita.
Nažalost, Branko Ćopić je okončao svoj život, bacivši se sa mosta u Savu, 1984. godine.
Delo Branka Ćopića
Književni rad Branka Ćopića bio je raznovrstan. Proza koju je Ćopić stvarao, ima u sebi nečeg lirskog, ali u isto vreme i živopisnog i realističkog. On je opisivao seoski život jer je odlično poznavao mentalitet ljudi sa sela, kao i njihov život.
Umeo je da uhvati njihovu živost, njihov duh i vedrinu. Likovi koje je Ćopić stvarao odišu upečatljivošću, a pripovedačka tehnika kojom je vešto baratao, sprovedena je uz pomoć vrlo slikovitog i sočnog jezika koji je crpeo iz svog rodnog kraja.
U pripovetkama koje je do rata napisao, bavio se siromašnim seljacima, prosjacima, decom, sanjarima, nadničarima i skitnicama. U njegovom odnosu prema ovim likovima ima puno brižnosti i razumevanja.
Jednako uspešno kao i pripovetke, Ćopić je pisao i romane. U delima kao što su Gluvi barut i Prolom, opisao je kako su seljaci iz Bosanske krajine učestvovali u ustanku, a u romanu Ne tuguj bronzana stražo, pripovedao je o tim istim seljacima koji su se sada prilagođavali novom životu u Vojvodini nakon kolonizacije.
U čitavom svom proznom opusu, Ćopić uspeva da zadrži govor i duh junaka koji su prožeti humorističkim tonom. Svi ovi ljudi uspevaju da zadrže vedrinu uprkos najgorim životnim nedaćama.
Branko Ćopić je čuven po svojim književnim delima koja su namenjena deci. Napisao je dva romana za decu i više od 30 drugih knjiga.
Doživljaji Nikoletine Bursaća
Zbirku pripovedaka Doživljaji Nikoletine Bursaća Ćopić je objavio 1955. godine. U ovim pripovetkama se govori o vrlo hrabrom partizanu i narodnom heroju Nikoletini. Radnja se dešava za vreme Drugog svetskog rata, u vreme borbe Nikoletine Bursaća sa svojim drugovima protiv fašista.
Zbirka Doživljaji Nikoletine Bursaća je komponovana tako što se u njoj nalazi nekoliko tematskih krugova u kojima se kao glavni motiv provlači vojnički i herojski život Nikoletine Bursaća. Svaka pripovetka iz ove zbirke može stajati sama za sebe jer ima svoju kompoziciju i svoju temu, ali isto tako sve pripovetke čine jednu kompaktnu celinu kroz koju se vidi jasna slika glavnog junaka.
Nikoletina Bursać je pravi narodni junak koga krase poštenje, inteligencija i hrabrost. Bez obzira na njegovu idealnu herojsku pojavu, on nije uobražen, već je skroman jer dobro zna odakle potiče i koliko je zapravo neuk. To u čitaocu stvara divno mišljenje o junakovoj odgovornosti i moralnosti.
Ime glavnog junaka je Nikola, ali je augmentativ Nikoletina izrastao iz njegovog karaktera, njegovih postupaka, junačkih dela i fizičkog izgleda.
Sve priče o ovom junaku su ispripovedane u trećem licu, a autor ima ulogu pripovedača. U uvodnoj priči čitamo kako je pripovedač upoznao Nikolu koji je tada, kao mali dečak bio poznat pod imenom Nikolica. Prijateljstvo između Nikolice i pripovedača je započelo rano. Odatle stičemo uvid i stvaramo sliku o tome kako je izgledalo njihovo detinjstvo, ali i kakva je bila Nikolina porodična prošlost. Upoznavanje sa ovim činjenicama pomaže čitaocima da još bolje shvate Nikolin karakter sa kojim se upoznaju čitajući ostale pripovetke.
Uvod u priču o Nikoletini Bursaću ima lični ton što doprinosi uverljivosti i što nam jasno daje do znanja da je u pitanju delo koje je građeno na osnovu biografskih situacija. Pripovedač, odnosno autorski pripovedač jeste neko ko je subjektivan, pa se i sami čitaoci nalaze u situaciji da Nikoletinu dožive kao čoveka od krvi i mesa, kao nekog stvarnog, a ne kao fiktivnu ličnost i izmišljenog junaka.
U svakoj priči o Nikoletini mi se susrećemo sa raznoraznim situacijama, a svaka od njih nam njega predstavlja kao posebnu ličnost. U njima ima njegove mudrosti, hrabrosti i ljudskosti.
U početnoj priči Sećanje na Nikoletinu upoznajemo sa se pripovedačevim prvim susretima sa Nikoletinom Bursaćem. Bili su dečaci i samo što su krenuli u osnovnu školu. Dečaka je deda vodio u školu, i tada je prvi put ugledao Nikolicu kako ide uzbrdo i đipa. Deda je zamolio Nikolu da pripazi na dečaka dok su u školi, kao i da ga uzme pod zaštitu ako ga neko dira. Od tada, njih dvojica su se družili i kada nisu bili u školi. Nikolica je dolazio kod dečaka u kuću u kojoj su ga svi voleli iako je bio pomalo sirov i grub. Njegova grubost je poticala od činjenice da je Nikolica morao od malih nogu da brine o sebi i o svojoj porodici. Otac mu je umro rano i on je živeo sa majkom i malom sestrom. Pošto je Nikola bio starije muško dete, onda je on na sebe preuzeo ulogu glave porodice.
Osnovna škola je bila gotova, pa je dečak morao da ode u grad kako bi nastavio školovanje. Posle nekog vremena, vratio se u svoje selo i tamo opet našao Nikolicu, koga su sada svi zvali Nikoletina jer je izrastao u kršnog deliju mekog srca.
U drugoj priči koja nosi naziv Propast i proroštvo vidimo Jovicu i Nikoletinu kako idu po selima u blizini Doboja i kako traže svoju jedinicu kojoj je trebalo da se priključe kao rezervisti. Njihova jedinica se nalazila u Travniku, tako da su je oni pronašli samo jedan dan pred početak rata. U jedinici je vladao haos jer su oficiri bili u panici i nisu znali šta treba da rade. Tek posle četiri dana, stigla je municija, a vojnici su postavljeni na položaje. Uskoro je stigla vest da su se oficiri razbežali i vojska je počela da se osipa. Jovica i Nikoletina su ubrzo shvatili da je država propala i odlučili su da se vrate kući i da se tamo bore.
Zatim slede pripovetke Bog i batina, kao i Neobični saveznici u kojima se opisuju prve partizanske borbe, pucnjava, itd.
U pripoveci Predavanje o bratstvu vidimo kako je komesar Nikoletinine čete ranjen i kako ga odvode u bolnicu. Postavljen je novi komesar Pirga, koji je bio musliman. Partizani, pa i sam Nikoletina, muslimane su doživljavali kao Turke, a Turci su bili vekovni neprijatelji. Nikoletina se mnogo iznervirao kada je saznao ko će biti komesar.
Sve se pogoršalo kada je dobio naređenje da održi govor i pripremi i omekša četu pred dolazak novog komesara Pirge. Nikoletina je inače držao spontane govore pred četom, ali mu je ovaj govor teško padao. Ustezao se pred učenim komandirom iz grada.
Zbog toga je sačekao da komandir ode na sastanak, a pre govora je naredio Ježu da ga ne gleda dok govori, zbog toga što je pri pogledu na njegove buljave oči zaboravljao sve što hoće da kaže.
Govor je započeo uvredama i psovkama i četa je odmah znala da im se sprema nevolja. Nikoletina im je saopštio da su nadređeni naredili da jedan musliman sada bude njihov partizanski brat i da niko ne sme da ga naziva Turčinom, niti da ga psuje.
U priči Ljubav i ljubomora se govori o tome kako je Nikoletina dobio zadatak da rasporedi italijanske zarobljenike po selima kako bi se oni tamo snašli da zarade za hranu. Nikoletina je zarobljenike poređao u kolonu. Jedan sitan i preplašen Italijan je zapao Nikoletini za oko i skoro da mu je bilo žao što ne zna italijanski jezik da bi malo popričao sa njim. Jovica se ljutio zbog toga jer su oduvek govorili kako su im Italijani veliki neprijatelji.
Prepirali su se da li treba da veruju malom Italijanu i utom su primetili kako se on sav uznemirio i snuždio. Nikoletina ga je potapšao po ramenu i rekao mu da se ne brine, a Italijan ništa nije razumeo. Nikoletina pokušava da sazna kako se Italijan zove i uz pomoć gestikulacije i raznih pokušaja, ispalo je da se on zove Nikolo. Kada je Nikoletina shvatio da mu je ovaj imenjak, pomislio je kako je u pravu i kako on sigurno nije pravi okupator i loš čovek.
Sve vojnike je rasporedio, a malog Italijana je dodelio svojoj tetki Ružici.
