Pripovetku “Duga” napisao je hrvatski pisac Dinko Šimunović. Radnja ove pripovetke je smeštena u Čardakama, mestu u Luškom polju.
Glavna tema ove pripovetke je devojčica Srna, vitka, plavokosa devojka izuzetne lepote i njena nesrećna sudbina.
Pisac Dinko Šimunović
Ovaj pisac se rodio 1. septembra 1873. godine u Kninu. Kako je sam naveo u svojoj autobiografiji, Knin za njega nije imao veliki značaj zbog toga što su mu najlepši dani detinjstva bili vezani za živopisne predele Cetinske krajine gde je nedaleko od mesta Vrlika (Koljani) njegov otac učiteljevao. Iz ovog kraja je Dinko poneo vrlo žive i inspirativne uspomene i sećanja jer je još kao dete silno zavoleo ovo podneblje i ljude u njemu.
Svet Cetinske krajine je posebnog kova. Ispunjen je zadivljujućim patrijarhalnim i herojskim moralom i borbenošću. Dinka je to od malena oduševljavalo.
Kada je kasnije bio odrastao čovek, Dinko Šimunović je, prisećajući se ovih ljudi i krajeva pretočio svoje uspomene u književna dela, oblikujući ih i modelujući na jedan specifičan i sebi svojstven način.
Nakon nekog vremena, njegov otac, učitelj, bio je premešten u Kijevo koje se nalazilo ispod dinarskih klisura. Dinko Šimunović nije bio oduševljen ovim krajem zbog toga ga je i opisivao kao nedoglednu kamenu ravnicu. Ljudi u ovom kraju bili su pokorni i ponizni i na neki način utučeni verom. Dinko Šimunović je umeo da kaže da su fratri (latinaši) pokorili ovce (ljude) svojim pobožnim jadikovkama. U kasnijim svojim delima, sećanja iz ovoga perioda koja su bila gorka i turobna, izvrgavao je satiri i oštrim kritikama.
I sam Dinko Šimunović je završio učiteljsku školu kao i njegov otac. Radio je kao učitelj u Dalmatinskom zagorju u periodu između 1892. godine i 1909. godine. Ovaj kraj Hrvatske je kod njega izazivao šarenolika osećanja, kakva su bila i mesta u kojima je boravio. Selo Hrvače u kome je prvo radio, bilo je mesto puno lepe prirode, te se tamo radovao, dok je selo Dicmo bilo teskobno i pusto i tamo se nije osećao najbolje.
Međutim, doživljaji iz ovog dela njegovog života i službovanja svakako su poslužili kao građa za njegov kasniji književni rad. Teme je pronalazio u utiscima i uspomenama koje su uvek bile prožete svetlo obojenom melanholijom, ponekad gorčinom, srdžbom ili jednostavno ogorčenim nezadovoljstvom zbog toga što patrijarhalni nazori ustupaju mesto darovima novog vremena.
Pisanjem je Dinko Šimunović počeo da se aktivno bavi dok je bio učitelj u Hrvačima. Tada je objavio više pedagoških separata, a jedan pokušaj lepe književnosti ostao je zabeležen iz 1903. godine. To je bila pripovest pod nazivom “Mesec dana na vojničkim vežbama”.
Prva snažnija književna pojava bila mu je nedovršena pripovetka “Mrkodol” koju je objavio 1905. godine. Tada je već imao 32 godine života, a hrvatska kritika je ovaj rad ocenila kao delo koje u sebi nosi izvanrednu snagu fantazije i upečatljivu originalnost ideje, kao i njene umetničke obrade. Bili su svi iznenađeni samoniklošću ovog novog književnog stvaraoca.
Svoj talenat je Šimunović potvrđivao u nizu pripovedaka koje su sledile. Uglavnom ih je objavljivao u tadašnjim časopisima.
1909. godine je prikupio sve pripovetke i štampao ih u vidu zbirke pod nazivom “Mrkodol”. U zbirci su se našle pripovetke Muljika, Rudica, Duga, Alkar i pripovetka po kojoj zbirka nosi ime – Mrkodol.
Zbirka je imala odličan prijem u književnoj javnosti i svi su je veoma dobro ocenili. Ugledni pisac Antun Gustav Matoš je imao nekoliko napomena koje su se odnosile na neke slabije tačke Šimunovićevog umetničkog rada, ali je, sve u svemu, izneo dosta pozitivnih komentara. Zaključio je da je Šimunović vrlo darovit nov pripovedač koji ume da spoji narodnu tradiciju sa modernim elementima realizma.
Nakon ovakvog uspeha, Dinko Šimunović je bio premešten sa posla i dobio je mesto nastavnika u školi u Splitu. U ovom primorskom gradu je proveo skoro 20 godina života.
Kada je otišao u penziju, preselio se u Zagreb, pre svega zbog mogućnosti školovanja svoje dece i u Zagrebu je umro 1933. godine.
Književno stvaralaštvo Dinka Šimunovića
Svi koji su poznavali Šimunovića govorili su da je on ostavljao utisak vrlo skromnog, povučenog i pomalo sumornog čoveka. Očito je da su se ovakva raspoloženja i stanja provlačila i kroz ono što je zapisao i ostavio za sobom, posebno u radovima koji imaju autobiografsku građu.
Kada je počeo da živi u gradu, Dinko nije rado sklapao nova prijateljstva. Bartulović se prisećao kako u vreme njegovog boravka u Splitu nije skoro nikog novog upoznavao, već se družio uglavnom sa svojim kolegama učiteljima i nije se upuštao u učestvovanje u društvenom, odnosno javnom životu.
Kažu da nije uspevao da se saživi sa primorjem, tačnije sa gradskim životom na primorju. Gotovo se uvek osećao kao stranac u Splitu, vrlo slično njegovom književnom junaku Stanku Lukavcu iz romana pod imenom “Tuđinac”.
Na ovakvo raspoloženje pisca itekako je uticala i teška materijalna situacija jer je živeo u oskudici i stalnim naporima da prehrani svoju decu (imao ih je četvoro).
Dela koja su nastala u ovom periodu pokazuju nejgov osećaj usamljenosti, gorčine i bola. To je možda i bio razlog zbog čega je idealizovao još i više patrijarhalne seoske odnose i atmosferu. Književni radovi iz ovih godina stvaralaštva se uglavnom zasnivaju na stalnom suprotstavljanju novog i starog, građana i seljaka.
Njegov književni rad će, pre svega, ostati zapamćen po novelama i pripovetkama. Smatra se da je u ovim književnim vrstama imao najviše uspeha.
Pripovedačka dela je objavio u tri zbirke pripovedaka: već pomenuta Mrkodol iz 1909. godine, Đerdan iz 1914. godine, Sa Krke i sa Cetine iz 1930. godine i Posmrtne novele koje su štampane nakon njegove smrti 1936. godine. Štampao je i dva romana: Tuđinac iz 1911. godine i Porodica Vinčić iz 1923. godine.
Dinko Šimunović je napisao i dva autobiografska dela u prozi. To su Mladi dani i Mladost.
S obirom na to da je svoje mlade dane proveo u Dalmatinskoj zagori na njega je vrlo snažno delovala tamošnja živa tradicija folklornog stvaralaštva, narodnih pesama i herojstva. On je bio zadojen i modelovan svetom u kome su bile sačuvane značajne karakteristike patrijarhalnih shvatanja i odnosa. U svojim delima je prikazivao ljude koji su patrijarhalno nastrojeni jer žive u zabačenim krajevima gde nema velikog uticaja novih stremljenja. Svi ti ljudi su zadržali stari način života i poštovali su stare običaje.
Dinko Šimunović je u svoja književna dela umeo da unese herojsku prošlost, vrlo tešku stvarnost, ali i neutaživu čežnju za slobodom.
Sadržaj pripovetke “Duga”
Pripovetka Duga Dinka Šimunovića opisuje mesto Čardake i njihovu okolinu. U središtu teme ove pripovetke je devojčica Srna i njena želja da postane dečak, kao i pokušaji da tu želju ostvari. U ovu pripovetku je autor upleo ideju da se zabranama i sprečavanjem ostvarivanja nečijih želja ne dolazi do pozitivnih rezultata i posledica, već, nasuprot tome, dolazi se do lošeg ishoda. Motivi koji se provlače kroz ovu pripovetku su, između ostalih, motiv zabrane, potom motiv želje, motiv smrti, itd.
Likovi u pripoveci “Duga” su Srna ili Brunhilda, Sava, otac Janko, majka Emilija, udovica Klara. Kompozicija pripovetke “Duga” je sklopljena tako što se u uvodu iznosi činjenica kako Srna mora stalno da bude u kući i nema slobodu kretanja. Potom Srna nekako čuje priču kako se neka devojčica pretvorila u dečaka tako što je prošla ispod duge. Vrhunac pripovetke je trenutak kada Srna odlučuje da se provuče ispod duge koja se pojavila, ali se, na nesreću, davi u jednoj močvari. U raspletu vidimo njene roditelje koji tuguju i odlučuju da se presele. Na samom kraju, dešava se još jedna tragedija – roditelji su se bacili sa litice.
Srna je devojčica koja je vaspitana strogo patrijarhalno. Vreme u kom ona živi je vreme kada devojčice nisu imale ista prava kao i dečaci. Mnogo toga im je bilo zabranjivano što je dečacima bilo dozvoljeno. Jednom prilikom Srna se našla sa roditeljima u vinogradu. Brali su grožđe. U vinogradu sreće Klaru i Savu. Devojka Sava priča priču u kojoj se između ostalog spominje da je istinito verovanje da se devojčice mogu premetnuti u dečake ako se provuku ispod duge.
Uskoro, na nebu se pojavljuje duga i Srna hrli da prođe ispod nje. Išla je i išla i najednom se našla pred močvarom. Bila je uverena da je može preći, nastavila je pravo i udavila se. Roditelji se povlače u napuštenu tvrđavu, tuguju do iznemoglosti, a zatim skaču sa litice i stradaju.
Likovi u pripoveci “Duga” Dinka Šimunovića
Srna ili Brunhilda je bila vitka, lepa i visoka devojčica. Imala je kosu do ramena boje starog zlata. Njeni roditelji su smatrali da nije pristojno da njihova ćerka peva kad god poželi zbog toga što je žensko. Zbog istog razloga su joj uskraćivali mnogo toga. Ujedno, bili su bogata porodica, pa joj baš zbog toga nisu kupovali sve što je želela, jer to nije bilo uljudno. Nadimak Srna je dobila tako što je umela hitro da skače i što je bila vitka. Oči su joj sijale žarkim sjajem. Bila je jedinica i bez obzira na sve, volela je svoje roditelje i sama je smatrala da je dobro da ljudi o njoj imaju lepo mišljenje.
Drugarica Sava je dobra osoba, ali je invalid. Nema ruke, ali ima veliku volju za životom. Uporno se trudila da nauči da veze, bez obzira na svoj hendikep. U poslovima joj je pomagala strina. Videvši kako lepo veze, porodica je šalje u grad ne bi li uz pomoć svog zanata počela da zarađuje. U gradu Sava upoznaje čoveka koji je ženi isključivo zbog toga što ona zarađuje. Sava rađa dete, a muž je ostavlja.
Nakon toga, ona se vraća u rodnu varoš i prestaje da se bavi vezom zbog svog deteta.
Pripovetka “Duga” je ispripovedana štokavskim dijalektom ijekavskog izgovora. Puna je opisa prirode, pejzaža i likova. Pripovedač upotrebljava stilske figure poput onomatopeje, metafore i poređenja.
