Komedija “Dundo Maroje” se ubraja u jedno od najznačajnijih dela renesansne dubrovačke književnosti. Nju je napisao poznati dubrovački pisac Marin Držić.
Marin Držić je prvi pozorišni pisac na našim prostorima koji je stvarao u neprekidnom dodiru sa pozorišnim svetom, sa glumcima, stvarao je za scenu, za trg, za pjacu, te je kod njega napisana reč služila ne da se pročita, već da se oživi, kaže iz živih usta. On zasluženo ulazi u onaj nemnogobrojni skup najvećih i najdragocenijih stvaralaca koje je do sada dala, ne samo dubrovačka, već i čitava južnoslovenska književnost. U tom skupu njemu pripada izdvojen i naročit položaj.
Renesansu kao period ovaploćenja ljudskog duha i uma u njihovu punu moć i sjaj, treba posmatrati sa više različitih aspekata. Prvenstveno u pogledu civilizacijskog razvoja renesansa kao doba ili bolje rečeno kao osvit ljudskog društva, predstavlja izuzetan preporod i buđenje nakon učmalosti i mraka srednjovekovne crkvene vlasti, asketizma i mizantropije.
Sa istorijske strane gledano, bez obzira na to što Osmansko carstvo polako uzima maha, oseća se u nekim zemljama (najpre u Italiji), početak feudalnog rasula, a neki gradovi (kao npr. Dubrovnik) koriste Osmansko carstvo, predstavljajući njegovu vezu sa Zapadom, te se trgovinom bogate i tako prave osnovu za svoj budući renesansni procvat. Pod prilivom materijalnih bogatstava, gradovi se u velikoj meri razvijaju, što znatno utiče na promenu shvatanja, način življenja i stvaranja građanske klase.
Najznačajniji aspekt je onaj koji se tiče kulture, umetnosti i stvaranja slobodnog, stvaralačkog ljudskog duha.
Kao kolevka renesanse, Italija je najbolji primer novootkrivenog života i čoveka. Lorenco di Mediči – Veličanstveni, okrenut umetnosti, poeziji i antici, bio je firentinski knez koji je puno pomagao umetnicima.
Književnost evropske renesanse
Književno stvaralaštvo evropske renesanse ogleda se u svim književnim rodovima, a svoje korene pronalazi u klasičnoj književnosti. Italija je dala tri najznačajnija predstavnika: Dante Aligijeri, čija su najveća dela “Vita nuova” ili “Novi život” zapravo ljubavni stihovi ispevani Beatriči i “Commedia divina” ili “Božanstvena komedija”, njegovo životno delo; potom Frančesko Petrarka i njegov nezaobilazni “Kanconijer”, pun soneta, kancona, madrigala i sestina posvećenih Lauri; i na kraju Đovani Bokačo koji je svet zadužio svojom zbirkom od sto novela pod imenom “Dekameron”.
Najinteresantniji književni rod, drama, pronašao je svoje puno ostvarenje u Engleskoj. Čarobnjak Vilijem Šekspir i nejgov bogat dramski opus nadživeće vreme u kome je stvarao.
Osnovne odlike dubrovačke renesanse
Na veliku sreću, mali pojas primorja oko Dubrovnika uspeo je da se otme pipcima turskih zavojevača i da se u potpunosti okrene bogatijem Zapadu. Dubrovnik, kao najsvetlija tačka Jadranskog primorja, sticajem raznih okolnosti, uspeo je da uhvati poslednji voz koji se kretao ka osvitu civilizacije, ka renesansi. Najdalekovidnijim Dubrovčanima nije bilo teško da plaćaju i dovode u grad italijanske umetnike, majstore, lekare. Svoju decu su slali na najbolje svetske univerzitete.
Dubrovački umetnici pomalo imitiraju italijanske kolege, ali istovremeno dodaju i ono specifično dubrovačko, odnosno narodni jezik i poseban duh ovih prostora.
Najznačajniji predstavnici dubrovačke renesansne književnosti
Najdarovitiji i danas najpoznatiji pesnici Dubrovnika, krenuli su sa petrarkističkim stihovima, ali su u isto vreme naznačili unošenje narodnog jezika u književnost.
Bili su to: plah i neobuzdan dubrovački vlastelin, strastveni ljubavnik i prečesti stanovnik dubrovačkog zatvora – Šiško Menčetić i miran i povučen dubrovački pučanin, blistavi teolog, sveštenik i dvostruku doktor Džore Držić.
Pisac kome svetovno pozorište u Dubrovniku duguje svoje rađanje bio je Nikola Vetranović, ali on za sobom ne ostavlja značajnija dela. Nikola Nalješković se više proslavio kao organizator karnevalskih priredbi i pisac malih komada o pastirima i vilama.
Na kraju, blistava i talentovana pojava Marina Držića (1508-1567), petrarkističkog pesnika, predstavlja autora najboljih dubrovačkih renesansnih komedija.
Odlike Držićeve komedije “Dundo Maroje”
Jedina od svih Držićevih komedija koja je imala tu čast da bude izvedena u sali dubrovačkog Velikog vijeća, bila je njegova poznata eruditna komedija u prozi “Dundo Maroje”. Prema arhivskim podacima, premijera je održana o karnevalu, 1. ili 8. februara 1551. godine, od strane popularne “Pomet-družine”.
U to vreme su se sve predstave uglavnom izvodile na Placi, tj. na trgu pred Dvorom i Većnicom, iza apsida crkve Svetog Vlaha, a “Dundo Maroje” je zaslužila da se odigra na raskošnom mestu gde se okupljalo Veliko vijeće Dubrovačke Republike.
Razvijena renesansna komedija u to vreme imala je zadatak da zabavljajući podučava gledalište. “Dundo Maroje” je u potpunosti ostavrio svoj zadatak.
Marin Držić se u sklapanju strukture svog dramskog teksta u potpunosti pridržava osnovnih stavova renesansne dramske poetike. “Dundo Maroje” ima pet činova, ima prolog, poštuje se pravilo o tri jedinstva (vremena, radnje, mesta) i pripovest ima srećan završetak.
Kako je nastala komedija “Dundo Maroje” i gde su njeni izvori?
Prva komedija u kojoj se pominje lik Pometa je istoimena komedija “Pomet” koja je odigrana 1548. godine.
Narodu je taj lik postao simpatičan i postao je vrlo popularan, pa je društvo koj je izvelo predstavu odlučilo da se ubuduće zovu “Pomet-družina”. Marin Držić je shvatio da bi bilo zgodno ponovo prikazati publici iste likove iz “Pometa”, ali u drugačijim situacijama. Kako izvori kažu, “Pomet” je bila prva prava domaća eruditna komedija u kalsičnom smislu, izvedena pred Dubrovčanima.
Nova komedija je, dakle, činila celinu sa prethodnom, što se može saznati iz prologa “Dunda Maroja”. Radnja “Pometa” se odigravala u Dubrovniku, a radnja “Dunda Maroja” u Rimu. Od likova iz “Pometa”, u novoj komediji su se našli Dundo Maroje, Maro, Pomet, Pivo Novobrđanin, Grubiša.
Pretpostavlja se da je Držić sam osmislio fabulu za komediju, što je u to vreme bilo retko. Kako sam pisac u prologu kaže: sadržaj je uzet iz dubrovačkog života.
Komediografski postupci u građenju komedije “Dundo Maroje”
Komedija “Dundo Maroje” ima dva prologa. Jedan je Negromant (čarobnjak) Dugi Nos, a drugi je običan prolog. Ovi prolozi su posebno važni jer pomoću njih lakše razumemo sadržaj komedije i smisao dela.
Zatim, njima se pisac koristi da bi izneo svoj stav o životu, pozorištu, prema svojim kolegama i savremenicima i da bi ukazao na ideje koje pokušava da otkrije u svojoj komediji. Uz pomoć prologa danas otkrivamo poetiku, filozofski i književni stav autora.
Posebnu pažnju je oduvek privlačio prvi prolog. Negromant ili čarobnjak tom prilikom kazuje Držićeve stavove o društvu. Ovaj prolog je predstavio alegorijsku sliku tadašnjeg sveta.
Drugi prolog je u potpunosti isti kao i svi prolozi toga doba. U njemu se pisac obraća direktno publici, objašnjava im kako je delo nastalo i upućuje ih na to na šta najviše da obrate pažnju. Malo se ulaguje publici slatkim rečima i prepričava joj siže radnje i naglašava da je događaj stvaran. Na kraju upućuje gledaoce da izvuku pouku.
Držić gradi zaplet na tipičan renesansni način. Čitava priča je ispletena oko potrage za mladim Dubrovčaninom Marom koji je od oca dobio novac, ali ne za zabavu, već da završi neki posao. Maro je u Rimu, troši novac na ljubavnicu Lauru, a njegov otac Dundo Maroje, njegov sluga Bokčilo, Marova verenica Pera, njena dadilja i rođak, pokušavaju da ga spreče u tome. Kroz prva četiri čina problemi se ne rešavaju. Tek u četvrtom činu počinje da se nazire rešenje, a u petom se odigrava srećni rasplet.
Mesto radnje je Rim. Očigledno je da je Držić namerno smestio radnju u taj tuđi grad jer mu je ta okolnost dala mogućnost da u komediju uvede mnogo različitih likova (ukupno 25, bez krčmara i žandara). Likovi su sa različitih podneblja, sa različitim poreklima, govorima i kostimima. Sve skupa, ovo daje komediji “Dundo Maroje” bogatstvo u prikazu i raskoš na sceni.
Radnja komedije počinje dijalogom Dunda Maroja i njegovog sluge Bokčila, a iz tog razgovora otkrivamo suštinu zapleta: Dundo Maroje je došao u Rim da povrati potrošene dukate i sina, a svi ostali događaji i zbivanja proističu iz ovog osnovnog zapleta i služe tome da se što više odloži konačni rasplet.
Držić svoju dramaturgiju gradi na monolozima, dijalozima, komičnim situacijama, jeziku i didaskalijama.
Monolozi u ovoj komediji su vešto umetnuti između dijaloga tako da čitava radnja ima živ ritam. Marin Držić prvi deo zapleta gradi koristeći se brzim odvijanjem klupka događaja, a zatim taj tok najednom pregradi monologom nekog junaka koji se posebno isticao u proteklom delu radnje. Ta ličnost kroz monolog ukratko ispriča šta se zbilo i izense svoj ugao gledanja na događaj. Jedni od najupečatljivijih monologa su Pometovi monolozi.
Dijalozi su u ovoj komediji vrlo živi. Svaka sledeća replika gura radnju napred i daje joj novu dimenziju. Po svojoj prirodnosti je posebno zanimljiv dijalog između Petrunjele, Pere i dadilje. Petrunjela kratkim replikama daje dinamiku i ubrzava ritam, a ujedno i obaveštava svoje sagovornike o onome što ih interesuje. Bogati su i dijalozi dvaju potpuno suprotnih likova, Dunda Maroja i Bokčila.
Sluga Bokčilo ima svoje interese i svoju filozofiju, dok Dundo Maroje ima posebnu psihološku prirodu. Dijalozi su zanimljivi i zbog toga što su pisani na različitim jezicima, koji su ponekad nakaradni, shodno karakterima koji tekst izgovaraju.
Odlične su scene u kojima se Maro pretvara da ne poznaje svog oca, kao i one scene u kojima mu otac uzvraća istom merom, pa Maro doživljava poraz.
Likovi u komediji “Dundo Maroje”
Svaki od likova u ovoj komediji ima nečeg od onog što je tipizirano i što je bilo zacrtano poetičkim kanonima književnosti onoga doba. Pored tipiziranosti, Marin Držić je svojim likovima udahnuo jedan neobičan duh i senzibilitet koji je karakterističan za ljude dubrovačkog podneblja, tako da su oni veoma životni i jedinstveni.
Prvi tipičan lik je Dundo Maroje, kao komični starac (comicus senex). Ovakav starac je po pravilu tvrdica. Okolni likovi koji su u kontaktu s njim otkrivaju njegov lik i govore o onome što sam Dundo Maroje ne bi rekao za sebe. Dundu Maroju su dukati na prvom mestu, iako ima dosta zlata, sluga mu je gladan i žedan.
Ipak, on sam sebe okrivljuje što je sinu dao novac i pored sve štete koju mu je sin naneo, on nije surov prema njemu i na kraju ima razumevanja.
Tip rasipnog, bludnog sina je ostvaren likom Mara. On je naivan, zaljubljeni mladić koji bez mere rasipa očev novac na svoju ljubavnicu Lauru. Pretvara se da ne poznaje svoga oca. Kroz ovaj lik je opisana dubrovačka mladež onoga vremena. Kroz Mara i Dunda Maroja se ostvaruje prikaz sukoba generacija, što je i osnovna tema ove komedije.
Pomet je tip dovitljivog sluge i on sve konce drži u svojim rukama. U dodiru je sa svim likovima, inteligentan je, snalažljiv i pre svega duhovit (sarkastičan, ironičan). Pravo je oličenje renesansnog tipa čoveka.
