Evgenije Onjegin – prepričano i analiza lektire

Delo „Evgenije Onjegin“ je satirični roman u stihovnoj formi, čiji je autor poznati ruski pesnik i književnik Aleksandar Sergejevič Puškin, i koje je delo nastalo početkom XIX veka i smatra se među kritičarima svojevrsnom formom takozvanog „anti romana“.

Roman je kako je i napomenuto pisan u stihovima (osmerci i deveterci od po 14 stihova u svakoj strofi, kasnije nazvani i „Onjeginski stihovi“), i sastoji se od deset poglavlja, a opisuje plemićki život u Sankt Petersburgu na početku XIX veka, kroz lik Evgenija Onjegina, kao nosioca i predstavnika života bogatih ruskih plemića, koji su besposleni, lenji i koji žive sasvim neispunjen i dosadan život, ali uz potpuno odsustvo samokritičnosti, i ponosni su na svoju lenjost, glupost, neprilagođenost i na taštinu i snobizam.

Međutim, suština je i u činjenici da iako je Evgenije Onjegin glavni nosilac radnje, samo delo pak nije autobiografija ovog plemića, već je kroz jednu složenu prizmu njegovog života ispričana puno šira priča jednog razdoblja i na satiričan način sagledana i ismejana srž svega onoga što ne valja u društvu, a čime se neko bezrazložno diči i ponosi.

Likovi u delu „Evgenije Onjegin i analiza likova

Glavni likovi u delu Aleksandra Puškina su:

Evgenije Onjegin – mladi i bogati plemić, koji je suštinski besposlen, nesrećan i umišljen, te kada mu takav vid života napokon i dosadi, on odlučuje da se upusti u potragu za nečim novim i posve uzbudljivim, ali ni u čemu ne pronalazi suštinu i bit života.

Iako je načitan i obrazovan, Onjegin nema samokritičnost, i suviše je lenj za bilo kakva nova ili dela ili postignuća, te je njegov lik prepun hladnoće i gordosti, i on je sam sebi dovoljan, jer mu je sve dosadno i sve mu je nedovoljno zanimljivo, ništa mu ne ide od ruke i ništa mu ne pobuđuje pažnju i strasti.

Onjegin je lik koji je sklon da sam o drugima formira mišljenje, da svakoga osim sebe osuđuje i da procenjuje ljude na osnovu tuđih stavova i mišljenja, ima brojna predubeđenja, i nikako nije spreman da sebe menja, jer je nesvestan svih svojih mana i nedostataka.

Evgenije Onjegin je u suštini neko ko uopšte nema svrhu postojanja, i ko živi od danas do sutra, ko je na sve ravnodušan i kome ništa ne može da izazove emociju i promenu, jer je u sebi vrlo i sebičan i samoživ, nespreman za pravu ljubav i sklon da se prilagođava i menja se kako mu u tom trenutku odgovara, ali nikako ne suštinski ili iz korena.

Vladimir Lenski – je mladić sa sela, koji je zaljubljen u Olgu, svoju verenici, te koji je pesnik i koji pokušava da se prilagodi vremenu u kome živi, te se obrazuje i on je suprotnost liku samog Evgenija Onjegina.

No ipak, Lenski je preveliki idealista i romantik, nesmotren u izjavama i ponašanju, te ga pisac u suštini kao takvog i ismeva, i analizira njegove nedosledne i prenaglašene reakcije ljubomore, te i jakih ali neusaglašenih emocije i potrebu da ima ono što imaju i drugi, kojima po klasnom statusu nije ravan.

Lenski je prijatelj Evgenija Onjegina, jer mu je u neku ruku sličan, ali opet sasvim suprotan, te veruje u prave ideale, ali je sklon da u njima preteruje i da se sa previše žara zalaže za nešto, o čemu nema niti dovoljno shvatanja niti pak poseduje određenu čvrstinu stava.

Onjegin je u Lenskom prepoznao sebe iz mladosti, ono što bi bio njegov ideal i želja, da je imao dovoljno hrabrosti i odlučnosti da sebe promeni, ali na neki čudan način on Lenskog i ismeva i iskreno voli kao prijatelja.

Tatjana Larina – udata žena, koja je i dalje zaljubljena u Onjegina, i koja je verna i čestita žena, te ona i uspeva da odoli šarmu mladog plemića, koji je ne voli iskreno i od srca, već upravo zato što zna da mu je zabranjena i jer je ona oličenje onoga što on ne može da ima, i onoga za šta mora da se bori sa nekim.

Tatjana je sa sestrom Olgom odrasla na selu, i sasvim je naivna i sanjalačka je duša, te veoma nevino i poveruje u Onjeginova udvaranja, i krši tadašnje društvene norme, kada mu počne pisati ljubavna pisma, i kada u njoj počne da se razbuktava strast koju nikada nije osetila, i koju je u njoj probudio mladi i lepi ruski plemić Onjegin.

Ipak, Tatjana nije koketna niti proračunata, ona svaki svoj portez preispituje i pokaje se za svaku i najmanju grešku koju napravi nepromišljeno, vođena emocijama, te je potpuno i uništava vrlo ravnodušan i grub odgovor na njeno pismo koje joj je uputio Evgenije Onjegin.

U samom delu se vidi da je Tatjana omiljeni lik samog pesnika, jer je oličenje morala, i jer se kao udata žena ponaša u skladu sa normama, te iako nikada nije prestala da voli Onjegina, i iako je ona nesrećna u svom braku, ostaje dosledna sebi i odbija Onjeginova udvaranja, koja suštinski i nisu iskrena već su više čin njegove sebičnosti i potrebe da Evgenije sam sebi dokaže vrednost i da se zadovolji njegova sujeta koja je veoma povređena.

Olga Larina – verenica Vladimira Lenskog, potajno zaljubljena u Onjegina, koja je suprotnost svojoj sestri Tatjani, koketna i vrlo proračunata, spremna da prevari svog verenika, da poveruje Onjeginu i da izda i svoju rođenu sestru.

Kao posledica činjenice da je Evgenije sujetan i povređen od strane svog prijatelja Lenskog, a i ovaj mu zamera što je koketirao sa njegovom verenicom Olgom, Lenski izaziva Evgenija na dvoboj, u kome pak biva ubijen, iako je Onjeginu i sam takav čin bio smešan ali je morao da se obavi po propisima, i iako je na taj način sam ubio ono ljudsko u sebi, što je bilo oličeno u liku Vladimira Lenskog.

Pripovedač – lik pisca kao naratora, koji objašnjava dela i činjenice na svoj način, potreba je Puškina da da satiričnu analizu tog vremena, te da svakom liku pripiše određenu crtu i osobinu, i da svakoga na neki način „oslika verno“ i ogoli svaki lik do same suštine i srži.

Po Puškinu, kao naratoru u ovom delu, Onjegin nema lošu dušu, ali je nesvrsishodan i sasvim malodušan, te iako ima puno potencijala da sebe promeni, on ne uspeva da suzbije sujetno u sebi, i njegova lenjost i stalni osećaj dosade mu uništavaju potencijal da kao osoba postane bolji i da se izdigne iz vremena u kome je živeo i u koje se sasvim stopio.

Radnja dela „Evgenije Onjegin“ – sinopsis

U nastavku teksta će sažeto biti prepričana radnja vanvremenskog Puškinovog dela, sa kratkim osvrtima na ključne situacije i sa analizom krucijalnih momenata koji su srž radnje koju je pesnik opisao.

Radnja romana „Evgenije Onjegin“, započinje opisom lika Evgenija Onjegina, kao dečaka koji je rođen u jednoj dobrostojećoj ruskoj porodici, i nastavlja se dalje opisom njegovog odrastanja, kao i obrazovanja i trenutka kada on postaje naslednik imanja i velikog novca, koji mu menja život, ali ne suštinski već na jedan sasvim negativan i nesvrsishodan način.

Evgenije živi u svojoj lenjosti i dosadi, u skladu sa svim „pravilima“ plemićkog društva, te on i posećuje balove i koncerte u Sankt Petersburgu, udvara se mladim damama, pokušava da piše i da stvara, ali je prema svemu i svakome izrazito ravnodušan, sve mu jako lako dosadi, i on ni u čemu ne uspeva da pronađe neku suštinu, svrhu ili draž.

Kako je Evgenije dobio dopis da je nasledio jedno seosko imanje od svog ujaka, on odlučuje da se okuša u životu na selu, te da promeni sebe tako što će promeniti prebivalište, i odlučuje da se i preseli na svoje novo imanje, gde sklapa prijateljstvo sa pesnikom Vladimirom Lenskim, naivnim i dobrodušnim mladićem, koji je sasvim neupućen u gradski život, iako je obrazovan i vrlo drag i društven i pametan, te dozvoljava da Onjegin njime manipuliše i da ga kao ličnost potpuno olako transformiše u nešto negativno, zbog čega na kraju i plaća životom.

Lenski svog novog suseda i prijatelja, upoznaje sa porodicom svoje verenice Olge Larine, koja je nametljiva, koketna i proračunata, te joj se Onjegin odmah dopadne i ona bezobzirno sa njim počinje da flertuje.

Sa druge strane, Evgenije primećuje Olginu sestru Tatjanu Larinu, koja je vrlo povučena i mirna devojka, sanjalačke prirode, ali posve naivna i neiskusna, te i kojoj Onjegin iz svojevrsne dosade daje nade i ukazuje romantične gestove, te devojka postaje beznadežno u njega zaljubljena i tada počinje da se bori sa samom sobom.

Ključni momenat dela jeste Tatjanino pismo koje je uputila Onjeginu i kojim je prekršila na neki način i društvene norme i pravila, te otvoreno priznala svoja osećanja, i na koje je dobila veoma i „neočekivan i ponižavajući odgovor“.

Naime, Evgenije koji je sasvim svesno zavodio mladu Tatjanu, te sa njom bez reči koketirao, na njeno pismo koje je vrlo lepo i iskreno i koje je ostalo bez odgovora, reaguje loše i tako što je pri prvom sledećem susretu odbija vrlo grubo i netaktično, te joj se „zahvaljuje“ na njenim posve baš lepim rečima, ali smatra da bi mu brak sa njom brzo dosadio, te iako je njeno pismo bilo veoma „dirljivo“, on njoj može da ponudi samo prijateljstvo (često se ovaj krucijalni trenutak u delu smatra prelomnim za čitavu dalju radnju, i naziva se u kritici „Onjeginova propoved“).

Tatjana je potpuno ponižena i slomljena ovakvim ponašanjem Onjegina, a on na njenu duboku povređenost, dodatno daje „savet“ da ubuduće bude uzdržanija od ovakvog načina iskazivanja emocija, jer neko drugi može biti „neuviđavan“ i za razliku od njega grubo iskoristiti njenu baš veliku naivnost i iskrenost.

Dalja radnja dela, donosi nove prevrate i otkriva svu sujetu Onjeginovog lika, kada ga Lenski poziva na proslavu Tatjaninog rođendana, koja je trebalo da bude „mala i intimna porodična večera“, i koju Evgenije beskrupulozno prihvata, ali kada shvati da je prevaren i da je u pitanju veliki bal koji je po njegovom mišljenu provokacija i koji je doveo do toga da Evgenije i Tatjana budu predmet ogovaranja gostiju, rešava da se svom prijatelju osveti tako što celo veče koketira i pleše sa njegovom verenicom i Tatjaninom sestrom Olgom Larinom.

Izrevoltiran ponašanjem svoje verenice i Onjegina, Lenski izaziva svog starog prijatelja na sukob ili dvoboj, sasvim strastveno i iskreno povređen zbog nemoralnog čina koji ga je uvredio, dok pak Onjegin takav poziv prihvata „tek tako“, zbog običaja, nevoljno, kako pisac navodi radi nekog poštovanja tradicije, i tada Onjegin i „nevoljno ubija Lenskog“, i prinuđen je da napusti selo i odlazi u inostranstvo, da sebi umanji i osećaj krivice i kajanje koje ga je sve više mučilo.

U Onjeginovom odsustvu, Tatjana odlazi u njegovu kuću na selu, lista njegove knjige i zapise i počinje da se pita da li je Onjegin zaista osoba koja je postojala, ili je u suštini pokušao da iz neke dosade u sebi spoji likove iz dela koje je čitao, te da li su njegova osećanja ikada bila iskrena ili su samo potreba da se poigra i da se zabavi u čamotinji seoske sredine.

Nakon pauze od nekoliko godina, radnja dela se vraća u Sankt Petersburg, gde je Onjegin opet centralna figura na svim balovima i koncertima, uživa ugled i poštovanje, druži se sa istaknutim članovima društva, i kada ponovo sreće Tatjanu, ali sada kao „najlepšu ženu u balskoj dvorani“ i udatu za starog generala.

Iako je svestan da je ona sada udata i da je tuđa žena, činjenica da je njenu ljubav jednom odbio, i da je ona sada predmet obožavanja svih oko njega, da je najlepša i najotmenija dama u društvu, podstiču Onjeginovu sujetu i izazivaju potrebu da ponovo pokuša da osvoji Tatjanu, koju je lično jednom sasvim beskrupulozno povredio i ponizio.

Iako Evgenije piše Tatjani nekoliko pisama, na njih ne dobija odgovor, te odlučuje da joj se lično obrati i kada joj posle „ponovnog poznanstva“ predloži da sa njim pobegne, ona ga odbija uz vrlu opasku da je postojalo vreme kada su mogli da budu srećni, ali da je ono prošlo, te da ona ne želi da sebe diskredituje i da ukaže nepoštovanje svom mužu.

Iako Tatjana ostaje iskrena i priznaje Onjeginu da ga i dalje voli, isto kao i kada ga je prvi put srela, ona ga ostavlja samog, u tišini i očajanju, da žali za propuštenom prilikom i da jadikuje nad svojom sudbinom, te da se pokaje za sve što je učinio i za sve što je nepromišljeno i glupo uspeo da upropasti.