Glagolski oblici

O značaju proučavanja gramatike

Učenje gramatike nekada je zauzimalo centralno mesto u obrazovanju. Ako se vratimo unazad do klasičnog nastavnog programa u kasnom srednjem veku, shvatićemo da je gramatika, zajedno sa logikom i retorikom, bila jedan od glavnih predmeta.

Ove tri discipline smatrale su se osnovnim i osoba bi se nazivala obrazovanom ako bi se pretpostavljalo da ih poznaje, odnosno ako ih je savladala.

U ranijim vremenima, proučavanje gramatike pre svega je značilo učenje latinskog i grčkog jezika.

Pristup klasičnim jezicima značio je pristup bazičnim zapadnim kulturama, njihovoj literaturi i nauci.

Latinski i grčki jezik su posmatrani kao „posebni jezici“, a u okviru njih i njihovi modeli jasnoće, logičke organizacije, intelektualne suptilnosti i ekonomičnost izraza. Proučavanje načina na koji funkcionišu ovi jezici posmatralo se kao nešto veoma blisko proučavanju principa logičke, koherentne misli.

Kada su se analizirali drugi jezici, uvek su se analizirali u odnosu na model latinskog ili grčkog jezika.

Nastavni plan u kojem je gramatika zauzimala svoje počasno mesto sada je pomalo zastarela; vreme kada su đaci mogli da pohađaju samo klasične predmete davna je prošlost. Štaviše, sada znamo da su latinski i grčki u svakom slučaju samo standardni, tipični ljudski jezici i ni na koji način jasniji, suptilniji ili logičniji nego, recimo, eskimski ili kineski.

Onih starih razloga za proučavanje gramatike više nema, ali, pitamo se, da li je relevantnost gramatike takođe iza nas. Ili ipak nije?

Naravno, nije nimalo. U poslednjih nekoliko decenija, gramatika se ponovo rodila, ali u jednom sasvim drugačijem okruženju. Ona je vaspostavljena kao deo nove nauke, lingvistike, koja postavlja i istražuje svoj jedinstveni i fascinantni skup pitanja, istražujući ih istom strogom metodologijom koja se nalazi i u istraživanju drugih prirodnih pojava.

Nova naučna perspektiva gramatike duguje mnogo lingvisti Noamu Čomskom koji ju je uveo sredinom 50-ih godina i koji je značajno doprineo njenom razvoju.

Noam Čomski je govorio: „Kad proučavamo ljudski jezik, približavamo se onome što bi neki mogli nazvati „ljudskom suštinom“, karakterističnim osobinama uma koje su, koliko znamo, jedinstvene za čoveka i koje su neodvojive od bilo koje kritičke faze ljudskog postojanja, ličnog ili društvenog. Otuda fascinacija jezikom i njegovim proučavanjem i, ni manje ni više, frustracija njime.“

Gramatika ­­­– uopšteno značenje

Gramatika predstavlja strukuturu i sistem jednog jezika ili jezika uopšte i u najširem i najopštijem proučavanju smatra se da se sastoji od sintakse i morfologije.

Gramatika je sistem jednog jezika. Ljudi ponekad opisuju gramatiku kao „pravila“ jednog jezika, ali zapravo nijedan jezik nema pravila. Ako upotrebimo izraz „pravila“, onda mi namećemo činjenicu da neko kreira pravila na prvom mestu, a potom upotrebljava taj jezik i govori njime, poput neke igrice.

Međutim, jezici ne nastaju na taj način. Jezici su nastali tako što su ljudi pravili zvukove koji su evoluirali u reči, fraze i rečenice. Nijedan uobičajeni i poznati jezik nije fiksiran i uvek jednak. Svi jezici se tokom vremena menjaju.

Ono što zovemo „gramatikom“ jednostavno je refleksija jednog jezika u određenom trenutku u vremenu.

Da li je potrebno da izučavamo gramatiku da bismo učili jedan jezik? Kratak odgovor bi bio „ne“. Mnogo ljudi na svetu govori svoj maternji jezik bez ikakvog znanja ili izučavanja gramatike. Deca počinju da govore i pre nego što znaju ijedan najmanji pojam o gramatici.

Međutim, ako ste ozbiljni u vezi sa proučavanjem i učenjem nekog stranog jezika, odgovor na ovo pitanje bi bio „da“ jer gramatika može da vam pomogne da brže naučite jezik i da budete mnogo efikasniji.

Vrlo je važno da o gramatici razmišljate kao o nečemu što vam može pomoći. Gramatika je vaš prijatelj. Kada razumete i shvatite gramatiku (ili sistem) jednog jezika, onda možete razumeti mnoge stvari, a da i ne pitate nastavnike ili gledate u knjigu.

Prema tome, o gramatici razmišljajte kao o nečemu dobrom, nečemu pozitivnom, nečemu što možete koristiti da biste pronašli svoj put. Gramatika dođe kao neka vrsta mape ili znaka.

U tradicionalnoj gramatici, vrste reči su zapravo kategorije reči (ili uopštenije, leksičkih stavki) koje imaju slična gramatička svojstva.

Reči koje su smeštene u istu grupu, odnosno vrstu reči uglavnom pokazuju slične karakteristike u smislu sintakse – one igraju slične uloge unutar gramatičke strukture rečenice – i ponekad u smislu morfologije u kojoj one prolaze kroz sličan uticaj upravo zbog sličnih svojstava.

Uobičajene vrste reči u srpskom jeziku su imenice, zamenice, pridevi, brojevi, glagoli, prilozi, predlozi, veznici, rečce i uzvici.

Deo gramamatike koji se bavi vrstama i oblicima reči naziva se morfologija.

Glagoli su reči koje prikazuju nekakvu akciju i u rečenici prikazuju šta subjekt radi. Zajedno sa imenicama, glagoli su glavni deo rečenice ili fraze i govore nam o čemu je reč… Zapravo, glagoli mogu biti i rečenice sami za sebe, sa ili bez subjekta.

Na primer, kada kažemo „Vozi!“ to je rečenica, a upotrebili smo samo jedan glagol u imperativu.

Šta su glagoli i kakvi mogu biti njihovi oblici?

Glagoli su vrsta reči čije ime potiče od latinskog izraza verbum što i znači reč. To je vrsta reči koja u sintaksi objašnjava nekakvu radnju (hodati, trčati, učiti, doenti), zbivanje (dogoditi se) ili stanje (biti, postojati). U srpskom jeziku, osnovni oblik glagola je infinitiv.

Glagoli u srpskom jeziku imaju svoj vid, i menjaju se po oblicima (da li je u pitanju vreme ili način), kao i po licima i broju. Oni mogu iskazivati aktivno ili pasivno stanje, ali i potvrdnost ili odričnost.

Pored toga, glagoli imaju i svoju kategoriju glagolskog roda, odnosno prelaznost, a time se označava da li radnja koja se opisuje glagolom prelazi na dati objekat.

Ako se glagoli posmatraju u sintaksičkom smislu, onda se oni u rečenici najčešće nalaze u službi ili funkciji predikata.

Veliki, odnosno najveći broj glagola iskazuje nekakvu radnju. Takve radnje uglavnom označavaju svesno delovanje čoveka (naravno radnju može vršiti i životinja ili mašina). Takvi su glagoli dizati, staviti, graditi, voziti, itd. Glagoli su vrsta reči kojima se može iskazivati i nekakvo stanje u kojem se nešto ili neko nalazi. Pritom, tada ne mora ništa da se događa ili radi. Takvi su glagoli: šareniti se, sanjati, venuti, patiti, itd.

Ukoliko se uz pomoć glagola prikazuje nekakav proces, a to su uglavnom prirodni procesi koji se događaju sami od sebe, a ne delovanjem nekog subjekta, onda takvi glagoli služe da označavaju zbivanje. To su glagoli poput sledećih: grmeti, svitati, naoblačiti se, razdaniti se, itd.

Glagoli se mogu javljati u različitim glagolskim oblicima. Glagole možemo deliti na lične i nelične na osnovu toga da li se glagolski oblik može menjati po licima ili ne može. U našem jeziku su lični glagolski oblici – glagolska vremena i glagolski načini.

U lične glagolske oblike spadaju sledeća vremena i načini: prezent, perfekat, aorist, imperfekat, pluskvamperfekat i futur I (vremena), kao i  imperativ, potencijal i futur II (načini).

U nelične glagolske oblike spadaju: infinitiv, radni glagolski pridev, trpni glagolski pridev, glagolski prilog sadašnji i glagolski prilog prošli.

Takođe, sve glagole možemo podeliti i po tome kako se grade. Tako se prema načinu građenja oni dele na složene i proste.

Proste oblike glagola gradimo uglavnom od infinitivne osnove, kao i od prezentske osnove i nastavaka koji se dodaju za oblik.

Složeni glagolski oblici se sastoje od pomoćnih glagola kao što su jesam, biti i hteti i glagolskog radnog prideva. Važno je napomenuti da svi složeni glagolski oblici (sem futura I) imaju i oblike za rod.

U proste glagolske oblike spadaju sledeći: prezent, aorist, imperfekat, imperativ, infinitiv, radni glagolski pridev, trpni glagolski pridev, glagolski prilog sadašnji i glagolski prilog prošli.

U složene glagolske oblike spadaju sledeći: perfekat, pluskvamperfekat, futur I, potencijal i futur II.

Dok gradimo različite glagolske oblike mi dodajemo na infinitivnu ili prezentsku osnovu različite nastavke. Ponekad se dogodi da su te osnove izmenjene.

Glagolski oblici – prezent, perfekat, aorist, imperfekat, pluskvamperfekat, futur I, imperativ, potencijal, futur II

Sadašnje vreme – prezent: ovim vremenom se označava radnja koja se dešava onda kada se o njoj govori. U ovakvom svom značenju prezent se iskazuje nesvršenim glagolima. Međutim, kada ima neko drugo značenje, može se iskazati i svršenim glagolom.

Na primer kada prezent koristimo za iskazivanje neke radnje u prošlosti – Sretnem ti ja juče Milana i odigramo nas dvojica jedan basket na brzaka.

Prezent se gradi od prezentske osnove i od ličnih nastavaka koji se dodaju na osnovu. Lični nastavci su -m, -š, -ø, -mo, -te, -u (-ju, -e).

Prošlo vreme – perfekat: ovim vremenom se označava radnja koja se dešavala u prošlosti i to pre vremena u kome se govori o njoj. Perfekat se gradi od nenaglašenih oblika pomoćnog glagola jesam i to u prezentu, kao i od radnog glagolskog prideva onog glagola koji se menja.

Na primer: ja sam gledao, ti si gledao, on je gledao, mi smo gledali, vi ste gledali, oni su gledali.

Pored ovoga postoji i tzv. krnji perfekat koji nema pomoćne glagole. Njega najčešće srećemo u novinskim naslovima.

Aorist služi da se njime prikaže radnja koja se dogodila neposredno pre vremena u kojem se govori. Aorist se gradi od infinitivne osnove i dvojakih nastavaka. Ukoliko se glagol u infinitivu završava na –sti ili –ći, onda se u prvom licu jednine, kao i u svim licima množine javlja i vokal o u okviru tog nastavka, dok drugo i treće lice jednine imaju nastavak –e.

Kod ostalih glagola tog vokala o nema, a nema ni nastavaka za drugo i treće lice jednine.

Aorist se gradi od glagola svršenog i nesvršenog vida. Ipak, u praksi se javljaju uglavnom svršeni glagoli.

Imeprfekat služi da se njime označi radnja koja se dešavala u određenom trenutku u prošlosti ili uporedo sa nekom drugom prošlom radnjom. Ovaj glagolski oblik se uglavnom koristi za pripovedanje jer se u govornom svakodnevnom jeziku izgubio.

Imperfekat se gradi tako što se na infinitivnu ili prezentsku osnovu dodaju trojaki nastavci (-ijah, -jah, -ah; -ijaše, -jaše, -aše; -ijaše, -jaše, -aše; -ijasmo, -jasmo, -asmo; -ijaste, -jaste, -aste; -ijahu, -jahu, -ahu).

Imperefekat se može graditi samo od nesvršenih glagola.

Pluskvamperfekat služi da se njime označi radnja koaj se desila ili se dešavala duže vreme u prošlosti pre neke druge prošle radnje. On se gradi od perfekta ili imperfekta pomoćnog glagola biti i radnog glagolskog prideva glagola koji se menja.

Na primer: ja sam bio pevao, ti si bio pevao, on je bio pevao; mi smo bili pevali, vi ste bili pevali, oni su bili pevali.

Ovaj glagolski oblik se vrlo retko upotrebljava u svakodnevnom govoru.

Futur I ili buduće vreme služi da se njime označi radnja koja će se tek dogoditi u budućnosti i to posle vremena u kome se govori. On se gradi od skraćenog oblika prezenta pomoćnog glagola hteti i infinitiva promenljivog glagola.

Na primer: ja ću čitati, ti ćeš čitati, on će čitati; mi ćemo čitati, vi ćete čitati, oni će čitati.

Skraćeni oblik pomoćnog glagola se može nalaziti ispred infinitiva promenljivog glagola ili iza njega.

Imperativ ili zapovedni način služi da se izrekne zapovest, zabrana, molba, savet ili podsticaj da se neka radnja izvrši. Imperativ ima samo oblike za drugo lice jednine i prvo i drugo lice množine. Njega gradimo tako što na okrnjenu ili punu prezentsku osnovu dodajemo dvojake nastavke. (- /, -i -j; -imo, -jmo, -ite, -jte).

Potencijal ili mogući način služi da se njime izrekne želja, namera ili mogućnost da se neka radnja izvrši. On se gradi od skraćenih oblika aorista pomoćnog glagola biti i radnog glagolskog prideva promenljivog glagola.

Na primer: ja bih gledao, ti bi gledao, on bi gledao; mi bismo gledali, vi biste gledali, oni bi gledali.

Futur II nam koristi da bismo njime označili neku neostvarenu radnju za koju pretpostavljamo da bi se mogla dogoditi u budućnosti i to pre, za vreme ili posle neke druge buduće radnje. On se gradi od prezenta pomoćnog glagola biti i radnog glagolskog prideva promenljivog glagola.

Na primer: budem gledao, budeš gledao, bude gledao; budemo gledali, budete gledali, budu gledali.

Radni glagolski pridev nam služi da bismo uz pomoć njega gradili složene glagolske oblike. On se gradi od infinitivne osnove i nastavaka. Na primer: radio, radila, radilo, radili, radile, radila.

Trpni glagolski pridev nam služi da bismo uz pomoć njega gradili pasivne oblike, odnosno trpna stanja. To znači da je na nečemu ili nekome izvršena glagolska radnja. On se gradi od infinitivne ili prezentske osnove i trojakih nastavaka.

Glagolski prilog sadašnji treba da označava radnju koja se dešava u isto vreme sa nekom drugom radnjom koja je označena predikatom u rečenici. Gradi se dodavanjem nastavka -ći na treće lice množine prezenta.

Glagolski prilog prošli služi da označi radnju koja se desila pre neke druge radnje koaj je označena predikatom u rečenici. Gradi se tako što se na infinitivnu osnovu dodaju nastavci -vši ili -avši.

Sponzorisano:

loading...
Loading...