Različiti delovi nauke o jeziku tumače raznorodne jezičke nivoe. Uopštena nauka o jeziku se naziva lingvistika i u okviru nje postoje discipline koje proučavaju jezičke nivoe kao što su foneme, morfeme, reči, itd.
Tako se u okviru fonetike sa fonologijom, proučavaju glasovi, tačnije foneme.
Fonetika treba da utvrdi kakav je neki glas po svom mestu i načinu izgovora, kao i po zvučnosti, a fonologija treba da odredi da li taj glas ima distinktivnu ulogu u okviru neke reči.
Fonetika određuje da li je glas t na primer zubni, bezvučni i eksplozivni, a fonologija da li on donosi razliku u značenju reči kao u primeru let i led.
Takođe, fonologija govori i o mogućnosti kombinovanja fonema.
Fonetika se takođe bavi i prirodom sloga, odnosno podelom reči na slogove, kao i akcentom reči i čitave rečenice.
Morfofonologija je posebna naučna disciplina u okviru nauke o jeziku koja se bavi proučavanjem i opisivanjem ponašanja fonema, odnosno glasova kada se oni nalaze na granici reči i prefiksa ili nastavka, potom u tvorbi reči ili u promeni reči.
Na primer, jedna fonema se može zameniti drugom: pod+pisati = potpisati.
Morfofonologija se kao nauka nalazi negde na granici između fonetike i morfologije, tačnije pripada i jednoj i drugoj jezičkoj disciplini.
Ukratko o fonetici i fonologiji
Fonetika i fonologija se bave jedinicama najnižeg nivoa jezika, odnosno glasovima. I jedna i druga naučna disciplina imaju naziv koji potiče od grčke reči phone što znači glas ili zvuk.
Fonetika proučava fizičku i akustičku, donekle i fiziološku stranu glasa, dok fonologija izučava njegovu funkciju u okviru jezika.
Pošto funkcije glasa nema bez njegove materijalne osnove, to se i ove dve discipline uvek drže zajedno i veoma su povezane.
Glasovne promene koje su tema ovog članka ne mogu se opisati i objasniti bez prethodnog pojašnjenja pojmova i polja izučavanja fonetike sa fonologijom, tačnije bez objašnjenja artikulacione fonetike.
Fonetika se kao nauka bavi proučavanjem izgovora i zvučanja glasova. Osnovna jedinica fonetike jeste glas.
Govorni organi
Pošto fonetika proučava način na koji se glasovi stvaraju i izgovaraju, ona mora da poznaje i ulogu ljudskih organa u tom fenomenalnom procesu.
Za izgovor svih glasova koji su artikulisani i opisani tokom vremena, neophodni su ljudski govorni organi.
Primarna funkcija ovih organa nije vezana za ljudski govor već za disanje i varenje hrane. Međutim, njihova sekundarna uloga jeste uloga u formiranju i proizvodnji glasova.
Govorni organi u našem telu su pluća, dušnik, grkljan, glasne žice, grkljanski poklopac, ždrelo, usna i nosna šupljina, jezik, zadnje i prednje nepce, usne, alveole i zubi.
Svaki od ovih organa ima izuzetnu i specifičnu ulogu u stvaranju glasova.
Podela glasova u srpskom jeziku
Dok se izgovaraju različiti glasovi naši govorni organi zauzimaju različite položaje. U zavisnosti od položaja govornih organa, ali i nekih drugih situacija koje se tom prilikom stvaraju, glasovi se mogu podeliti na tri osnovne vrste.
U prvu vrstu smeštamo vokale ili samoglasnike. Vokali ili samoglasnici su glasovi pri čijem se izgovoru vazdušna struja koja prolazi kroz usnu duplju kreće potpuno slobodno i bez prepreke.
Kada izgovaramo vokale naše glasne žice trepere jer stoje zategnute, pa ih zato nazivamo zvučnim glasovima. Vokali su takođe zbog toga i čisti tonovi.
Vokali u srpskom jeziku su A, E, I, O, U.
U drugu vrstu smeštamo konsonante ili suglasnike. Zovemo ih još i pravi šumni suglasnici. Pri njihovom izgovoru vazdušna struja nailazi na prepreku koju savlađuje.
Pri izgovoru pojedinih suglasnika glasne žice trepere, pa su oni zvučni, dok pri izgovoru nekih drugih, glasne žice stoje opušteno i ne trepere, pa ih nazivamo bezvučni suglasnici.
Oni se mogu poređati po parovima zvučni-bezvučni: B:P, D:T, Z:S, Ž:Š, Đ:Ć, Dž:Č, G:K i skupina od tri bezvučna suglasnika bez zvučnih parnjaka F, H, C.
Takođe, sve suglasnike možemo podeliti i po mestu njihove artikulacije. Tako imamo usnene suglasnike B, P, F, potom zubne suglasnike D, T, Z, S, C, onda prednjonepčane Đ, Ć, Dž, Č, Ž, Š i zadnjonepčane K, G, H.
Suglasnici se po načinu izgovora mogu podeliti na: eksplozivne B, P, D, T, G, K, strujne Z, S, Š, H, F, Ž i slivene C, Č, Đ, Ć, Dž.
U treću grupu glasova smeštamo sonante ili glasnike. Pri njihovom izgovoru vazdušna struja nema potpuno oslobođen prolaz. Liče i na samoglasnike i na suglasnike. Glasne žice pri njihovom izgovoru trepere, pa su svi zvučni, a čuju se kao tonovi koji su praćeni šumom.
U našem jeziku ima osam sonanata: V, J, R, L, Lj, M, N, Nj.
Oni se mogu podeliti po mestu artikulacije na usnene M i V, nadzubne R, L, N i prednjonepčane J, Lj, Nj.
Zamene glasova ili glasovne alternacije i njihova osnovna podela
Morfofonologija proučava ponašanje fonema u promenama i tvorbi reči. Predmet morfofonologije kao naučne discipline jesu različite glasovne izmene ili alternacije koje uobičajeno zovemo glasovnim promenama.
Alternacija je reč koja potiče iz latinskog jezika i u bukvalnom prevodu znači razmenjivanje, smenjivanje ili uzajamnu zamenu. Do zamene glasova u našem, ali i u nekim drugim jezicima može doći tokom promene oblika reči ili kada se grade nove reči.
Na taj način se u različitim oblicima jedne reči na potpuno istom mestu jave potpuno različiti glasovi. Takav primer imamo, recimo u sledećoj reči: tečem, tekoh, teci.
Neke glasovne promene su se u našem jeziku izvršile još u davnom prošlosti, a neke se vrše i dan danas u savremenom jeziku.
Glasovne promene u našem jeziku se mogu podeliti na dve vrste u zavisnosti od toga šta je uticalo na to da do promena dođe. U prvu vrstu spadaju fonološki uslovljene promene koje su vezane za samu prirodu glasova.
Na primer, ako se jedan pored drugog nađu dva suglasnika koja su različiti po zvučnosti, prvi od njih će morati da se zameni svojim parnjakom u zvučnom smislu, kao u primeru svadba od svat+ba.
U drugu vrstu promena spadaju morfološki uslovljene promene koje su vezane za neku tvorbenu ili morfološku kategoriju i dolaze kao posledica promena koje su se odigrale u ranim fazama istorije našeg jezika.
Tako, na primer, u vokativu jednine kod određenih imenica osnova se neće završavati na k nego na č – momak, momče.
Fonološki uslovljene promene u našem jeziku su: jednačenje suglasnika po zvučnosti, jednačenje suglasnika po mestu tvorbe, gubljenje suglasnika i asimilacija i sažimanje samoglasnika.
Morfološki i tvorbeno uslovlejne promene u anšem jeziku su: palatalizacija, sibilarizacija, jotovanje, promena l o, nepostojano a, promena o:e i prevoj vokala.
Alternacija zvučnih i bezvučnih suglasnika (jednačenje suglasnika po zvučnosti)
Ova glasovna promena je jedna od prilično zastupljenih u našem jeziku. Dešava se kada se u jednoj reči jedan pored drugog nađu dva suglasnika različita po zvučnosti.
Ako je prvi zvučan, a drugi bezvučan, onda će se prvi upravljati prema drugome i preći u svoj parnjak koji je bezvučan i obrnuto. To znači da se prvi suglasnik izjednačio po zvučnosti sa drugim.
U ovoj glasovnoj promeni učestvuju svi suglasnici, međutim, oni koji nemaju svoje zvučne parnjake (f,h,c) ne mogu se menjati, pa ostaju isti.
Ipak, ako se oni nalaze na drugom mestu uticaće na zvučne suglasnike te će se oni promeniti u bezvučne.
Primeri:
B/P i P/B: srpski (srb+ski), ropski (rob+ski), poljupci (poljub+ci), ćevabdžinica (ćevap+džinica).
G/K i K/G: bekstvo (beg+stvo), buregdžinica (burek+džinica), drukčije (drug(i)+čije).
D/T i T/D: potkupiti (pod+kupiti), primedba (primetiti+ba), napretka (napred+ka).
Ž/Š i Š/Ž: drška (držati+ka), muški (muž+ki), zadužbina (za+duša+bina).
Z/S i S/Z: drska (drzak+ka), ispričati (iz+pričati), gozba (gost+ba).
Dž/Č i Č/Dž: vradžbina (vračati+bina), narudžbina (naručiti+bina), srdžba (srčan+ba).
Ova glasovna promena ima i svoje odstupanja. Ova pravila ne smeju se nikako zaboraviti. Zvučni suglasnik D ostaće neizmenjen uvek kada se nađe ispred S i Š. Tako će se sledeće reči uvek pisati: predsoblje, predstava, odsek, odsedati, odštampati, podšišati, predškolski, itd.
Zvučni glas Đ će ostati neizmenjen kada se nađe ispred S: vođstvo.
Jednačenje suglasnika po zvučnosti se neće odigrati u pojedinim složenim rečima jer se može dogoditi da se onda dođe do udvojenog suglasnika, pa se gubi smisao. Isti slučaj imamo i u nekim rečima stranog porekla ili tamo gde se spajaju sastavni delovi u složenici: podtekst, podtačka, odtugovati, presbiro, dragstor, nokdaun, brejkdens, gangster, pingpong.
U vlastitim imenicama koje su stranog porekla neće doći do jednačenja suglasnika po zvučnosti: Vašington, Mekdonald, Bredšo, Vebster, Bangkok, Štutgart, itd.
Međutim, neki suglasnici, kao što su s, z, š i ž će se ipak jednačiti: Drezden, Glazgov, Habzburg, Ruždi, itd.
Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe (promena s:š, z:ž, h:š, n:m)
Ova glasovna promena se događa kada se u reči nađu jedan pored drugog dva suglasnika koja imaju nejednako mesto tvorbe.
Na primer, prvi suglasnik će se zameniti suglasnikom koji ima isto mesto tvorbe kao drugi suglasnik.
Tako će se suglasnici Z i S kada se nađu ispred prednjonepčanih suglasnika zameniti prednjonepčanim suglasnicima Ž i Š. Isto tako će se zadnjonepčani suglasnik H kada se nađe ispred prednjonepčanog Č zameniti prednjonepčanim Š, dok će nadzubno N kada se nađe ispred dvousnenog B preći u dvousneno M.
Primeri: nositi-nošnja, bes-bešnji, misao-mišlju, daska-daščica, trbuh-trbuščić, orah-oraščić, stan-stambeni, odbrana-odbrambeni, zelen-zelembać.
I kod ove promene dolazi do određenih odstupanja. Tako, na primer, ako imamo reči stranog porekla, ukoliko u izvornom pisanju reči stoji N, ono se neće promeniti u M ispred B i P: Nirnberg, Kanbera, Istanbul.
U složenim rečima, na granici ostaje N ispred B i P: jedanput, vanbračni, stranputica.
Gubljenje suglasnika
Ova glasovna promena podrazumeva da ako se u reči nađu jedan pored drugog isti ili slični suglasnici, ili se više takvih suglasnika nađu u skupu jedan do drugoga, onda će jedan od njih morati da se izgubi.
Primeri: bezvučan (bez+zvučan), odužiti (od+dužiti), bezakonje (bez+zakon), oca (otac-otca), preci (predak-pretci), inadžija (inat+džija), bolesna (bolestan), tazbina (tast+bina), pozorišni (pozorište).
Asimilacija i sažimanje samoglasnika
Ova glasovna promena je, u stvari, izjednačavanje različitih samoglasnika, odnosno sažimanje vokala je spajanje dva ista u jedan sa dužinom.
Primeri: mojega-moga, tvojemu-tvome, pojas-pas, svakojako-svakako, sokol-soko, sol-so, stol-sto.
U stranim rečima koje imaju udvojene samoglasnike, oni moraju ostati: renoom, individuu, Rusoom.
U složenicama takođe: zoološki vrt, antiistorijski, plavooka.
Palatalizacija
Ova glasovna promena se odnosi na zamenu zadnjonepčanih suglasnika K, G, H suglasnicima Č, Ž, Š kada se ovi prvi nađu ispred I ili E.
Primeri: dečak-dečače, rođak-rođače, monah-monaše, drug-druže, oko-očiju, uho-uši, peći-pekoh-pečem, izvući-izvukoh-izvučem, ruka-ručica, prah-prašina.
Sibilarizacija
Ova glasovna promena se odnosi na zamenu zadnjonepčanih suglasnika K, G, H suglasnicima C, Z, S u određenim morfološkim i tvorbenim uslovima.
Primeri: majka-majci, banka-banci, supruga-supruzi, svrha-svrsi, monah-monasi, osmeh-osmesi, orah-orasi, pekoh-peci, rekoh-reci, legoh-lezi.
Jotovanje ili zamena nenepčanih suglasnika prednjonepčanim
Kada se nenepčani suglasnici S, Z, D, T, D, L i N zamene prednjonepčanim suglasnicima Š, Ž, Ć, Đ, Lj, Nj u dodiru sa J, onda je to jotovanje. Isto tako jotovanje se događa kada se usneni suglasnici B, P, M, V zamene suglasničkim grupama BLj, PLj, MLj i VLj u dodiru sa glasom J.
Primeri: mlad-mlađi, brz-brži, grm-grmlje, skup-skuplji, glodati-glođem, vezati-vežem, kapati-kaplje.
Nepostojano A
Kada je samoglasnik A u nekim oblicima reči prisutan, a u nekim drugim oblicima te iste reči nije, onda se ta pojava naziva nepostojano A.
Ova pojava je prisutna u nominativu jednine i genitivu množine mnogih imenica muškog roda, potom genitivu množine nekih imenica ženskog i srednjeg roda i u radnom glagolskom pridevu muškog roda jednine nekih glagola.
Primeri: lovac-lovca, pisac-pisaca, slušalac-slušalaca, pas-psa, jesam-jesmo, tekao-tekla.
Promena L:O
Ova glasovna promena se u istoriji našeg jezika odigrala još u 14. veku. Podrazumeva da se svako L koje se našlo na kraju sloga promenilo u O.
Primeri: gledao-gledala, kiseo-kisela, anđeo-anđela, posao-posla, seliti-seoba, učili-učionica.
Alternacija O:E (preglas)
Ako se osnova reči završava nekim prednjonepčanim suglasnikom, onda iza njega ne treba da dođe o, nego e. Ta promena se naziva preglas. Najčešće se dešava u instrumentalnu jednine imenica muškog roda.
Primeri: gradom, krajem, zidom, bubnjem, smuđem, šaranom.
