Branislav Nušić ili Alkibijad Nuša, rođen je u cincarskoj porodici u Beogradu, 1864. godine. On je naš veliki komediograf i pisac. U toku svog života radio je kao diplomata, novinar, dramaturg, upravnik pozorišta, itd.
Savremenici kažu da ga je publika volela, ali ne i kritičari.
Nušić je rođen u kući u kojoj se danas nalazi Narodna banka Srbije, veoma blizu Saborne crkve.
Na Trgu republike, u centru prestonice Srbije, podignut mu je spomenik, a njegova kuća koju je podigao 1937. godine, danas se smatra kulturnim dobrom. Ova kuća se nalazi u Šekspirovoj ulici, takođe u Beogradu.
Vrlo brzo nakon rođenja, njegovi roditelji su morali da se presele u Smederevo, pa je Nušić tamo završio osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije.
Kada se vratio u Beograd, maturirao je i doneo odluku da promeni prezime i ime. Od tada je zvanično Branislav Nušić. Dok je bio veoma mlad, Nušić je bio simpatizer, pa i član tadašnje Srpske radikalne stranke.
Još u gimnazijskim danima je pokazivao ljubav prema pozorištu, a dok je studirao zaigrao je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Sa svojih 19 godina, napisao je poznatu komediju Narodni poslanik. U ovoj komediji, Nušić se smeje palanačkom shvatanju politike, ismeva izbore i političare. U to vreme je upravnik Narodnog pozorišta bio Milorad Šapčanin. Pošto su Laza Lazarević i Glišić, naši ugledni pisci, smatrali da je ovo Nušićevo delo vredno, Šapčanin je želeo da se igra na sceni Narodnog pozorišta. Da bi se to dogodilo, morala je da se zatraži dozvola iz Ministarstva unutrašnjih dela. Tekst Narodnog poslanika je stajao u nekoj policijskoj fioci čitavih 13 godina, i tek 1896. godine je prvi put izveden. 1887. godine, napisao je svoju drugu poznatu komediju Sumnjivo lice. I ovaj komad je čekao 35 godina da bi mogao da bude izveden na sceni. Razlog je, naravno, kritika koju Nušić kroz ovo delo upućuje dinastiji, vlasti i njenom činovničkom aparatu.
1888.godine Branislav Nušić je dospeo u zatvor zbog svog pisanja i trebalo je u njemu da ostane dve godine na kraljevo insistiranje. I u zatvoru piše protiv birokratije! Ipak 1889. godine ga puštaju.
Uskoro postaje prevodilac i pisar u našem konzulatu u Bitolju, a potom i konzul u Solunu, Prištini i Skoplju.
U Makedoniji, u Bitolju, oženio se i sa svojom ženom Darinkom izrodio sina Strahinju Bana i ćerku Margitu.
Kada se vratio u Srbiju radio je kao sekretar Ministarstva prosvete i dramaturg Narodnog pozorišta. Pisao je i dalje.
1915.godine je prešao Albaniju, a potom je bio u Italiji, Švajcarskoj i Austriji.
Gospođu ministarku, svoje remek-delo, napisao je 1929. godine. Te iste godine, u maju mesecu, premijerno je izvedena ova sjajna komedija u Narodnom pozorištu, a naslovnu ulogu je igrala velika glumica Žanka Stokić.
1933.godine, Branisalva Nušića su izabrali za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a te iste godine, izašao je njegov divan roman za decu i odrasle – Hajduci.
Ovaj roman se uvek čita sa radošću i oduševljenjem. Pošto je sastavni deo lektire u osnovnoj školi, gotovo da nema deteta u Srbiji koje ne zna za njega.
Nušić je jedan od osnivača nekadašnjeg Rodinog pozorišta, današnjeg pozorišta za decu Boško Buha.
Hajduci – sadržaj romana i analiza
Ovaj dečiji roman, Nušić je napisao 1933. godine. I sam pisac kaže da su mu lični doživljaji iz detinjstva poslužili kao inspiracija za pisanje romana. U Hajducima se opisuju doživljaji šestorice dečaka, učenika osnovne škole. Radnja je smeštena na obalama Dunava, blizu Smedereva, a vreme radnje je druga polovina 19. veka.
U predgovoru koji je 1. oktobra 1933. godine pisac napisao za ovu knjigu kaže se ovako:
Pođoh jednom svome prijatelju da ga posetim, ali ne zatekoh tamo ni njega ni njegovu gospođu, već njihovu dečicu. Sela deca na kućni prag, čitaju neku knjigu i smeju se. Uzeh da vidim i iznenadih se kad videh da čitaju jednu od mojih knjiga, koja nije nikako namenjena deci. Istrgoh im knjigu iz šaka uz reči:
– Ovo nije za decu, ovo ja nisam napisao za vas!
– E, pa vi napišite nešto i za nas! – reći će mi dečica.
– Dobro. Dajte mi reč da ovo nećete čitati, a ja vam dajem reč da ću napisati nešto za vas.
I, evo, ja otkupljujem dati reč. Pružam dečici knjižicu koja ih može utoliko više zanimati ako im kažem da ova priča nije potpuno izmišljena, već da sam je ja, u svome detinjstvu, odistinski preživeo, a to će reći da ova priča opisuje život dece koja su današnjim danom čitaocima dedovi.
Ako se moji mali čitaoci iz ove priče nemaju čemu poučiti, izvesno je da će se imati čemu nasmejati. Najviše možda meni. Ja ću se tome njihovom smehu radovati, jer dečiji smeh je najveća radost starosti.
Čika Nušić
Roman se otvara prvom glavom koja nosi naziv Na hrastovom stablu. U ovom poglavlju se opisuje predeo dunavske obale gde se grupa dečaka svakoga dana okupljala. Njih šestorica su činili stalnu grupu, to su bili dečaci sa smešnim nadimcima: Žika Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta, Laza Cvrca i sam pripovedač. Dečak po imenu Čeda Brba im se pridruživao samo nedeljom.
Pripovedač zatim pripoveda o svakom dečaku iz svoje družine. Žika Dronja je bio veoma vredan i revnosno je učio. Međutim, nikako mu se nije dalo da zapamti to što uči. Od kuće do škole, sve zaboravi. Kada ga profesor u školi pita da ponovi lekciju, on ništa ne zna. Zvali su ga Dronja zbog toga što je sve na njemu visilo i što je bio sav rasklimatan: “ruke i noge nisu izgledale kao da su izrasle iz tela, nego kao da su prišivene”. Knjige su mu izgledale kao da su bile u turšiji, a pismeni zadaci kao geografske karte, sa ogromnim okeanima zbog mrlja od mastila.
Mile Vrabac je stalno stavljao ruke u džepove i odonud vadio suve mrvice, pa ih grickao. Jednom su se vraćali iz škole, a u susret im je išao sveštenik. Svi su mu se uredno javili skinuvši kape s glave, a Mile je baš u tom trenutku stavio ruke u džepove i tražio mrve. Onda ga je sveštenik upitao:
– Jesi li ti đak?
– Jesam! – odgovorio je Mile.
– A da nemaš slučajno vrapca pod kapom?
– Nemam! – veli Mile.
– Pa vidim, znaš, ne skidaš kapu ni svešteniku, pa velim bojiš se da ti ne odleti vrabac!
Od toga dana su ga svi zvali Mile Vrabac. Mile je znao da odgovara lekcije iz istorije ili iz hrišćanske nauke, ali iz svih drugih predmeta nije znao ni da bekne.
Mita Trta je bio veoma dobar drugar, kako kaže pripovedač, i imao je meko srce. Međutim, bio je veoma lenj. Nikako nije mogao ujutru da ustane iz kreveta. I ne samo to. Lenj je bio i kada priča. Teško si mu vadio reči iz usta. Kada ga profesori nešto pitaju u školi, on se prvo češe, pa onda zvera unaokolo, pa pogleda u plafon, i tek onda polako progovara.
Laza Cvrca je bio najmanji među dečacima, pa su ga verovatno zbog toga tako zvali. Pored toga, bio je i najveselije prirode i zasmejavao je druge dečake. Izvodio je razne vratolomije, hodao na rukama, prebacivao nogu oko vrata, itd. Imao je i jednu manu – ponekad je mucao. I to samo kad ga profesor prozove.
Sima Gluvać nije bio zaista gluv, već kada ne zna lekciju u školi, onda se pravi da je gluv. Profesori ga pitaju neko pitanje, a on odgovara nešto drugo što dobro zna.
O sebi pripovedač kaže da su majka i otac mislili da je nevaljao, da su profesori bili mišljenja da je rđav đak, a da je on lično smatrao da je vrlo dobro dete i da je odličan đak. Priznaje da nije voleo školu.
Nedeljom im se priključivao još jedan dečak. To je bio Čeda Brba. On nije mogao drugim danima da se druži sa dečacima jer je radio kao šegrt u pekari, ali je zato nedeljom uvek bio prvi i dočekivao ostale dečake. Njemu je pravo ime bilo Čeda Barbić, ali je jednom prilikom na pismenom zadatku, kada se potpisivao, pogrešno napisao prezime (pojeo je jedno slovo), pa je ispalo Brbić.
Išao je u školu samo do prvog razreda gimnazije, ponavljao je i onda su ga isterali, pa je otišao na zanat. Kaže pripovedač da je bio prava napast od deteta i za svoje drugare i za učitelje u školi.
Čeda je bio jak i sva su ga se deca bojala. Niko nije smeo sa njim da se posvađa, zbog toga što Čeda odmah dohvati za vrat, podmetne nogu i obori te na zemlju. Čak je nosio sa sobom i mali nož o pojasu i pretio njime.
Ipak, Čeda je bio pravedan i štitio je slabije.
Čeda je voleo dečacima da priča o svojim podvizima i dogodovštinama. Dečaci su znali da pola od toga izmišlja i laže, ali su ga slušali. Tako je jednom prilikom pričao kako je na nekom vašaru jedan Italijan nastupao sa majmunom koji je bio obučen u odelo generala i sa psom koji je na sebi imao sedlo poput konjskog. Kada bi Italijan zapovedio majmunu “avanti” što znači napred, majmun bi tog trenutka skočio na sedlo i zajahao psa. Tako bi jahao nekoliko krugova, a publika bi aplaudirala. Čeda je na vašar doveo svog velikog psa, koji je bio vrlo pakostan i onog trenutka kada je Italijan zapovedio “avanti”, Čeda je nahuškao svog psa i on je krenuo da ga kolje zubima. Međutim, majmun je skočio na leđa Čedinom psu i uhvatio ga za vrat. Pas se mnogo uplašio i počeo da beži, pa su ih našli u šumi, gde se majmun popeo na drvo i nije hteo da siđe.
Jednog dana su se na Čedin nagovor dogovorili da idu u hajduke. Bacali su kamen s ramena, igrali hajdučke igre, pravili gusle. Čeda je bio starešina ili harambaša. Pala je odluka da se svi okupe na groblju rano izjutra i da polože zakletvu na grobu Makse Žabe, lopova koji je streljan zbog svojih nedela. Tako su i uradili, s tim što se Cvrca nije pojavio, pa su mu sudili zbog izdaje. Na kraju su mu oprostili.
Potom slede priče o tome kako su se dečaci odmetnuli i u šumi zapalili logorsku vatru, pa uveče oko nje pričali svoje priče kako bi lakše pregurali noć. Svaki dečak je pričao po jednu zanimljivu priču.
Kod kuće su se roditelji unezverili jer nema dece, pa su svi krenuli u poteru. Predsednik seoske opštine je poslao svog konjanika koji ih je našao, pritvorio u jednom svinjcu, a sledećeg dana sproveo do sela.
Dobili su dobre batine i tako se njihovo hajdukovanje završilo.
