Roman Hajduk Stanko napisao je Janko Veselinović. Janko Veselinović je bio naš književnik koji je rođen 1862. godine u Salašu Crnobarskom u Mačvi.
Njegova porodica je bila hercegovačkog porekla, a u Mačvu su došli još u 18. veku. Živeli su u tadašnjem Aginom Salašu, koji se danas zove Salaš Crnobarski. Ovo mesto je blizu Bogatića. Miloš Veselinović, Jankov otac, bio je sveštenik, oženjen svešteničkom ćerkom Jelisavetom Popović, kasnije Veselinović.
Janko je bio nastarije dete, a imao je još petoro braće i sestara. Njegov otac je kao sveštenik služio u Glogovcu, pa se porodica tamo preselila kad je Janko već malo porastao. U Glogovcu je išao u osnovnu školu, pevao u crkvi i voleo knjige, pored dečačkih nestašluka.
Kada je stasao za srednju školu, upisao se u šabačku gimnaziju i tamo maturirao 1878. godine. Po očevoj želji, upisao se u Učiteljsku školu u Beogradu. Janko nije voleo da uči, više ga je zanimalo pozorište. Uspeo je da se priključi jednoj pozorišnoj trupi i sa ovom trupom je malo proputovao. Otac se ljutio, vraćao ga na studije, ali ne zadugo. Na kraju nije ni završio visoke škole.
Kako je u Srbiji u to vreme bilo malo učitelja, Janka i bez završene Učiteljske škole, primaju u službu. Postao je učitelj u jednom selu blizu Koceljeve. Od 1880. godine počinje da se bavi spisateljskim radom. Bio je predan i uporan, pa iako ispočetka književnički posao nije išao glatko, istrajao je.
Po pojavi Svetozara Markovića i njegovih socijalističkih ideja, Janko postaje politički aktivan.
Bio je član Radikalske stranke do svoga kraja.
1881.godine se oženio, ali braku nije bio posvećen. Često je boravio po beogradskim i šabačkim kafanama, pisao je i boemisao, dok je njegova supruga bila sa svekrom i svekrvom u mestu Glogovac. Sva deca su im pomrla dok su bila jako mala, jedino je preživela ćerka Persa.
Ministarstvo ga 1882. godine premešta u Glogovac, ali Janko za to ne želi ni da čuje jer ne može da izdrži život u kući sa ženom i roditeljima. Traži da ga premeste, pa ga iz Ministarstva šalju u jedno selo nadomak Pirota u istočnoj Srbiji.
Nemirnog i nestalnog duha, Janko nije mogao da se skrasi, te odlaži u Beč. Tamo je pohađao kurs za telegrafa, a sve slobodno vreme boravi po bečkim kafanama. Ubrzo se vraća za Beograd, pokušava da se dalje školuje, ali mu nikako ne ide od ruke.
Učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu, a nakon sloma srpske vojske, opet je tražio da bude učitelj. Postavljaju ga na staro mesto, tamo gde je i započeo da radi ovaj posao. Njegove radikalske ideje su mu donosile razne probleme sa vlastima. Premeštali su ga iz škole u školu, a na kraju se sve završilo hapšenjem i zatvorom.
Političke igre ga potom, 1889. godine dovode na mesto predsednika opštine Koceljeva. Zbog velikog deficita u opštinskoj kasi, smenili su ga sa položaja i opet uhapsili.
Književnici Vojislav Ilić i Stevan Sremac mole kralja Milana da ga oslobodi, pa je zahvaljujući njima, pušten iz zatvora.
I dalje dosta vremena provodi u kafanama, osniva razne časopise koji se brzo gase, agituje protiv vlasti.
Uz sve to, nikako ne napušta pozorište. Piše dramu Đido, potom drame Potera, Kod vračare, Deoba, Dukat na glavu, Momče; igra u pozorištu, menja Nušića na mestu dramaturga Narodnog pozorišta.
Ovakav život ga je doveo do bolesti. Više nije mogao da bude toliko društveno aktivan i ostaje kod kuće kako bi se lečio. U junu 1905. godine je umro od tuberkuloze.
Jankov književni rad je počeo rano, ali su mu počeci bili vrlo neuspešni. Voleo je da piše o mačvanskom selu, a gradske teme ga nisu zanimale. Idealizovao je patrijarhalne odnose.
Najpoznatije delo Janka Veselinovića je istorijski roman Hajduk Stanko. Ovaj roman je Veselinović objavio u Beogradu 1896. godine. Roman govori o periodu prvog srpskog ustanka. Kritika, kao i publika su vrlo lepo reagovali na njega. Međutim, najveći uspeh roman je doživeo tek od 50-ih godina 20. veka. Ovaj roman je prevođen na mnoge svetske jezike i imao je 24 izdanja do 1963. godine.
Roman Hajduk Stanko – sadržaj
Ovaj roman se svrstava u istorijske srpske romane. Janko Veselinović je u njemu opisao život Stanka Aleksića u periodu oko Prvog srpskog ustanka. Početak romana Hajduk Stanko posvećen je opisu Mačve, velike srpske ravnice.
Roman se sastoji iz tri dela, od kojih svaki nosi poseban naslov: Odmetnik, Osvetnik i Besmrtnik.
Glavni junak, Stanko Aleksić, običan momak iz Crne Bare kod Bogatića, na početku romana uopšte nije zainteresovan za rat i ratne podvige. On živi kao i svi drugi mladići tog vremena i ne razlikuje se od ostalih. Lazar Miraždžić je njegov pobratim sa kojim je zajedno odrastao, a Aleksa, Stankov otac i Lazara smatra sinom i ne pravi razliku između njega i Stanka. Isti je slučaj i sa Lazarevim ocem Ivanom, koji voli Stanka kao da je njegov sin.
I Lazar i Stanko se zaljubljuju u istu devojku –Jelicu. Lazar je ljubomoran, jer Jelica više naginje ka Stanku. Stanku i ne pada na pamet da njegov najbolji prijatelj i pobratim može da bude ljubomoran i ne primećuje ništa. Lazar ga izaziva i takmiče se u igrama koje su mladi u to vreme igrali. Uvek je gubitnik, ali ne odustaje tako lako.
Srbija je u to vreme pod Turcima. Gospodar Crne Bare je Turčin pod nadimkom Kruška. On nema neki autoritet među seljanima. Jedini koji ga primećuje je Marinko. Marinko se dodvorava Turcima i prava je ulizica. Niko ga ne voli od njegovih sunarodnika. Gospodar Kruška pokušava da zavadi seljane, kako bi mu bilo lakše da vlada nad njima. U tome mu pomaže Marinko. On uspeva da zavadi Lazara i Stanka, ali i Ivana i Aleksu, njihove očeve. Nagovara Lazara da puca u Stanka, srećom pogađa ga u kapu. Pošto je uvideo šta je uradio, Lazar kreće da beži. Odlazi u šumu, svestan mogućih posledica i krije se. Kruška, nezadovoljan što plan nije uspeo, insistira da Marinko ne odustane i tera ga da smisli novi plan.
Marinko smišlja da Lazar krišom uzme vreću novca od svog dede, te da je sakrije kod Stanka. Tako i bi. Posle jednog dana, Lazarev deda kreće da se žali kako mu nema novca i kako misli da je pokraden. U to niko ne može da poveruje zbog toga što je njihovo selo bilo pošteno i ništa slično se nije dešavalo. Marinko izmišlja i priča kako je ugledao Stanka dok je pokušavao da sakrije ukradenu vreću novca iza štale. Stankov otac Aleksa na to poludi i nasrće na Marinka. Došlo mu je da ga ubije. Seljani i domaćini se okupljaju, pa kmet Jova i pop Miloje odlaze do Stankove kuće i štale. Marinko im pokazuje gde je sakriven novac i oni ga zaista tu pronalaze. Selo počinje da prezire Stanka i Aleksu, a Stanko pokušava da se pravda govoreći da nije kriv i da on nema ništa sa tim. Nažalost, niko mu ne veruje.
Stanko ne zna šta će od tuge i besa, pa se odlučuje na odlazak iz sela. Rešio je da se pridruži hajdučkoj četi. Nije znao kako da dođe do hajduka, pa odlazi da upita za pomoć mlinara po imenu Deva. Mlinar ga upućuje i Stanko ubrzo pronalazi hajduke. Njihov harambaša je Srećko. Odlučuju da ga prihvate nakon provere. Prvih dana svoga hajdukovanja Stanko neprestano misli na Jelicu.
U prvoj borbi sa Turcima ubija njih deset.
Srećko, harambaša mora da ode, pa hajduci biraju Stanka za harambašu. Svi se tome raduju. U hajdučku družinu dolazi novi mladić po imenu Zeka Selaković. Stanko i Zeka postaju dobri prijatelji. Međutim, Stanka opsedaju crne misli. Muči ga ljubav prema Jelici i želja za osvetom zbog nepravde koja mu je naneta.
Kruška pokušava da uhvati Stankovu hajdučku družinu, ali bez uspeha. Stanko uspeva da zarobi Ivana, Marinka i Krušku. Stanko ubija Marinka i Krušku, a kada je došao na red Ivan, sprečavaju ga.
U Crnoj Bari su se stvari izmenile. U Stankovu kuću niko ne ulazi. Lazar hoće da ženi Jelicu, i njen otac pristaje, a ona beži u Stankovu kuću kod njegovih roditelja. Stanko dolazi u posetu. Šalje Surepa da kmetu i popu ispriča istinu o prošlim događajima. Kada su ovi za to čuli, izvinjavaju se zbog nepravde koja je naneta Stankovoj kući.
Izbio je Prvi srpski ustanak. Zeka, Stankov pobratim postaje harambaša. Stanko odlazi u Crnu Baru sa hajducima i hvata Ivana, te mu pali kuću.
Pronalazi i Lazara i ubija ga. Odsekao mu je glavu. Osveta je izvršena.
U blizini traju okršaji sa Turcima. Stanko sa hajducima odlazi u pomoć ustanicima. Pobeđuju Turke.
U julu 1806. godine, na Mišaru se okupljaju junaci: Stojan Čupić, Janko Nenadović, Miloš Pocerac, Janko Katić, Cincar Janko i Karađorđe. Sa druge strane su Turci: Mehmed kapetan, Mula Sarajlija, Sinan paša, Beširević Asa i Sulejman paša. Karađorđeva vojska je malobrojna u odnosu na tursku. Ipak pobeđuju.
Kada se boj na Mišaru završio, Stanko donosi odluku da se oženi. Napravio je veliku svadbu na koju su svi došli. Kum mu je bio Zeka.
Ubrzo posle toga, Stanku umiru roditelji. Bojevi se nastavljaju. Poslednju borbu Stanko je vodio na Ravnju. U toj bici je i poginuo.
