Japanska slova – sa prevodom

U japanskom jeziku se po pravilu koriste tri osnovna pisma – kanđi; katakana i hiragana, ali je službeno pismo u Japanu ipak hiragana (mada se nekada može koristiti i latinično pismo ili abeceda koja se u japanskom jeziku naziva romađi).

Japanskim hiragana pismom se mogu napisati apsolutno sve reči iz japanskog jezika, te se ostala dva pisma koja su pomenuta, smatraju pre svega istorijski značajnom kulturnom baštinom.

Kroz istoriju se hiragana pismo nazivalo i „žensko pismo“, te se danas upravo njemu i pridaje najveći značaj kada se uče osnove japanskog jezika.

Drugo od pomenuta tri pisma je katakana, koje je manjeg značaja u učenju japanskog jezika, te su njegova slova više „uglasta“, dok su u hiragana pismu zaobljena.

Ovom vrstom pisma se pišu pre svega imenice i pridevi, ali je zato pisanje svih glagola katakana pismom u Japanu strogo zabranjeno.

Katakana pismo se u savremenom jeziku pre svega upotrebljava da bi se njime pisale tuđice, te strana lična imena, a takođe se upotrebljava za „iskošena slova“ (za italične simbole, kojima se naglašava važnost onoga što je napisano).

Najteže japansko pismo za učenje jeste kanđi, i ono vodi poreklo od kineskog pisma te su ipak i potrebne i godine učenja kako bi se kanđi savladao u potpunosti.

Kada je u pitanju „japanska latinica“ ili romađi, ona je neslužbeno pismo u Japanu, te se koristi kao „prečica“ za učenje jezika, a sastoji se od mešavine dve reči – jedne koja je ispisana katakana pismom i druge koja je ispisana kanđi pismom, te je romađi složenica po svom postanku.

Osnove učenja japanskog pisma 

Pre početka samog učenja japanskog pisma, potrebno je napomenuti nekoliko bitnih činjenica:

Radosled linija kada se pišu slovni znakovi je veoma važan, pa se na to uvek mora obratiti posebna pažnja;

Romanđi se ne koristi kao zvanično pismo u Japanu, već samo kao pomoć strancima koji lakše uče jaranska pisma;

Japanska slova se pišu u debelim linijama, četkicom, ne olovkom, ali je zbog razumevanja ovog teksta lakše simbole predtaviti tankim linijama;

Svi japanski glasovi osim vokala, te i slova N su složenice koje se sastoje od dva ili tri glasovna simbola.

Kada su u pitanju japanski vokali, oni se ređaju u hiragana pismu kao a, i , u, e, o (koji se čitaju isto kako su i u našem jeziku izgovoreni), a najčešći metod za njihovo prevođenje na japanski sa srpskog i obratno, jeste metoda po Hepburnovoj tablici.

Dalje se u hiragana pismu glasovi dele u 27 grupa i to su:

Vokali (a; i; u; e; o);

J zvukovi (ja; ju; jo);

K zvukovi (ka; ki; ku; ke; ko);

KJ zvukovi (kja; kju; kjo);

G zvukovi (ga; gi; gu; ge; go);

GJ zvukovi (gja; gju; gjo);

S zvukovi (sa; ši; su; se; so);

Š zvukovi (ša; šu; šo);

Z zvukovi (za; đi; zu; ze; zo);

Đ „jedan“ zvukovi (đa; đu; đo);

T zvukovi (ta; či; cu; te; to);

Ć zvukovi (ća; ću; ćo);

D zvukovi (da; đi; zu; de; do);

Đ „dva“ zvukovi (đa; đu; đo);

N zvukovi (n/m; na; ni; nu; no; ne);

NJ zvukovi (nja; nju; njo);

H zvukovi (ha; hi; fu; he; ho);

HJ zvukovi (hja; hju; hjo);

B zvukovi (ba; bi; bu; be; bo);

BJ zvukovi (bja; bju; bjo);

P zvukovi (pa; pi; pu; pe; po);

PJ zvukovi (pja; pju; pjo);

M zvukovi (ma; mi; me; mo);

MJ zvukovi (mja; mju; mjo);

R zvukovi (ra; ri; ru; re; ro);

RJ zvukovi (rja; rju; rjo);

V zvukovi (va; vo).

Pomenutih 27 glasova odgovaraju simbolkima hiragana pisma, koji se mogu pronaći na brojnim linkovima za učenje japanske azbuke.

Hiranga pismo ima ukupno 48 simbola, te je jedno slovo u suštini jedan slog, a ovo pismo se upotrebljava da se pišu – nastavci za reči u rečenici pre svega kod glagola ili prideva; prefiksi; sufiksi i rečce koje imaju ulogu padeža u rečenici (takozvane „strukturen rečce“).

Katakana pismo jeste u osnovi slogovno pismo, koje ima takođe 48 slova, te je nastalo kao deo kaniđi pisma i koristi se da opiše „zvuk“ reči, te je pismo za imitiranje glasova i raznih zvukova (onomatopeju), kao i za naglašavanje (imperativ; molba; izvinjenje), i za pisanje stranih imena i reči koje su porekla iz drugih jezika sveta (osim što se nikada ne upoterbljava za pisanje kineskih reči).

Kanđi pismo jeste najsloženije u japanskom jeziku, i najkompleksnije je za učenje, te kako je i napomenuto predstavlja mešavinu japanskog i kineskog pisma, te broji čak 2136 slova ili tačnije „kanđija“ (mada se smatra da se ta količina kanđija koristi među prostim svetom, dok obrazovani ljudi upotrebljavaju čak i preko 5 hiljada kanđija).

Kanđi pismom se u rečenicama pišu imenice i korenske reči od glagola ili prideva (a ne sami glagoli niti pridevi).

Bitno je napomenuti da se u japanskom pisanju nikada ne pravi razmak među rečima, te da se sve reči pišu sastavljeno, odnosno crtaju se ili slikaju, te imaju izgled „hijeroglifskog umetničkog dela“.

Japansko pismo je i dvosmerno, te se može pisati i „s’ leva na desno“ ili „sš desna na levo“ sa ređanjem pojedinačnih redova uvek „odozgo na dole“.

Pomenuto romađi pismo, u tradicionalnom japanskom jeziku se ne koristi, osim za skraćenice koje su stranog porekla – CD; DVD ili Wi-Fi, a ovakvo pismo pre svega upotrebljavaju stranci u Japanu kako bi razumeli i naučili jezik, kao i oni početnici među studentima japanskog jezika i književnosti.

Japanski jezik jeste težak, te zahteva dosta vremena i strpljenja, i uči se godinama, ali je veoma zanimljiva materija, te ako imate slobodnog vremena ili ste zaljubljenik u jezike, počnite već sada i danas „slovo po slovo“, i videćete da ni ovaj jezik nije nikakav „bauk“, te se kao i svaki drugi uz upornost može naučiti.