Različiti nivoi jezika podrazumevaju i različite naučne discipline koje se njima bave.
Tako će se u okviru opšte nauke o jeziku ili lingvistike, pronaći fonetika i fonologija koje se bave proučavanjem glasova, tj. fonema.
Fonetika je deo nauke o jeziku koji utvrđuje kakav je neki glas po svom mestu, načinu artikulacije, ali i zvučnosti. Tako će se za glas Z reći da je zubni, strujni i zvučni.
Fonologija se bavi određivanjem da li konkretan glas ima nekakvu distinktivnu ili razlikovnu ulogu i da li postoji mogućnost njegovog kombinovanja sa svim ostalim fonemama. Recimo Z je fonema koja razlikuje reč ZUB od reči KUB; a foneme TK je moguće ovako kombinovati dok foneme TD nije moguće kombinovati.
Fonetika se, kao nauka, bavi i prirodom sloga, kao i podelom reči na slogove, potom posebnim naglašavanjem sloga u reči (akcentom), kao i naglašavanjem delova rečenice (rečenični akcenat).
Morfofonologija je deo nauke o jeziku koji se bavi ponašanjem glasova, tj. fonema kada se nađu na granici prefiksa, sufiksa ili nastavka i osnove reči u okviru tvorbe reči, promene reči, itd. U našem jeziku postoji pojava da se jedna fonema zamenjuje drugom pod određenim specifičnim okolnostima.
Upravo te specifične okolnosti, kao i mehanizme promena, odnosno alternacija opisuje morfofonologija.
Ova grana nauke o jeziku se nalazi negde između fonetike i morfologije, tj. pripada podjednako i jednoj i drugoj grani.
Fonetika, kao što smo već rekli, proučava glasove, odnosno njihov nastanak, putovanje kroz vazduh zahvaljujući zvučnim talasima i konačnu, proučava kako ljudski sluh reaguje na ove zvučne talase. Zbog toga je fonetika jedna vrlo kompleksna nauka koja zalazi i u oblast fizike, odnosno akustike.
Takođe, u okviru fonetike se proučava i kako glas nastaje, kako se artikuliše i kako zvuči.
Na taj način, fonetika se povezuje sa fiziologijom jer je proizvodnja glasova direktno vezana za organe u ljudskom telu.
Glasovi u srpskom jeziku i njihove karakteristike
Pre proučavanja bilo koje glaosvne promene ponaosob, potrebno je reći nekoliko reči o karakteristikama glasova u srpskom jeziku. U našem jeziku ima 30 glasova. Svaki glas ima odgovarajuću fonemu, odnosno slovni zapis.
Svaki glas ima svoje specifičnosti (mesto izgovora, način izgovora, zvučnost/bezvučnost) koje dalje određuju u kom će se pravcu dalje odvijati građenje reči ili promena reči koja se od tih glasova sastoji.
Na taj način, zbog razlike u ovim specifičnostima pojedinih glasova i dolazi do glasovnih promena.
Prva grupa glasova u srpskom jeziku jeste grupa koja nosi naziv samoglasnici ili vokali. Njih ima pet i to su glasovi A, E, I, O, U. Ovi glasovi su neophodni u skoro svakom jeziku da bi se reči jasnije i tečnije izgovarale.
Oni su čisti tonovi bez ikakvih šumova, zvučni su i izgovaraju se tako što vazdušna struja neometano prolazi kroz sve delove govornog aparata. Razlikuju se jedino po položaju jezika u horizontalnom i vertikalnom kretanju, kao i po otvorenosti i zatvorenosti usne šupljine tokom artikulacije.
Druga grupa glasova u srpskom jeziku su sonanti ili glasnici. Njih ima osam i to su glasovi V, J, R, L, Lj, Nj, N, M. Ovi glasovi se izgovaraju tako što vazdušna struja nema potpuno slobodan prolaz. Svi su zvučni jer glasne žice tokom njihovog izgovora trepere.
Treća, ujedno i najveća grupa glasova su suglasnici ili konsonanti. U startu se mogu podeliti na zvučen i bezvučne i to u vidu parova zvučnih i bezvučnih suglasnika.
Parovi su sledeći: B/P, D/T, G/K, Z/S, Ž/Š, Đ/Ć, Dž/Č i tri bezvučna suglasnika bez parova F, H, C. Ovi glasovi se dele i po svom mestu artikulacije ili tvorbe na usnene (B, P), usneno-zubne (F), zubne (D, T, Z, S, C), prednjonepčane (Ž, Š, Đ, Ć, Dž, Č) i zadnjonepčane (K, G, H).
Ovakva podela glasova nam je neophodna kako bismo shvatili šta se događa kada se u okviru jedne reči u različitim njenim oblicima ili u okviru građenja reči, nađu dva suglasnika različita po zvučnosti ili po mestu artikulacije.
Jedna od čestih glasovnih promena u srpskom jeziku je promena koju ćemo objasniti u nastavku teksta.
Jednačenje suglasnika po mestu artikulacije (po mestu tvorbe)
Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe ili alternacija suglasnika s,z, h i n u š, ž, š i m je tipična glasovna promena u srpskom jeziku.
Ukoliko se u jednoj reči nađu jedan pored drugog dva suglasnika koja su različita po mestu svoje artikulacije, prvi suglasnik će se zameniti suglasnikom koji ima isto mesto artikulacije kao drugi pored koga stoji.
Tako će suglasnici S i Z uvek ispred prednjonepčanih suglasnika (đ, ć, lj, nj, ž, š) preći u prednjonepčane suglasnike Š i Ž, suglasnik H će ispred prednjonepčanog Č preći u prednjonepčano Š, dok će alveolarni suglasnik N ispred dvousnenog B biti zamenjen bilabijalnim suglasnikom M.
Ukoliko ovu definiciju prikazujemo uprošćeno to bi izgledalo ovako:
Z→Ž S→Š H→Š N→M
Prvo ćemo objasniti mehanizam promene Z u Ž i S u Š i navesti više različitih primera kako bismo ilustrovali ovu alternaciju.
Ukoliko kao primer uzmemo reč snalažljiv, shvatićemo da je u ovoj reči izvršena promena Z u Ž, odnosno da se dogodilo jednačenje suglasnika po mestu tvorbe. Pridev snalažljiv je nastao od glagola snalaziti (se).
Da bi se dobio pridev snalažljiv, na skraćenu infinitivnu osnovu snalaz- moramo dodati sufiks -ljiv.
Tako ćemo dobiti reč snalazljiv. Zubni suglasnik Z se našao ispred prednjonepčanog sonanta Lj i to je dovelo do toga da se on izjednači po mestu tvorbe sa ovim prednjonepčanim suglasnikom.
Jednostavno, zubni suglasnik Z je prešao u prednjonepčani suglasnik Ž i tako smo dobili pridev snalažljiv.
Navešćemo još nekoliko primera za ovau glasovnu alternaciju:
Pašče = pas + -če; S→Š
Noteščić = notes + -čić; S→Š
Nedonošče = ne donos- + -če; S→Š
Ižđuskati = iz + đuskati; Z→Ž
Iždžikljati = iz + -džikljati; Z→Ž
Nošnja = nos(iti) + -nja; S→Š
Važno je napomenuti da se u mnogim rečima, pored jednačenja suglasnika po mestu tvorbe, dešavaju i druge glasovne promene, koje daju krajnji oblik reči. Tako ćemo imati sledeće slučajeve:
Bežični = bez + žic(a) + -ni = bežžični = bežični; u ovom primeru imamo i gubljenje suglasnika i jednačenje suglasnika po mestu tvorbe;
Bešnji = besan- + -ji = besnji = bešnji; u ovom primeru imamo nepostojano a, jotovanje i jednačenje suglasnika po mestu tvorbe;
Mišlju = misl(iti) + -ju = mislju = mišlju; u ovom primeru imamo jotovanje i jednačenje suglasnika po mestu tvorbe;
Daščica = daska + ica = dasčica = daščica; u ovom primeru imamo palatalizaciju i jednačenje suglasnika po mestu tvorbe;
Raščupati = raz- + čupati = rasčupati = raščupati; u ovom priemru imamo jednačenje suglasnika po zvučnosti, a zatim i jednačenje suglasnika po mestu tvorbe;
Iščupati = iz + čupati = isčupati = iščupati; u ovom primeru imamo isti slučaj.
Kada je reč o alternaciji zadnjonepčanog suglasnika H u prednjonepčani suglasnik Š, primera ima mnogo manje i uglavnom se vezuju za reči koje su dobijene izvođenjem uz pomoć nastavka -čić.
Primeri su sledeći:
Oraščić = orah + -čić = oraščić;
Trbuščić = trbuh + -čić = trbuščić;
Siromaščić = siromah + -čić = siromaščić;
Tepiščić = tepih + -čić = tepiščić.
Kada je reč o promeni alveolarnog suglasnika N u dvousneni sonant M, kada se nađe ispred dvousnenog suglasnika B, onda ovde imamo alternaciju koja se uglavnom javlja tokom izvođenja reči (na samoj granici između osnove i sufiksa).
Tako ćemo imati dobro poznate primere:
Zelembać = zelen + -bać = zelembać;
Stambeni = stan + -beni = stambeni;
Odbrambeni = odbrana + -beni = odbrambeni;
Prehrambeni = prehrana + -beni = prehrambeni.
Odstupanja od jednačenja suglasnika po mestu tvorbe
Kao i u skoro svakoj glasovnoj promeni, tako i u ovoj imamo izvesna odstupanja od pravila, pa treba obratiti pažnju prilikom pisanja pojedinih reči. Na primer, kod onih složenih reči čiji se prefiks završava na S i Z, a drugi deo reči počinje na Lj i Nj, neće doći do promene, već će se S i Z zadržati. Takve su reči: iznjihati, raznjihati, razljutiti, izljubiti, sljuštiti i tome slično.
Takođe, suglasnici S i Z će ostati nepromenjeni ako se nađu ispred Lj i Nj koji su nastali nakon jekavskog jotovanja. Ovakve slučajeve možemo videti u primerima: posljednji, snjegovi, iznjedriti, bjesnjeti, ozljeda, zakasnjelo, sljepoća, itd.
U složenicama koje na granici između prvog i drugog dela složenice imaju N u dodiru sa B i P, takođe neće doći do promene glasa N. Reči kao što su stranputica, jedanput, vanbračni, vanpansionski, crnpurast, vanblokovski, vanprivredni, pisaće se, kao što vidimo sa N.
Isti je slučaj i sa rečima stranog porekla. Ukoliko se u izvornom obliku reči (na datom stranom jeziku) piše N, ono se neće promeniti ako se nađe ispred B ili P. Takav slučaj imamo u primerima Kanbera (Canberra), Istanbul, Nirnberg (Nürnberg), itd.
Ukoliko se u izvornom jeziku piše slovo M ispred B ili P, ono će ostati nepromenjeno. Tako će se reči impuls, imperija, simbol, ambijent, impozantan, simbioza, pisati, naravno sa M.
Zadaci za vežbanje
1. Napiši koje glasovne promene zapažaš u primeru iživeti?
2. Napiši kako glasi trpni pridev muškog roda jednine sledećih glagola, a zatim odredi glasovne alternacije koje su se tom prilikom izvršile: izmisliti, zamisliti, umisliti.
3. Izvedi postupno kako je dobijen oblik broja šezdeset.
4. Koja se glasovna promena dogodila pre jednačenja po mestu tvorbe u primeru raščešljati?
5. Izvedi imenicu dodavanjem sufiksa -ba na osnovu glagola nastaniti i odredi koja se glasovna promena izvršila tom prilikom.
6. Ispiši pravilno sledeće reči stranog porekla: inperija, anpula, sinbol, inpuls, Kambera, Nirmberg, Istambul.
7. Koje od sledećih reči su pogrešno napisane: Hamburg, Zimbabve, Bombaj, Vimbldon, Istambul, Vitemberg?
