Dragoslav Mihailović, rođen 1930. godine u Ćupriji, jedan je od naših najvećih i najcenjenijih pisaca posleratne epohe. Njega pozitivno ocenjuju i oni kritičari koji zagovaraju standardni način oblikovanja književno-umetničkog dela, ali i oni književni poslenici koji zastupaju postmodernistički koncept.
Dragoslav Mihailović je pisac romana, drama i pripovedaka. Najpoznatija dela su mu romani Petrijin venac, Čizmaši, Treće proleće, Gori Morava, Zlotvori, a najpoznatije zborke pripovedaka Frede, laku noć, Preživljavanje, Lov na stenice, Jalova jesen, Uhvati zvezdu padalicu.
Dragoslav Mihailović je pored drugih svojih kolega, poput Slobodana Selenića, Živojina Pavlovića, Vidosava Stevanovića, Mome Dimića, Milisava Savića, Miroslava Josića Višnjića i drugih, jedan od začetnika kritičke proze ili stvarnosne proze. Ovaj tok je vrlo vitalan tok srpske književnosti koji se razvija u poslednjem stoleću.
O umetničkoj vrednosti proze ovog pisca govore brojna izdanja njegovih dela. Na primer, Petrijin venac ima osam izdanja, kao i Čizmaši, a roman Kad su cvetale tikve ima i preko dvadeset izdanja. O kvalitetu njegovog rada ne govori samo čitalačka publika, već i književna i stručna kritika, pa je Dragoslav Mihailović ovenčan velikim brojem nagrada među kojima se nalaze prestižna Ninova nagrada, potom Oktobarska nagrada grada Beograda, Andrićeva nagrada, nagrada Bora Stanković, itd.
Ovaj naš pisac je vrlo cenjen i u inostranstvu. Njegova književna dela su prevođena na strane jezike, a o njegovoj prozi i književnom radu, pišu se naučne studije, doktorske disertacije i održavaju naučni skupovi.
On je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Dramsko stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića prisutno je u domaćim pozorištima i na televiziji.
U poslednjih nekoliko godina, Dragoslav Mihailović sam izdaje i priređuje svoje radove i u tome je veoma uspešan.
Trajan i visok status svog dela Dragoslav Mihailović ostvaruje i obezbeđuje zanimljivim, jednostavnim i prirodnim pripovedanjem o raznim životnim situacijama, potom vrlo upečatljivim književnim junacima koji su uglavnom obični, mali ljudi, najposle gubitnici. Njegovi likovi su uglavnom ljudi sa društvene ivice ili margine, na koje ideologija i trenutna istorija prilično utiče.
Ovaj veliki pisac je u svoju književnost uključio mnoge teme o kojima se dugo godina ćutalo. To su teme koje govore o Golom otoku i Informbirou.
Dragoslav Mihailović je, naime, i sam bio zatočenik. Prvo je imao problema još kao student jugoslovenske književnosti i nije postao član Komunističke partije Jugoslavije jer je davao izjave koje nisu pogodovale tadašnjem režimu. Zbog izjave da je Tito američki špijun, uhapsili su ga 1950. godine , a sledeće godine odveli na Goli otok, na kome je bio godinu dana. Fakultet je završio 1957. godine, ali nikako nije mogao da pronađe posao u oblasti za koju se školovao, pa se bavio različitim stvarima i sve vreme pisao.
Svoju prvu zbirku pripovedaka, Mihailović je objavio 1967. godine. To je bila knjiga Frede, laku noć, u kojoj se posebno ističu pripovetke Putnik, Boginje i Lilika. Za to vreme, knjiga je bila potpuno drugačija u odnosu na sve drugo što se do tada pojavljivalo. Bavila se savremenim temama i pokušavala da da odgovor na pitanje da li čovek uopšte ima mogućnost da bira i da li se zna ko treba da preuzme odgovornost za ono što se dešava u pojedinačnim ljudskim sudbinama.
Za ovu zbirku, Dragoslav Mihailović je dobio Oktobarsku nagradu.
Veliki roman Petrijin venac, pisac je objavio 1975. godine. Ovaj prozni ciklus opisuje život i vrlo tragičnu sudbinu jedne neobične žene pod imenom Petrija iz rudarskog sela u centralnoj Srbiji. Roman je ispripovedan tehnikom skaza, lokalnim govorom glavne junakinje. Reditelj Srđan Karanović je 1980. godine po ovom romanu snimio film pod istim imenom, a glavnu ulogu je tumačila glumica Mirjana Karanović. Film je doživeo veliki uspeh i nagrađen je Zlatnom arenom u Puli.
Roman Kad su cvetale tikve
Ovaj roman je objavljen 1968. godine. Ubrzo nakon što je objavljen, pošto se dopadao i kritici i čitalačkoj publici, Dragoslav Mihailović je dobio predlog od upravnika JDP-a, Bojana Stupice, da od romana napravi dramski tekst i da se po njemu izrežira predstava. Tako je i bilo. Premijera je izvedena 1969. godine u oktobru, a svega deset dana nakon premijere, odlučeno je da se predstava skine sa repertoara. Obrazloženo je da su u tekstu “literarno-istorijski izvitoperene činjenice, zbivanja i smisao odsudnog trenutka iz najbliže prošlosti”. Sam Tito je u jednom svom govoru spomenuo problematičnu predstavu i rekao da se u njoj blati naš društveni sistem.
Dragoslava Mihailovića su pratili udbaši, a vrlo brzo su sve njegove knjige povučene iz prodaje i iz biblioteka. Glavni glumac u predstavi, Miša Janketić je ostao bez odlikovanja za koje je je još pre toga odlučeno da mu se dodeli, a reditelj Boro Drašković dobija otkaz iz JDP-a i ne može da radi u pozorištu narednih 30 godina.
Tek krajem maja 2014. godine, ova predstava je po prvi put izvedena ponovo i to na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Režiju je potpisao Boban Skerlić, a glavnu mušku ulogu igra mladi glumac Miloš Biković. U predstavi se pojavljuje i Miša Janketić koji igra glavnog junaka u starim danima.
U čemu je zapravo bio problem sa ovim tekstom? Glavni lik u romanu Kad su cvetale tikve je Ljuba zvani Vrapče ili Šampion. Opisujući njegov život, autor romana dotiče onovremene zabranjene teme, kao i teme koje do tada nisu nikada spominjane u našoj književnosti. To su teme koje u tom trenutku muče jugoslovensko društvo: Goli otok, tortura policije, siromaštvo usled političke nepodobnosti, emigracija, itd.
Oblik pripovedanja u ovom romanu govori o piščevom određenju ka našoj književnoj tradiciji. Skazom se postiže utisak neposrednog obraćanja, a govor onoga koji pripoveda odstupa od književne i jezičke norme. Ljuba Vrapče govori lokalnim žargonski obojenim govorom svoga dušanovačkog kraja.
Roman ima dva tematska toka, a to su stradanje porodice Ljube Vrapčeta i priča o boksu. Ova dva toka se sjedinjuju u sceni obračunavanja između Apaša i Ljube.
Od tog trenutka, Ljuba sebe doživljava kao suvišnog čoveka i rađa se ideja o emigraciji.
Analiza i sadržaj romana Kad su cvetale tikve
Roman Kad su cvetale tikve nije obiman roman. Čita se vrlo brzo jer obuzima čitaoca od samog početka svojom neposrednošću. U njemu je data ispovest glavnog junaka koji svoje detinjstvo i ranu mladost provodi na beogradskoj periferiji, tačnije na Dušanovcu. On je mogao da iskusi atmosferu završetka Drugog svetskog rata i siromaštvo tih posleratnih godina, ali i tragediju i porodičnu nesreću koju mu je donela politički igra jugoslovenskih vlasti sa Informbiroom. Porodicu su mu zadesile iznenadne smrti i hapšenja, a on je, na kraju pronašao prividno spasenje u Švedskoj, nakon što je emigrirao. Naravno, sve vreme, u tuđini, on mašta o povratku u domovinu.
Junak romana, Ljuba Sretenović, priča priču u ispovednoj ja-formi. Odrastao je na Dušanovcu, a njegov svet su činili probisveti i mangupi iz kraja. Ovaj prostor i okruženje uticali su na njegovu sudbinu i razvoj. Imao je starijeg brata Vladimira koji je bio na neki način njegov kontrolor, a porodično vaspitanje mu je bilo strogo. Ljuba ipak nije izrastao u nasilnika i grubijana, ali je imao sopstvene mane. O svemu priča otvoreno i iskreno.
U prvom delu knjige on govori o raznim dogodovštinama, mangupskim družinama, devojkama i uličnim tučama. Prvi veliki problem u njegovom životu bilo je hapšenje njegovog brata i svađa, odnosno sukobljavanje sa jednim od članova uprave boks kluba, Perišića. Ljuba je molio Perišića da pomogne njegovom bratu i da proba da ga oslobodi, ali ovaj nije bio spreman da mu izađe u susret. Ubrzo Ljubi stiže poziv za vojsku. U to vreme se vojni rok služio tri godine. Ljuba je u vojsci bio na finom putu da izraste u zdravog i odgovornog muškarca, usavršavao se u boksu, dobijao nagrade, sticao prijatelje.
Međutim, dok je boravio u vojsci, Ljubi stižu strašne vesti. Sestru Dušicu su silovali, a ona je posle toga izvršila samoubistvo. Njena smrt, tj. samoubistvo, izaziva niz loših događaja i posledica. Majka se posle smrti ćerke povukla u sebe, a zatim zapala u tešku depresiju i na kraju je završila u bolnici za duševne bolesnike. Ubrzo je tamo i preminula.
Nakon smrti supruge, Ljubin otac takođe propada, fizički i psihički i umire gotovo iznenada.
Ljuba, izbezumljen zbog svega što je zadesilo njegovu kuću, rešava da otkrije pravi uzrok onoga što je nesreću pokrenulo i pokušava da otkrije ko je silovao njegovu sestru. Sve upućuje na to da je krivac bio Stole Apaš, njegov nekadašnji drugar. Igrom slučaja, Stole je u tom trenutku u bolnici, odnosno u sanatorijumu za tuberkulozu u mestu Surdulica. Ljuba odlučuje da mu se, po svaku cenu, osveti. Sređuje preko veze da ga puste jedan dan ranije iz vojske iako će se na papiru voditi da i dalje služi vojni rok. Odlazi u Surdulicu i sukobljava se sa Stoletom Apašom.
Tuča i sukob su detaljno opisani. Ta njihova borba nije bila samo mangupska tuča već životni okršaj krvnih neprijatelja. U toj borbi samo jedan može da preživi. Kada Ljuba vidi da Stole pljuje krv (jer su mu pluća već načeta), ostavlja ga i beži. Stole umire, ali ne odaje nekadašnjeg drugara.
Ljuba je u svojoj kući u Beogradu. Policija dolazi i odlazi jer nema dokaze, a i Ljuba ima alibi. Na kraju dolazi Ruža, majka Stoleta Apaša, i shvata da je Ljuba krivac za smrt njenog sina, ali mu ništa ne govori, već ga oslovljava sa “sine”. Ljubi to sve teško pada, sam je i očajan. Odlučuje da pobegne preko granice.