Kanconijer, Francesko Petrarka – prepričano, analiza lektire, likovi

Ko je bio Frančesko Petrarka – pisac Kanconijera?

Frančesko Petrarka je rođen u Arecu, u Italiji, 20. jula 1304. godine. Bio je najstarije dete Pjetra di Parence, firentinskog notara u egzilu. Di Parenco, poznatiji pod imenom Ser Petrako, bio je beli gvelf i, kao i Dante, bio je proteran iz Firence i njene teritorije 1302. godine (Petrarka je kasnije izmislio svoje prezime tako što je preradio ovo Petrako u elegentni latinizovani oblik).

Početkom 1305. godine, majka Frančeska Petrarke, Eleta Kaniđani, odvela je svog sina u kuću svoga svekra u Incizi, na severu Areca, na firentinskoj teritoriji. Tamo su ona i Petrarka živeli do 1311. godine, kada ih je njen muž preselio u nezavisnu državu Pizu.

1312.godine, porodica se preselila u Karpantru, u Provansi, kako bi bili blizu papskog sedišta, koje je papa Klement V preselio u Avinjon 1309. godine. U Karpantri, Petrarka je započeo proučavanje trivium-a i nastavio svoje studije do 1316. godine. Onda je, kada je napunio 12 godina, poslat na Univerzitet u Monpeljeu da studira pravo.

1313.godine, on i njegov mlađi brat Đerardo, koga je jako voleo, preselili su se u Bolonju kako bi nastavili studije prava. Međutim, Petrarka nikada nije završio studije prava zbog svojih mnogobrojnih interesovanja. Nakon smrti oca, 1326. godine, on je zauvek napustio studije i vratio se sa svojim bratom u Avinjon. Tamo su njih dvojica započeli karijeru u crkvi kako bi poboljšali svoju finansijsku situaciju. Petrarka je primio postrig, ali nikada nije otišao dalje od malih službi. Đerardo je, s druge strane, kasnije postao kartuzijanski monah.

Na Veliki petak, 1327. godine, Petrarka je u Crkvi Santa Klare u Avinjonu ugledao ženu koja će zauvek promeniti njegov život, ali i tok svetske književnosti. Zaljubio se u Lauru.

Pesnik ovu ženu uvek zove Laura, osim na jednom mestu gde je naziva Laureta. Njen tačan identitet nikada nije definitivno utvrđen. Mnogi proučavaoci smatraju da je ona Laura de Noves, koja se 1325. godine udala za Huga de Sada, dok drugi preispituju njeno postojanje. U svakom slučaju, lik Laure koja nikada nije bila voljna da uzvrati pesnikovu ljubav, inspiracija je i motivacija za celokupnu Petrarkinu poeziju napisanu na italijanskom jeziku. On čak beleži njenu smrt od kuge 6. aprila 1348. godine, u svome sjajnom kopiranju Vergilija, što ukazuje na stvarnost i dubinu svoje predanosti ovoj ženi.

Ova dama, po imenu Laura u njegovoj poeziji, postala je ono isto što je Beatriče bila za Dantea: predmet njegove ljubavi, tema njegove poezije, i njegova poetska inspiracija, čak i nakon njene smrti.

Od svih pesama koje je napisao Lauri, odnosno o Lauri, Petrarka je konačno sastavio svoje najpoznatije delo Rerum vulgarum fragmenta, poznato kao Kanconijer (1470). Sastavljeno pretežno od soneta i oda, Kanconijer je jedno od dva njegova glavna dela, pored knjige Trijumf, koje je Petrarka napisao na italijanskom (narodnom) jeziku. Ironično, ovi radovi su upravo oni na kojima počiva Petrarkina poetska reputacija, iako je on verovao da će mu njegovi radovi na latinskom osigurati slavu koju je toliko želeo.

Godine 1330. Petrarkin prijatelj Đakomo Kolona imenovan je za biskupa Lombeza. Petrarka ga je pratio i otišao sa njim. Tamo je susreo nekoliko drugih mladića koji su delili njegova književna i naučna interesovanja. Oni su bili važni saradnici u Petrarkinim pokušajima da oživi interesovanje za klasične nauke. Ova interesovanja su karakterisala Petrarku i njegove prijatelje kao renesansne humaniste.

Takođe, u Lombezu, Petrarka je primio svoje prvo svešteničko imenovanje kapelana kardinala Đovanija Kolone. Ovo i buduća imenovanja, omogućila su Petrarki prihod kojim se izdržavao dok je imao vremena za vlastita književna istraživanja.

U kasnijoj fazi života on je doživeo veliku promenu i započeo nomadski život, lutajući od mesta do mesta. Tih dana je bio izložen latinskim klasicima. Inspirisan tim radovima, putovao je kroz Francusku, Nemačku, Italiju i Španiju i sakupljao vredne latinske rukopise i klasike. Takva istraživanja su mu pomogla da otkrije zbirku pisama koja su pripadala Ciceronu. Tokom putovanja, stigao je i u Rim. U Rim je došao sa velikim očekivanjima, nadajući se da će videti čudesan grad sa nekoliko palata, kako je opisano u starim spisima. Međutim, bio je razočaran onim što je video i u krajnjem očaju je napisao: “Gde su brojne građevine koje je podigao Agripa, od kojih je ostao samo Panteon? Gde su divne palate careva?” Potpuno razočaran, lutao je ruševinama drevnog grada.

Njegova graciozna, ritmička i ekspresivna dela uzburkala su umove mnogih ljubitelja poezije i dobio je čak dva puta poziv da bude ovenčan lovorovim vencem, odnosno titulom “poetas laureatus”, najvećom pesničkom slavom toga doba. Jedan poziv je stigao sa Univerziteta u Parizu, a drugi iz Rimskog senata. Kasnije, dodeljena mu je ova titula u Palati Senata na Kapitolu u Rimu, 1341. godine.

Nakon što je prošao kroz fazu migracija, Petrarka je odlučio da se smiri u Padovi 1367. godine, gde je proveo ostatak života i gde se posvetio religiji. On je imao moderan pogled na svet oko sebe; stalno se samoanalizirao kako bi razvio sopstvene vrednosti i filozofiju i zbog toga se smatra jednim od prvih modernih ljudi, odnosno čovekom novog doba.

Petrarkine talentovane ruke dale su nekoliko književnih dela koja se danas smatraju remek-delima. Njegovi radovi zasnovani na klasičnoj kulturi i hrišćanstvu uticali su na mnoge u zapadnoj Evropi. Iako je njegov omiljeni jezik latinski, njegovi soneti i kancone, sastavljane su na italijanskom jeziku. Petrarka je imao osećaj za antiku i uložio je dosta truda da proučava antička dela. Uvek je izražavao nezadovoljstvo što je rođen u ova vremena i uvek je govorio kako bi mnogo više voleo da je rođen u bilo koje drugo vreme. Bio je veoma razočaran neznanjem koje je bilo prisutno u ovoj eri i smatrao je da to potiče od koncepta “mračnog srednjeg veka”.

Petrarka je bio angažovan u crkvenoj karijeri i to ga je ograničavalo da se oženi. Ipak, bez obzira na to, imao je dvoje dece sa ženom koja je ostala nepoznata. Imao je sina po imenu Đovani (1337) i ćerku po imenu Frančeska (1343). Njegov sin je umro od kuge 1361. godine, a njegova ćerka se udala za Frančeskula de Brosanoana iste te godine. Par je imao ćerku po imenu Eleta. Pridružili su se Petrarki u Veneciji tokom epidemije kuge širom Evrope i živeli su s njim pet godina (1362-1367). Tokom ovih godina, Petrarka je izgubio svog unuka Frančeska. Preselio se u mali grad po imenu Akva, blizu Padove, zajedno sa ćerkom i proveo ostatak života učestvujući u religioznoj praksi.

Umro je 18. jula 1347. godine. Prema popularnoj legendi, doživeo je srčani udar i pronađen je u biblioteci, sa glavom naslonjenom na knjigu. Sastavio je testament pre smrti i po njemu je Bokačo, koji ga je služio izvestan broj godina, dobio 50 florina da kupi toplu zimsku odeću. Petrarkin brat i prijatelji su nasledili njegovog konja, srebrni pehar, Madonu, itd., a njegova kuća u Vokluzu je predata njegovom čuvaru.

Većinu njegovog imanja je nasledio njegov zet, od čega je polovinu morao deliti sa Frančeskom, njegovom suprugom, tj. Petrarkinom ćerkom. Kaže se da je njegova biblioteka, koja je bila prva javna biblioteka u zapadnoj Evropi, pripadala Veneciji, ali su je uzeli gospodari Padove, pa su njegove vredne knjige i drugi rukopisi rasuti po Evropi.

Petrarkina filozofija

Petrarka je bio obožavalac klasične filozofije i sledbenik hrišćanstva. Stalno je pokušavao da kombinuje ove dve oblasti u svojim književnim delima. On je čvrsto verovao da ljudi imaju ogromne intelektualne moći i da je njihova dužnost da svoje sposobnosti maksimalno iskoriste.

Bio je veoma introspektivan i verovao je u moralni i praktični značaj učenja istorije i antičke književnosti. Sve ovo su bile odlike pravog humaniste i renesansnog čoveka.

Kritička recepcija

Iako poštovan kao pesnik nenadmašnih talenata, Petrarka je bio osuđivan da se više koncentriše na latinski nego na italijanski jezik. Bio je hvaljen zbog oživljavanja tradicionalnih poetskih oblika.

Kritičari su proučavali i uočavali vezu između forme i značenja, upotrebe složene sintakse i divnih slika u njegovim radovima. U svojim delima je široko upotrebljavao klasičnu mitologiju. Njegovi radovi nose njegove poglede na državnike i vođe iz klasičnog perioda.

Literarni radovi

Kanconijer, poznat i kao Rime Sparse (Rasute rime) je antologija koja sadrži 366 poema, uglavnom soneta koji se tiču centralne teme – Laure, žene koju je obožavao.

Secretum – ova knjiga je napisana na latinskom između 1347. i 1353. godine. U ovoj knjizi, Petrarka ispituje svoju veru uz pomoć Svetog Avgustina koji ga kažnjava jer ne prihvata smrtnost i ignoriše veru u zagrobni život. On je svoje ideje izrazio kroz dijalog, prepun samokritike i samoanalize, što pokazuje koliko je Sveti Avgustin uticao na Petrarku.

Drugi poznati književni radovi Petrarke uključuju Trijumf, Afriku, Pravne lekove protiv sreće, Pisma i još mnogo toga.

Značaj Kanconijera

Petrarkin značaj za književnost i kulturu je dvostruk. Kao jedan od humanista bio je iz grupe mislilaca pod uticajem klasičnih književnosti i namere da ponovo uspostavi klasično učenje i klasične vrednosti.

U tom pogledu, Petrarka je bio najuticajniji kroz svoje spise na latinskom: Afrika, u kojoj je naslikao paganskog i klasičnog heroja, u O vlastitom neznanju u kojem je branio klasičnu poeziju i u Mojoj tajni, u kojoj je kroz razvoj individualnog glasa postao paradigma kasnijih renesansnih pisaca. Istana, kritički trend nazivanja Petrarkinog perioda ranim modernim periodom, pre nego renesansom, pomaže da se shvati njegova ključna pozicija.

Petrarka je u svom individualizmu predvideo savremene senzibilitete, naglasio je pre pesnikovo iskustvo, a ne prirodu objekta pevanja, kao i svoju stalnu samoanalizu. Ipak, on je takođe bio onaj ko je pripadao renesansi, ponovnom rođenju, posebno klasičnom antičkom dobu. Delo koje traje kao najuticajniji vid Petrarkinog pevanja, Kanconijer, pokazuje mnoge od tih karakteristika.

Sastavljen od 366 pesama, uglavnom soneta – pesama od 14 stihova u jampskom pentametru, obično sa šemom abbaabba cdecde koju je Petrarka usavršio – Kanconijer je otprilike narativna priča o uticaju koji je žena, po imenu Laura, imala na Petrarku. Jedinstven doprinos jeste u tome da je poezija u ovoj zbirci kombinovana na takav način da stvori osećaj narativnog jedinstva i da fokusira čitaočevu pažnju na sam glas pesnika što u isto vreme i ujedinjuje i individualizuje.

Sama zbirka je podeljena na dva glavna dela: pesme od 1. do 266. o Lauri za vreme njenog života i od 267. do 366. o Lauri posle njene smrti. Poslednja pesma vodi čitatelja izvan ljudskog vremena i u raj i večnost.

Osim čisto strukturalnih aspekata, Kanconijer je značajan i zbog načina na koji povezuje tri poetske niti koje su uticale na Petrarku: klasična latinska poezija, romantična (pretežno francuska) književnost i avgustinska meditacija. Od klasika je Petrarka preuzeo mnoge svoje konvencionalne topose, svoju sekularnost, pastoralnu viziju pejzaža i iznad svega, njegovo urbano okruženje koje pomalo liči na ovidijevski jezik.

Iz romantične tradicije, on je asimilovao kultivisani poetski i kulturni senzibilitet Provanse, aristokratski pogled na svet. Konačno, iz avgustinizma je razvio svoj ispovedni i introspektivni glas. Taj glas – dostojanstven i ispovednički, aristokratski i lični, mučen i inspirisan – ujedinjen je u Kanconijeru.

Kroz centralnu ličnost, Kanconijer razvija tri glavne teme, sve međusobno povezane – značaj Laure, prirodu i spoljašnji pejzaž i pitanje vremena. Za pesničkog subjekta, lik Laure daleko nadilazi bilo koju ženu koju je Petrarka možda video u crkvi na Veliki petak 1327. godine. Kroz Kanconijer se njen značaj stalno menja. Ponekad se čini da je ona istorijska ličnost koju je Petrarka video, kao u sonetu 3. U drugim prilikama, ona se povezuje sa lovorovim vencem poetske slave, i kao takva postaje sugestivna za pesničku potragu za slavom. P

onovo, ona se povezuje sa idejom poetske inspiracije i moralnog vođstva, slično kao što je Beatriče bila za Dantea. Drugo, Laura u Kanconijeru omogućava Petrarki da istraži temu ljubavi, i sekularne i profane; ova Laura izaziva kod Petrarke zadovoljstvo i bol, radost i tugu, nadu i očaj.

Sponzorisano:

loading...
Loading...