Koliko slova ima azbuka?

Azbuka je ćirilično pismo koje je u upotrebi u ukupno sedam svetskih odnosno slovenskih jezika, i to u – srpskom; makedonskom; ruskom; ukrajinskom; beloruskom; bugarskom; rusinskom), ali i čak u nekim jezicima Azije i Istočne Evrope.

Smatra se da je azbuka relativno „novo“ pismo, te da je nastala ili u IX ili pak početkom X veka naše ere, a ko je tvorac azbuke u njenom prvom obliku, do danas nije najjasnije, te iako se kao i prvi tvorci ćirilice kao pisma spominju prosvetitelji Ćirilo i Metodije, po nekim ranim istorijskim izvorima, azbuku je u njenom najoriginalnijem obliku ipak sastavio Kliment Ohridski.

Ono što jeste nepobitna činjenica, uzima u obzir poreklo ćiriličnog pisma od takozvane glagoljice (ali po nekima i od delova grčkog pisma), a ime azbuke je poteklo od njena dva prva slova A koje se izgovaralo kao „az“ i slova B koje se izgovaralo kao „buki“.

Tako je Vukova azbuka sadržala drugačiji „fonetski princip“, nego današnja savremena azbuka, u kojoj je jedno slovo fonetski komplementarno jednom glasu.

Definitivne izmene u azbuci koju poznajemo i koristimo i danas, doneo je 1818. godine srpski lingvista i reformator pisma, Vuk Stefanović Karadžić, te se po njemu azbuka najpre zvala i „vukovica“, a dalje je 1868. godine nastala azbuka od 30 slova sa principom „jedno slovo je jedan glas“.

Prva Vukova azbuka – „vukovica“ 

Iako je pomenute 1818. godine Vuk Karadžić izvršio reformu pisma, to i dalje nije bila azbuka koju danas upotrebljavamo kao ćirilično pismo, te je on određena slova izbacio, ali je zato dodaonove slovne karaktere, te je tadašnja „vukovica“ izgledala ovako:

– slova koja su reformom pisma izbačena iz azbuke (a koja su bila preuzeta iz tada korišćene ruske azbuke) su:

Ѥ, ѥ ; Ѣ, ѣ; І, ї; Ѵ, ѵ; Ѹ,ѹ;Ѧ, ѧ; Ѫ, ѫ; Ы, ы; Ю, ю; Ѿ, ѿ; Ѳ, ѳ; Ѕ, ѕ; Щ, щ; Ѯ, ѯ; Ѱ, ѱ; Ъ, ъ; Ь, ь; Я,я

– slova koja su reformom pisma izbačena iz azbuke (a koja su bila preuzeta iz tada korišćene ruske azbuke) su:

– šest slova koje je Vuk „uveo u novu azbuku“ su – ћ, ђ, љ, њ, ј i slovo џ, a koje je preuzeo pak iz stare ćirilice – slovo ć odnosno simbol ћ; slovo đ odnosno simbol ђ, za Vuka je „osmislio“ Lukijan Mušicki; od simbola л i ь spajanjem je nastalo slovo љ; od simbola н i ь je nastao slovni simbol њ; slovo j je preuzeto iz latiničnog pisma (pa kada su ga kasnije optuživali da je koristio „tuđe pismo“, on je po predanju odgovorio anegdotom – „Da ja ne preuzeh slovo j, ne bi ti danas bio Jovan nego ’ovan); i slovo odnosno simbol џ, koje je Vuk preuzeo iz bugarske ćirilice.

„Piši kao što govoriš – čitaj kako je napisano“ 

Suština Vukove reforma azbuke, bila je upravo u pravilu da se izbace izgovori u kojima jedno slovo ili slovni simbol, mora da se fonetski izgovara kao dva ili tri glasa (kao što je bilo – „az“; „buki“; „vijedi“, „Glagolj“; „iže“; „jesi“, i tako dalje), te da se počne primenjivati jednostavni princip gde svako slovo ima isti izgovor od jednog glasa, i odatle i potiče čuvena Vukova reformatorska izreka – „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je i napisano“.

Dakle današnja azbuka ima 30 slova, i isto toliko fonetskih glasova, te je zadržano pravilo da je jedan simbol istovetan sa jednim glasom:

Α, a – ćirilično slovo koje je isto kao i latinično A, a, te je poreklom iz grčkog slova alfa /α/;

Б, б – ćirilično slovo koje odgovara latiničnom slovu B, b i grčkom slovu beta /β/;

В, в – ćirilično slovo koje odgovara latiničnom V, v, kao i grčkom simbolu beta /β/;

Г, г – ćirilično slovo koje odgovara u latinici slovu G, g, te i grčkom slovu gama /γ/;

Д, д – ćirilično slovo koje odgovara latiničnom D, d, kao i grčkom delta /δ/;

Ђ, ђ – ćirilično slovo koje odgovara u latinici slovu Đ, đ; 

E, e – ćirilično slovo koje je ekvivalentno latiničnom E, e, kao i grčkom simbolu epsilon /ε/;

Ж, ж – ćirilično slovo koje je ekvivalentno slovu Ž, ž u latinici;

З, з – ćirilično slovo koje u latinici odgovara slovu Z, z;

И, и – ćirilično slovo koje odgovara u latinici simbolu I, i, kao i u grčkom jeziku simbolu eta /η/;

J, j – ćirilično slovo koje je istovetno i u latiničnom pismu J, j;

K, k – ćirilični slovni simbol, istovetan kao latinično K, k;

Л, л – slovo u ćiriličnom pismu, koje u latinici odgovara simbolu L, l;

Љ, љ – slovo koje u latinici odgovara Lj, lj i spada u takozvana „složena slova“;

M, м – ćirilično slovo koje je istovetno kao i u latiničnom pismu M, m;

H, н – ćirilično slovo koje u latinici odgovara slovu N, n;

Њ, њ – ćirilično slovo koje u latiničnom pismu ima simbol Nj, nj a predstavlja i 18. slovo u makedonskoj ćirilici;

O, o – ćirilični slovni simbol istovetan i u latiničnom pismu O, o;

П, п – ćirilični simbol koji odgovara latiničnom slovu P, p, a nastao je od grčkog slova pi /π/;

P, р – ćirilični simbol koji u latinici odgovara slovu R, r;

C, c – ćirilično slovo koje u latinici odgovara slovu S, s;

T, т – ćirilični slovni simbol koji je latinični ekvivalent slova T, t, a nastalo je preuzimanjem iz grčkog alfabeta slova tau /τ/;

Ћ, ћ – širilično slovo koje u latinici odgovara slovnom simbolu Ć, ć, a poreklom je iz staroslovenske ćirilice, od takozvanog slova „ђeрв“;

У, у – ćirilični slovni simbol koji je u latinici predstavljen simbolom U, u;

Ф, ф – ćirilično slovo koje je ekvivalentno slovu F, f u latiničnom pismu;

Х, х – ćirilično slovo koje je u latinici označeno simbolom H, h (u ćirilicu je uvedeno kasnije, oko 1836. godine, kada je Vuk Karadžić shvatio da postoji i za ovo slovo fonetski izgovor);

Ц, ц – ćirilično slovo koje je u latinici sinonim za slovo C, c;

Ч, ч – ćirilično slovo koje je u latinici sinonim za slovo Č, č;

Џ, џ – ćirilični slovni simbol, koji je u latiničnom pismu predstavljen  simbolom Dž; dž, a koje je kako je i navedeno preuzeto iz bugarske ćirilice;

Ш, ш – poslednje slovo azbuke je ekvivalentno latiničnom Š, š.

Najpoznatija knjiga za učenje azbuke jeste „Bukvar“, koja je u suštini svojevrsni priručnik za učenje čitanja i pisanja, a čije ime potiče od reči „buki“ što znači „slovo“.

Prvi poznati „Srpski bukvar“, štampan je daleke 1597. godine u Veneciji, a štampao ga je Inok Sava.

Prvi i najstariji pisani dokument na ćirilici, jeste knjiga „Miroslavljevo jevanđelje“ iz XII veka, koja se danas čuva u originalu u Narodnom muzeju u Beogradu.