„Koštana“ je dramska forma koju je napisao Borislav Bora Stanković, a koja je prvi put izvedena davne 1899. godine, kao jedna svojevrsna forma koja je pandan današnjem mjuziklu, odnosno kao drama sa elementima pevanja, jer je kao takva bila u vreme kada je stvorena i najzanimljivija za publiku, koja nije bila adekvatno pripremljena da prepozna sve elemente pozorišnog dramskog dela, te je bilo potrebno uneti i jednu „zabavnu i pevačku notu“.
Kako je sam pisac poreklom iz Vranja, njegovo pomenuto delo je imalo i ima elemente južnog dijalekta, te i opisuje način života ljudi sa „južne pruge“, pa je i tada i danas ovo delo svojevrsna enigma za ljude koji žive van tog dela Srbije i potrebna je posebna analiza dela i objašnjenje nekih manje poznatih reči i izraza.
Na žalost, u pokušajima da se shvati i prihvati suština ovog vanvremenskog komada, često je baš dolazilo do toga da publika ne prepoznaje elemente koje je autor želeo da istakne, te su se umesto pažljive analize i razumevanja, kod izvođenja ovog dela često čuli smeh i dobacivanja publike, a sama „Koštana“ je kako je istakao i poznati srpski književnik i kritičar Jovan Skerlić, delo koje opisuje fatalnu ljubav, u svega čestri čina, i daje sinopsis životne drame, a nikako nije forma niti komedije niti sarkastične drame, i ne treba od takvog briljantnog dramskog komada praviti neku „lakrdiju“.
Drama „Koštana“ je svoju premijeru u Narodnom pozorištu u Beogradu, imala 1900. godine, a glavne likove su igrali Čiča Ilija Stanojević (kao Mitke) i Zorka Todosić (kao Koštana).
Posle prve premijere, Koštana je izvođena još nebrojeno puta u izmenjenim ulogama, ali je kao najpoznatija Koštana ostala upamćena pevačica Usnija Redžepova.
Po istoimenoj drami Bore Stankovića, napisana je i opera „Koštana“ autora Petra Konjevića, koja je izvedena u Zagrebu prvi put, 1931. godine, a po ovoj drami je snimljen i film „Koštana“, 1976. godine, u režiji Slavoljuba Stefanovića.
Likovi i suštna radnje dela „Koštana“
Glavni likovi u delu „Koštana“, koje je kako je pomenuto drama pisana u četri čina za izvođenje u pozorištu, jesu:
Koštana – ciganka, pevačica, igračica;
Hadži Toma – uticajni građanin čiji je sin Stojan bio zaljubljen u Koštanu i koji je na sve načine pokušavao da nju „protera“ iz varošice;
Stojan – sin Hadži Tome, bezuslovno zaljubljen u prelepu Koštanu, koji je na sve spreman da je oženi, ali ona ne pristaje da svoju slobodu i želju za lutanjima i pesmom i igrom, zameni za život u braku;
Mitke – jedan od naizgled marginalnih likova u ovoj priči, ali vrlo kompleksna ličnost, koji je već u zrelim godinama, bekrija je i nesrećno je oženjen, zaljubljen kao i svi u varoši u prelepu Ciganku Koštanu, jer ona u njemu budi „žal za mladost“;
Ostali likovi u delu su – Arsa, predsednik opštine, oličenje nove vlasti i moći; Stana je kći Hadži Tome, a njegova supruga je Kata; Vaska je Arsina kći, a Kocana je njena najbolja drugarica; te je Salče je Koštanina majka; Grkljan je ciganski kmet i starešina i Koštanin otac; Mitke je pak Arsin brat; Kurta je ciganski policajac a Policija je starešina policije; Stojan je Hadži Tomin sin, a Marko je vodeničar Hadži Tome.
Radnja dela „Koštana“ po činovima
Radnja dramskog dela „Koštana“ odigrava se na Uskrs kao najveći i najradosniji hrišćanski praznik, a jasna razlika među činovima, označena je promenom mesta zbivanja u svakom činu.
Radnja je smeštena na područje današnje Južne Srbioje, gde su Romi kao grupa bili stalno ili pak omalovažavani ili smatrani manje vrednim, te su proganjani i teško prihvatani u društvu, kao na neki način i danas.
Tada su postojale dve klasne grupe gazde ili „hadžije“ i Romi, kao margina i manjina, i suština dela je upravo u isticanju tih klasnih razlika, i pokušaju da Koštana spoji dva različita sveta, da i sačuva svoju slobodu, ali da se u isti mah uklopi u novi svet i novo društvo, koje žele i oni koji su protiv nje ali nisu spremni to da priznaju najpre sebi, a potom ni drugima.
Prvi čin drame „Koštana“ – sinopsis
Na početku dela, u prvom činu, pisac vešto uvodi čitaoca u kuću gazde Hadži Tome, gde se mogu jasno sagledati porodični odnosi, i patrijarhat koji vlada i dominira domom ovog varošanskog velikaša, te Toma predstavlja stare i prave vrednosti jednog vremena, pomalo i zastarele i posve i zatucane, ali od kojih se ne može odstupiti, i koje su moralne i ispravne jer to upravo „tako treba da bude“.
U domu Tominom je prava praznična atmosfera, veselje i duh Uskrsa je svuda i unet je veštom rukom pisca i u opis spoljašnjosti i unutrašnjosti doma, te i samih odnosa među likovima.
Priča počinje opisom odnosa tri devojke, Vaske, Kocane i Stane, od kojih je svaka opisana kao element nekog nepotpunog bića, te je Vaska vrlo vesela i vrcava, Koca je njena suprotnost, ali je i najbolja drugarica i ona je veoma nesrećna jer je bez ljubavi i sasvim sama, kao uostalom i Stana, Hadži Tomina kći, koja pati za ljubavlju, ali pažnju sa sebe preusmerava na brata Stojana, i na njegovo lutanje i pijančenje zbog koga će se otac Toma „sigurno ljutiti“.
Stana je lik koji je surovo potčinjen pravilima vremena u kome živi, i oseća strahopoštovanje prema svom ocu te iako je nesrećna živi po njegovim normama i pravilima, i sa Vaskom dalje i komentariše da je njen brat Stojan zaluđen Cigankom Koštanom, u koju je beznadežno zaljubljen i zbog koje je počeo da pije i da luta, jer mu je ona potpuno „pomutila razum“.
Pisac potom suptilno uvodi u delo lik Hadži Tome, i njegov sukob sa sinom Stojanom, kao „jaz“ između patrijarhalnih normi i vrednosti, i onoga što je mladost i što je normalno, te on nema baš razumevanja za zaluđenost svoga sina Koštanom i pokušava na sve načine da Stojana urazumi.
Toma je splet suprotnosti i vrlo kompleksan lik, koji je čitavog života radio ispravno, stekao je veliki ugled i poštovanje, postao gazda i velikaš u varoši, ali je u njegovom monologu u prvom činu, već jasno da je sasvim nesrećan, te iako se jako ljuti na svog sina, on ga potajno i razume, jer je i sam želeo da živi slobodno, ali je odabrao da poštuje pravila i od toga ne može da odstupi.
Kako je sam svestan da donekle razume svoga sina, Hadži Toma napada svoju suprugu Katu, kako je mogla da tako loše vaspita Stojana, da ga zaludi jedna Ciganka, da mu on kalja ugled i poštenje, te se odmah primećuje i jedna doza Tomine ogorčenosti i nedostatka ljubavi prema Kati, koja je potekla iz jedne nedostojne porodice, i bila „ružna i neugledna“, te se on njome pak oženio zbog miraza, iako je ona „seljačkog“ porekla, i njihov brak je od početka bio ugovoren, i time osuđen na nedostatak ljubavi i na sirovo poštovanje.
Kompleksnost Tomine ličnosti, ogleda se i u njegovoj nesposobnosti da na sebe preuzme jednu odgovornost i da se suoči sa sobom i krivicom koju oseća, i on sve „što ih je snašlo“, pokušava da pripiše nesposobnosti nove vlasti tj novog vremena, čiji je glavni predsatvnik Arsa, koji je predsednik opštine, ali ujedno i blizak Hadži Tomin srodnik.
U prvom činu se pisac dotiče i lika Koštane, kroz Hadži Tominu prizmu shvatanja, nje kao žene lakog morala, slobodnih shvatanja, koja je beskrupulozna zavodnica, željna bogatstva i slave i koja njegovog sina Stojana pokušava da „zaludi“, te i da ga „natera“ da je oženi, i da tako Tomi namerno ukalja obraz i čast.
Drugi čin drame „Koštana“ – sinopsis
Početak drugog čina „Koštane“, izmešta radnju dela u Sobinu, imanje Hadži Tome koje je na periferiji grada, i na koje se on zaputio da se razračuna sa nemoralom svoga sina, i da se sam suoči sa Koštanom, te da je protera iz varoši i da se tako oslobodi pošasti i bluda svoga sina.
Drugi čin donosi „na scenu“ lik Ciganke Koštane, koja se predstavlja pesmom i igrom, koja opčinjava lepotom i erotizmom, te koja i ne dopušta muškarcima nedolično ponašanje, neće da prihvata njihov novac, i oličenje je slobode i nesputanosti, nekoga ko zna svoja prava, ko nije ničiji rob ili sluga, i ko je častan i pošten, iako je po difoltu zbog svog porekla i načina na koji živi, osuđen na pečat bluda, razvrata i nemorala.
Takođe, lik Mitketa je u drugom činu dobio na značaju, i čitaoci ga upoznaju kao nekoga ko je kao i svi drugi opčinjen Koštanom, ali pre zbog toga što joj zavidi na njenoj mladosti i lepoti, na životnosti i energiji kojom zrači, jer je Mitke lik koji je duboko nesrećan, i koji u sebi nosi veliki „žal za mlasos’“ kao uostalom i Koštanina majka Salče.
Mitke je Arsin rođeni brat, i njega je označio kao „glavnog krivca“ za svoju nesreću, te smatra da ga je ovaj silom oženio i kao i Hadži Toma, Mitke je sputan i nesrećan, „lud se i rodio“, ali je on imao veliku želju za životom i u mladosti je pio i imao veliki broj žena, po čemu je i iskusio bar jedan vid slobode, koja ga razlikuje od nesrećnog Hadži Tome.
Drama u drugom činu, dostiže svoj zaplet ulaskom Hadži Tome na cigansku zabavu, te iako je u početku on „strah i trepet“, ipak zarad Uskrsa i veselja, prihvata da se pridruži pesmi i igri i da uživa u prazničnoj atmosferi.
Upravo činjenicom da je Toma prihvatio da sedne među one koji mu „nisu ravni“ i da je bio baš dirnut pesmom Ciganke Koštane o mladosti i slobodi, nazire se suština nesrećnog Tominog lika, koji žali jer je protraćio život na rad i na poštovanje pravila, i nije proživeo ništa, te i sam biva začuđen činjenicom koliko je jednostavno shvatio uz cigansku pesmu da su oni jednaki i isti po svemi, i da su čak Romi od njega i bolji i srećniji jer imaju slobodu i imaju nesputanost, koju je on pak stalno želeo i za kojom je do starosti ostao da pati.
Kompleksni lik Stojana, Tominog sina, ogleda se u njegovoj opsesivnoj ljubavi prema Koštani, kojoj nudi novac i sve što ima, ali je svestan da je prevelika kukavica da se suprodstavi svom ocu i da nikada neće moći da oženi Koštanu, te iako je svestan da njegova ljubav nije iskrena i da pak Ciganku želi samo da zadovolji svoju strast i čula, Koštana sama ne prihvata ni Stojanov novac, a niti obećanja, jer je ona oličenje slobode i ne može da prihvati da ostane zarobljena i sputana sve i da je Stojan u moći da je oženi.
Treći čin drame „Koštana“ – sinopsis
Treći čin ove drame, donosi jedan sasvim novi zaplet, te se sada Hadži Toma potpuno menja, i postaje opčinjen Koštanom, njenom pesmom i igrom, te uz nju pijanči i provodi besane noći, što kod njegovog sina Stojana izaziva veliku srdžbu, jer je on shvatanja da Koštana ne može biti pak ničija tuđa, ako nije njegova.
Naravno, kao i Toma, i sin Stojan krivicu prebacuje na nesrećnu Katu, svoju majku, koja je ceo život posvetila njemu i želji da on bude njen ponos i da joj donese sreću i da se oženi poštenom devojkom, te da proživi monu radost koju sa svojim suprugom nikada nije imala, te se u ovom razgovoru majke i sina, shvata sva Katina žrtva i veličina žene kao stuba jedne vrlo patrijarhalne porodice.
Potpuni preokret u dramskom delu, nastupa u momentu kada Hadži Toma ulazi u svoju kuću sa Koštanom i sa Ciganima, te prekoreva i svog sina koji nije mogao da se dovoljno izbori za svoju ljubav, prekoreva ženu koju nikada nije voleo, i shvata da su Cigani jednaki njemu, jer su u njemu probudili sve ono što je godinama sputavao.
Paradoks dela nastaje u trenutku kada Toma brani Koštanu od svog sina koji je na nju nasrnuo, te je to sasvim u suprotnosti sa činjenicom da je u prethodnom susretu pokušavao da „spasi“ sina od Ciganke i od bludničenja, i jačina onoga što je suštinski sukob Tomine unutrašnje ličnosti se vrlo i ogleda u trenutki kada on uperi pušku u svog sina Stojana.
Cigani se sa Koštanom uz Arsinu pomoć, preseljavaju kod nesrećnog Mitketa, koji nema takav vid žala za slobodom kao Hadži Toma, ali on žali za mladošću i ljubavlju prema životu, oseća se zarobljen i nesrećan, te upravo u sukobu sa bratom, shvata da je zapostavio porodicu i da je bio nezreo i sebičan, te doživljava jednu suštinsku transformaciju.
Kako je uvideo da se ništa neće moći konačno rečitio, sve dok Koštana peva o slobodi i unosi nemir među narod u varošici, Arsa naređuje da se Koštana uda za Ciganina Asana,. I preti da ako ona to ne ispuni, njenu majku će obesiti na njene oči. Jedina koja se suprotsavlja Arsi jeste upravo Salče, Koštanina majka, koja zna da je njenoj kćerki sloboda sve što ima, i da joj je brak, posebno onaj bez ljubavi, gorti od smrtne kazne.
Četvrti čin drame „Koštana“ – sinopsis
Poslednji čin Stankovićeve drame, odigrava se u ciganskoj mahali, i počinje scenom u kojoj Koštana sama čeka pod nadzorom policije, da dođe Asan i da je odvede za svoju ženu. U ovoj sceni se smenjuju osećanja u mladoj Ciganski, i ona oseća istovremenu nemoć i bes, te ona svom čuvaru, Ciganinu Kmetu, prebacuje što nema hrabrosti da se suprotstavi svima i da je spasi.
Koštana svoj bes i tugu izražava tako što sebi čupa kosu, grebe lice i naružava svoju lepotu, zbog koje su mnogi patili i zbog koje je i sama nesrećna. I tada se ponovo poijavljuje Stojan, koji moli Koštanu da pođe za njega, da se uda za njega, ali ona to odbija, jer je udaja za Stojana istog ranga kao udaja za Ciganina Asana, i ona je shvata kao oduzimanje njene lične slobode, a ne kao beg od nesrećnog života i siromaštva u bogatoj porodici hadžijinog sina naslednika.
Takođe se nakon Stojana, pojavljuje i Mitke, u kome Koštana vidi nekoga sebi sličnog, nekoga ko je uvek mogao da je razume, ali doživljava još jedno razočaranje, jer joj Mitke ne pomaže, već promenjen i postao i sam deo svetine u koju se stopio, savetuje je da se uda i da se ne buni, jer je za nju tako najbolje.
Drama se završava tako što Koštana ponosno ustaje i sama se penje u policijska kola, koja je vode u zarobljeništvo, i kreće u Banju da se uda za Asana, ostajući sasvim sama, i nemajući podršku nikoga od onih koji su joj se zaklinjali na vernost i podršku, samo ako „bude njihova“.
Ali, ona nije pobeđena, već je prihvatila novu sudbinu, i ostala je dosledna sebi i svoja, te je i ona moralni pobednik celog dela, iako suštinski Koštana nije pravi nosilac radnje ove drame odnosno suštinski i nije glavni lik i tragičar.
Koštana je u drami Bore Stankovića, pokretač sudbina drugih likova i ona oblikuje i otkriva tajne i želje tri nesrećna glavna lika -Mitketa, Stojana i Hadži Tome, te je ona iako najveći tragičar i žrtva ove priče, zapravo pobednik i junak koji je ostao od početka do kraja ono što i jeste, utičući bitno na živote svih oko sebe, ali ne dozvoljavajući nikome da promeni nju i njena shvatanja i jaka životna uverenja.
