Veliki među velikim piscima svoga vremena, gospodin Rastko Petrović bio je beogradsko dete, rođeno 1898. godine u porodici Dimitrija (Mite) i Mileve Petrović. Njih dvoje su imali devetoro dece, a Rastko je bio najmlađi.
Sva deca su bila talentovana, neko za muziku, neko za slikarstvo, a neko za pisanje. Sestra Nadežda Petrović bila je naša velika i poznata slikarka. Sestra Milica, bila je pesnikinja.
Porodica Petrović je bila ugledna i rado posećivana porodica u starom predratnom Beogradu. U njihovoj kući su se okupljali poznati umetnici, pisci i intelektualci onoga vremena: Ivan Meštrović, Ivo Vojnović, Ćipiko, S. S. Kranjčević i dr. Otac Dimitrije Petrović, Rastkov otac, bio je zaposlen u Poreskoj upravi Beograda, ali je nekada radio i kao nastavnik u školi (predavao je crtanje). Bavio se istorijom i pisanjem i objavio je knjigu pod naslovom “Finansije i ustanove obnovljene Srbije”. Majka Mileva bila je prosvetni radnik.
Kršteni kum Rastka Petrovića bio je Jaša Tomić, pripovedač i pisac iz Vojvodine.
Kada je 6. aprila 1941. godine Beograd bio bombardovan, rodna kuća Rastka Petrovića je bila srušena, tako da danas ne postoje autentični ostaci njihovog doma.
Majka Mileva je rano umrla, pa su celokupnu brigu o Rastku preuzele njegove sestre. Od 1905. godine, pa sve do početka Prvog svetskog rata, Rastko se redovno školovao, ali je pred kraj gimnazijskih dana dobrovoljno otišao na front i prešao Albaniju sa srpskom vojskom. Iz ove tužne i tragične epopeje nastao je kasnije njegov izuzetan roman “Dan šesti”.
Prešavši Albaniju, Rastko je upućen u Francusku i tamo je dovršio svoje školovanje. Maturu je odbranio u Nici, a zatim je dobio stipendiju francuske države i upisao Pravni fakultet u Parizu. Boravak u Parizu mu je doneo poznanstva i druženja sa najvećim pesničkim i umetničkim imenima modernizma i avangarde. Poznavao je Pikasa, Rodena, Remboa, itd.
U to vreme je već pisao svoje pesme i pripovetke, ali i prikaze slikarskih izlaganja koje je potom objavljivao u Srbiji.
Već tada je pokazao interesovanje za vraćanje u mitske predstave sveta Starih Slovena i novo čitanje tradicije naših prostora. 1921. godine je objavio unikatno delo, roman sa elementima humora, pod imenom “Burleska Gospodina Peruna Boga Groma”.
Već sledeće godine, izdaje zbirku neobične i snažne poezije “Otkrovenje”.
Tokom 20-ih godina XX veka živo učestvuje u avangardnim stremljenjima novih beogradskih umetnika, Tina Ujevića, Milana Dedinca, Marka Ristića i ostalih. Zalagao se za potpuno moderan izraz, za drugačiju sadržinu i neobičnu formu. Insistirao je na mešanju žanrova i stilova.
1921.godine osnovao je sa Crnjanskim, Vinaverom i Todorom Manojlovićem grupu “Alfa”, a u časopisima “Putevi” i “Svedočanstva”, dalje je afirmisao svoje modernističke poglede koji su kasnije doveli do nastanka nadrealizma.
1922.godine Rastko se zaposlio u Ministarstvu inostranih poslova, a ubrzo je postao i diplomatski činovnik, što mu je omogućilo putovanja po raznim krajevima Evrope i sveta.
Šef mu je, u jednom trenutku, bio niko drugi do čuveni pesnik Milan Rakić, dok su boravili u poslanstvu u Rimu. Zahvaljujući Rakiću, Rastko Petrović odlazi u Afriku i tamo doživljava nesvakidašnju stvaralačku erupciju. Nakon toga je nastao putopis “Afrika”. Ovaj putopis je čudesna mešavina poezije i putopisa, fantazije i relanosti.
U periodu između 1930. i 1935. godine, Rastko je ponovo u otadžbini. Radi i dalje u Ministarstvu inostranih dela i objavljuje vrlo čudnu knjigu, neobične strukture i lirskih sažetaka – “Ljudi govore”.
Već 1935. godine Rastko je otišao u Ameriku u tamošnje poslanstvo. Godinu dana je bio vicekonzul u Čikagu, a posle sekretar poslanstva u Vašingtonu. Uskoro izbija i Drugi svetski rat. Rastko se u vreme rata i dalje nalazio u Americi, a kada se rat okončao, nije mogao nazad u Srbiju, odnosno Jugoslaviju.
1949.godine, Rastko umire u Vašingtonu od tromboze srca.
Njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd 1986. godine. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.
Ljudi govore – sadržaj i analiza
Zapisao je Rastko jednom prilikom, davne 1930. godine sledeće redove:”Život je razume se pun avantura; ali koliko su ove retke i razvodnjene ako se ne maknemo iz jedne kuće i jedne varoši a koliko su ubrzane, iznenadne, nagle, ako se čovek samo pomeri sa svoga mesta i upusti u ono što se zove : Putovanje.
Prođe ponekad i više meseci a da vam se ništa ne dogodi, da ni jednu zanimljivu ličnost ne upoznate; i dovoljno je onda da samo sednete u voz pa da se upletete u vrelinu događaja, da se susretnete sa stotinu fantastičnih činova. Već i samo to što svaki čovek koji je preko puta vas u vozu, misleći da vas više nikada neće videti i time vam se potčini otvori vam spontanije i više svoje srce no što je to učinio prema svojoj ženi za dvadeset godina braka ili svome ocu od kad je rođen.”
Vođena ovakvim razmišljanjem nastala je i knjiga “Ljudi govore” 1931. godine. Na početku pisac navodi da je knjigu napisao za vreme jednog putovanja. Sve ono što su ljudi govorili oko njega, odjednom se konkretizovalo i pojavilo kao važnije od građevina i predela koje je gledao dok je putovao.
Prvo što je isplivalo iz ove inspiracije bilo je da će naslov knjige glasiti: Ljudi govore. Šta to ljudi govore? Oni govore beznačajne i proste stvari, ali su te stvari baš zbog toga pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma generalno. Prvo što mu je došlo na um on je zapisao istog trena u jednoj kafani i to na papiru koji je bio kupljen u duvandžinici koja se nalazila preko puta kafanice. Reči su navirale, a on je ima potrebu da što brže zapisuje kako mu reči ne bi isparile i kako ne bi nestale.
Sam autor smatra da je knjiga značajna jer donosi jednu sasvim novu formu, ali i sadržaj.
Ovu knjigu je Rastko objavio iste godine kada je i napisana. Ona je imala jedno od glavnih mesta u njegovom književnom stvaralaštvu, a književna kritika i naša istorija književnosti vode je kao njegovo najbolje ostvarenje. Knjiga je svojevrsna impresija o ljudima koji žive na malom i ograničenom prostoru jednog ostrva, o njihovom skučenom životu i predstavlja autorov utisak o onome što je čuo od njih.
Iz predgovora koji je napisao za ovu knjigu može se razumeti da je ovaj roman nastao potpuno spontano i da je sve što u njemu piše preneto baš onako kako se i zbilo u samom trenutačnom doživljaju Rastkovom.
Autor prenosi sliku stvarnosti i opisuje nekoliko zasebnih razgovora, susreta, detalja. Samo jezgro naracije jesu konkretne sudbine pojedinačnih likova. Svaki od njih ima potpuno zasebnu životnu priču, koju samo pisac prepoznaje i zna.
Sudbine ovih junaka su zatvorene prostorom na kome žive. Ostrvo je specifična sredina. Likovi su mahom zadovoljni životom i prilično su mirni ljudi. Jedini koji se izdvaja je mladi ribar Pipa. Njegova je želja da ode u svet, ali želja njegovog oca da nastavi ribarski posao ga sputava, pa on život na ostrvu vidi isključivo kao sopstvenu smrt.
Ipak, bez obzira na sve, i ovaj mladić, kao i Ivona, takođe devojka sa ostrva, poput drugih stanovnika, uspevaju da prihvate život sa svim njegovim prirodnim odnosima i zakonima koji su kosmičkog porekla.
Ono što ljudi govore u ovoj knjizi, tačnije njihova priča, nije razvijena u vremenu niti u prostoru niti se govori o njihovom međusobnom odnosu ili nekom specifičnom događaju. Ovde sam pripovedač povezuje likove jer se on interesuje za njih kao putnik i kao gost. Junaci pričaju, kao da saopštavaju, a pripovedač ima potpuno subjektivni doživljaj njihovih priča i sam pravi međusobne veze među njima koje su uglavnom u realnosti neostvarene.
Interesantno je da čitalac ne zna gde se radnja odvija. On ne zna o kojoj se zemlji radi, niti zna naciju o kojoj se govori. Na taj način se postiže univerzalnost ovog pričanja, odnosno poruke koja se prenosi ovim delom.
Pošto je knjiga napisana u prozi i pošto govori o predelu koji je za pripovedača nov i u koji je on došao kao putnik, onda se može reći da je ovo putopis. Međutim, u delu nema pejzaža koji su slikovito opisani, odnosno opisa ima vrlo malo. Sve što saznajemo o ostrvu dolazi iz ustiju samih stanovnika, odnosno iz njihovih ispovesti i dijaloga.
Sve što znamo to je da na jednom ostrvu živi neki markiz koji je bogat, dok na drugom ostrvu žive ljudi koji rade za ovog markiza. Pripovedač započinje razgovore, ali se onda stanovnici ostrva sami otvaraju i započinju svoje ispovesti i svoje intimne priče i zapažanja.
Roman-putopis “Ljudi govore” može se podeliti na tri dela. U prvom delu se najviše provlači motiv rodoljublja. Ima puno dijaloga, ali je najupečatljiviji dijalog sa mladićem Pipom i njegova ispovest.
Umesto da ode u mornaricu, on je morao da nastavi da se bavi očevim poslom. Kada se vratio iz obavezne službe, odmah su ga oženili, a da devojku pritom nije ni voleo. Pipa se nije ni pobunio, a o pokušaju da nešto promeni nije ni pomišljao. Pomiren je sa životom i nema volje da utiče na bilo šta.
U drugom delu knjige se čuju glasovi devojaka. Od svih njih se najviše izdvaja Ivona. Za ovu devojku se može reći da je vredna, sposobna i lepa. Međutim, sama je. Njoj se dopadao Pipa koji je pet godina stariji od nje, tačnije zaljubljena je u njega. Da je javno rekla da joj se on dopada, sigurno bi je Pipini roditelji isprosili. Ipak, ona to nije učinila i sada nema ni želju da se uda.
U trećem delu knjige nailazimo na detaljan opis prirode koji pobuđuje pripovedača da zaključi kako je sve na ovom svetu prolazno.
