Sintaksa
Deo nauke o jeziku u okviru kojeg se proučavaju značenja i oblici subjekta naziva se sintaksa.
Ova reč potiče iz starogrčkog jezika, od reči syntaxis što bi u prevodu značilo slaganje, uređivanje, red, razmeštaj. U okviru sintakse se proučavaju odnosi između jedinica u nizu ili, drugačije rečeno, odnosi među jedinicama u nizu.
Sintaksa, tačnije, proučava odnose među rečima i njihovim oblicima, potom među sintagmama, kao i među rečenicama u složenoj rečenici.
Takođe, sintaksa se može baviti i odnosima među rečenicama u okviru teksta.
U nauci o jeziku (lingvistici) sintaksa može imati dva značenja. Sintaksa može označavati samu jezičku strukturu, kao i naučnu disciplinu koja proučava jezičku strukturu.
Sintaksički nivo jezičke organizacije jeste način udruživanja reči u veće celine radi prenošenja odgovarajućih informacija.
Prema tome, sintaksa proučava sistem jezičkih sredstava i pravila po kojima se ta sredstva udružuju u rečenicu u cilju ostvarivanja komunikacije.
Ukoliko se posmatraju slojevi jezika, ovaj sintaksički sloj je uvek saodnosan sa procesom komunikacije, za razliku od drugih, nižih, jezičkih slojeva.
Predmet proučavanja sintakse su rečenice.
Rečenica je, dakle, osnovna sintaksička jedinica koja se autonomno ostvaruje u komunikaciji. Drugim rečima, rečenica je najmanja jezička jedinica kojom se prenosi potpuna informacija.
U rečenicu se uključuju druge jezičke jedinice nižeg ranga, a to su sintagme i sintakseme. Sintagma je spoj dve ili više reči koje su gramatički povezane i samim tim imaju istu funkciju u rečenici.
Sintaksema je najniža jezička jedinica koja se uključuje direktno u rečenicu. Svaka vrsta reči )koja stoji samostalno ili u spoju sa drugim rečima) može vršiti određenu funkciju u rečenici.
U našem jeziku postoji šest sintaksičkih funkcija koje reči mogu vršiti u rečenici. To su: subjekat, predikat, objekat, atribut, apozicija i priloška odredba.
Punoznačne reči su one reči koje mogu same vršiti neku funkciju u rečenici. Nepunoznačne ili pomoćne reči su one koje ne mogu samostalno vršiti neku funkciju u rečenici. Punoznačne reči u srpskom jeziku su imenice, glagoli, zamenice, pridevi, brojevi i prilozi. Nepunoznačne reči su veznici, predlozi, rečce, uzvici i nepunoznačni glagoli.
Imenice i imeničke zamenice mogu vršiti službu subjekta i objekta u rečenici.
Pridevske zamenice, pridevi i promenljive odredbe mogu vršiti službu atributa u rečenici.
Nepromenljivi brojevi i prilozi mogu vršiti službu adverbijalne odredbe u rečenici.
Glagoli mogu vršiti funkciju predikata u rečenici.
Rečenica kao sklop reči (sinteksema) podrazumeva da u njoj mora postojati tzv. sintaksička akomodacija. Kongruencija i rekcija su dva glavna vida sintaksičke akomodacije.
Kongruencija je formalno i semantičko prilagođavanje gramatičkih oblika jednih sintaksičkih jedinica drugima kao usklađivanje zavisnih sintaksičkih jedinica sa gramatičkim oblicima ili sa značenjima jedinica koje imaju samostalniji sintaksički status.
Funkcija kongruencije, kao morfosintaksičke pojave karakteristične za srpski jezik kao i za druge slovenske jezike jeste da se podudarnošću gramatičkih oblika i značenja istaknu veze između delova jedne sintaksičke celine.
Za temu ovog članka, kongruencija je važna jer ona govori o slaganju subjekta sa predikatom.
Rečenični član – SUBJEKAT
Subjekat je rečenični član koji u aktivnim rečenicama uglavnom označava vršioca radnje ili nosioca stanja. Subjekat se obično iskazuje imeničkim jedinicama, što će reći imenicama, imeničkim sintagmama ili imeničkim zamenicama.
Logično je da ove imeničke jedinice stoje u nominativu i da sa njima kongruira glagol koji vrši službu predikata.
Ukoliko subjekat označava pojam koji nam je poznat, onda on stoji ispred predikata. Ukoliko subjekat nosi novu informaciju u rečenici, onda obično stoji na kraju rečenice.
Dešava se da subjekat nije izrečen, nego se samo podrazumeva. Ovakvu situaciju imamo kada je subjekat lična zamenica 1. i 2. Lica ili kada je isti kao i subjekat prethodne rečenice.
Funkciju subjekta može vršiti i partitivna ili paukalna sintagma, infinitiv ili infinitivna sintagma, kao i čitava zavisna rečenica. Pogledajmo primere:
Na polici stoji mnogo časopisa.
Učiti je zanimljivo.
Da je istorija učiteljica života, dobro je poznato.
Sama reč subjekat potiče iz latinskog jezika, od reči subiectum što znači „ono što leži pod nečim“ ili „ono što je podmetnuto pod nešto drugo“.
Takođe, ova reč je kalk od grčke reči hypokeimenon (podmet). Reč subjekat se pored upotrebe u gramatici, koristi i kao filozofski pojam i tu znači „biće koje spoznaje i deluje“.
Ovaj pojam imamo i u psihologiji i tu označava „biće koje je nosilac svojstava i doživljaja“. Sa rečju subjekat srećemo se i u pravnim naukama (pravni subjekat) gde označava osobu koja je nosilac nekog prava.
Sve ono što se odnosi na subjekat označava se kao „subjekatski“.
Onaj ko posmatra ili rasuđuje iz ugla sopstvenog interesa i ko nije objektivan, već je pristrasan – subjektivan je.
Teorija u filozofiji koja zastupa tezu da je čitavo naše saznanje subjektivno, naziva se subjektivizam.
Gramatički gledano, a iz prethodnog izlaganja proisteklo, jasno je da se subjekat oduvek shvatao kao svojevrsna podloga govorenja, kao pojam od kojeg polazi radnja ili pojam koji pokreće radnju. U isto vreme, subjekat se može posmatrati kao oznaka onoga o čemu je reč u rečenici.
U tom smislu, subjekat možemo definisati kao nosioca predikativnosti.
U prethodnom izlaganju smo spomenuli kongruenciju kao važnu funkciju u vezi sa rečeničnim slaganjem.
S tim u vezi, slaganje predikata i subjekta u licu i broju sasvim je očekivano jer su te kategorije svojstvene svakome ličnom glagolskom obliku u poziciji predikata, dok slaganje predikata i subjekta u rodu nije nešto što se podrazumeva zbog toga što rod nije svojstven glagolskim oblicima.
Drugačije rečeno, on je svojstven samo nekim složenim glagolskim oblicima kao što su perfekat, potencijal i futur II.
Subjekat se može razvrstati na osnovu nekoliko kriterijuma: na osnovu kriterijuma prisutnosti, na osnovu formalnog kriterijuma, na osnovu vrste reči kojom je izrečen i na osnovu semantičkog kriterijuma.
Na osnovu kriterijuma prisutnosti subjekat može biti naveden i nenaveden. Neneavedeni subjekat može biti izostavljeni (subjekat kojim se označava treće lice) i skriveni (subjekat koji se odnosi na prvo i drugo lice).
Na osnovu formalnog kriterijuma, subjekat može biti: gramatički subjekat (subjekat iskazan nominativom) i logički subjekat (subjekat iskazan zavisnim padežom).
Logički subjekat
U tradicionalnoj gramatici, logičkim subjektom (semantičkim) se smatra imenska reč u zavisnom padežu kojom se označava pojam kome se pripisuje psiho-fiziološko stanje, potreba ili neka voljna aktivnost, a upotreba predikata egzistencijalnog tipa podrazumeva apstraktnu ili fizičku prisutnost, tj. odsutnost subjekatskog referenta.
Logički subjekat je naziv za pojam semnatičkog plana i on se iskazuje imenskim rečima u nekom zavisnom padežu. Ove reči su, na nivou rečenice, uvek dopuna predikatu, tj. objekat.
Uzmimo kao očigledan primer rečenicu: Milana boli zub. Na sintaksičkom planu „Milana“ je bliži objekat, dok je „zub“ gramatički subjekat. Međutim, na semantičkom planu „Milana“ će biti logički subjekat.
Logički subjekat se može pojaviti u svim zavisnim padežima. To su sledeći:
- Genitiv uz glagole koji označavaju egzistenciju, prisustvo ili odsustvo nečega (imati, biti u značenju postojati). Na primer: Ima slonova u Africi (Slonovi žive u Africi); Nema para; Nije bilo više vremena za zabavu.
Genitiv uz medijalne glagole poput bojati se, stideti se, plašiti se. Na primer: Bojim se visine; Stideti se majke; Plašim se zombija.
- Dativ (obično je to dativ lične zamenice i to u enklitičkom obliku): Dosadila si mi; Ime mu je Zdravko; Trideset joj je godina; Vreme joj je da se uda, Drema mi
- Akuzativ (isto kao i kod dativa reč je o akuzativu lične zamenice): Veseli ga njegov uspeh; Brine je njena dijeta; Učiteljicu je zaprepastio njen postupak; Podseća je na sestru.
- Instrumental: Okruženi ste zdravim ljudima; Sa štampačem nešto nije u redu; Pošlo je nabolje sa njegovim lekovima.
- Lokativ: Šećer se rastvara u vodi.
Pošto se subjekat po značenju može odrediti kao predmet o kojem je reč ili kao pokretač radnje koja je označena predikatom, potpuno je prirodno da se u službi subjekta najpre javljaju imenice jer one označavaju predmetnost (gramatičku), a koja se izražava rodom, brojem i padežom, tj. onim gramatičkim kategorijama koje su svojstvene subjektu.
Dešava se da službu subjekta vrše i druge imenske reči:
zamenice (Ti si na redu; Šta se događa?; Taj nije normalan), poimeničeni pridevi (Stari su iskusni; Sit gladnome ne veruje), brojevi (Četvorica fale; Pobeglo je šestoro, Samo će prvi biti slavan), imenska reč u genitivu sa kvantifikatorom (Osam dana nije malo, Osmoro najboljih nisu se pojavili na terenu).
