Pred vama se nalazi tekst u kome ćete saznati kako bi trebalo napisati sastav na temu “Moja tajna”. Ovaj sastav se može davati kao zadatak učenicima mlađih razreda osnovne škole, potom učenicima starijih razreda osnovne škole, ali i srednjoškolcima.
U zavisnosti od uzrasta razlikuju se i načini na koje se sastavi pišu. Stariji učenici mogu pisati emotivnije i ozbiljnije sastave, dok mlađi učenici ovu temu obrađuju na jednostavniji način.
Ipak, to ne mora biti pravilo, već sve zavisi od toga koliko je učenik spreman da se zagleda duboko u sopstvenu ličnost, da istraži sve one skrivene kutke duše i prizna sebi i čitaocima da postoji nešto što do sada nije otkrivao nikome.
Sastav na temu “Moja tajna” može biti pisan i u obliku priče o nečijoj tajni, o tajni nekog izmišljenog lika koga predstavljate u prvom licu jednine, pa izgleda kao da se radi o vama samima. Možete svakako izmisliti čitavu priču, ali gledajte da ona deluje ubedljivo i istinito.
Mi ćemo vam dati primere koji će vas podstaći da napišete sopstvene verzije sastava.
Tajne mogu da budu nevine i bezopasne. Takve tajne su tajne o prvim zaljubljivanjima i simpatijama.
Međutim, tajne mogu biti i nezgodne, a ponekad i opasne jer ako ih predugo čuvamo one nam mogu škoditi, a ponekad škoditi i nekome drugom. To je slično kao kada lažete, a laž nikada ne može da bude pozitivna stvar.
Primer 1
Ima već nekoliko meseci kako mi se dopada jedan dečko iz sedmog razreda. Ovo sada prvi put otkrivam vama i niko živi na ovom svetu to ne zna. U stvari, nadam se da ne zna i nadam se da moje drugarice nisu primetile da se u njegovoj blizini potpuno izgubim.
Trudim se da ostanem prisebna i da ničim ne pokažem šta mi se mota po glavi i šta osećam. Svakoga dana ga srećem jer idemo u istu smenu. Na velikim odmorima je uvek sa svojom ekipom, a ponekad ga vidim i pre škole, dok dolazimo u dvorište i tada je obično sam.
Za vreme velikog odmora, on i njegovo društvo obično sede na tribinama igrališta u školskom dvorištu, a meni je glupo da teram drugarice da i mi sednemo tamo, jer bi sigurno posumnjale i moja tajna više ne bi bila tajna.
Još uvek ne znam ni kako se zove, jer je on jedan povučen dečak i ne ističe se mnogo da bi ga svi poznavali. Njegovo društvo je starije od našeg i zbog toga oni nemaju skoro nikakav kontakt sa našim dečacima jer vole pomalo da se prave važni. To je normalno.
Moja tajna simpatija je jedan odmeren mladić. Barem se tako meni čini. Nikada ga nisam videla da se ponaša nekulturno i nikada nisam svedočila tome da je insistirao da bude u centru pažnje. Ipak, mislim da ga njegovi drugovi poštuju baš zbog toga. Posebno mi se dopada što je uvek lepo obučen i uredan. Kosa mu je tamnosmeđa, a oči krupne i crne. Kada se osmehuje ima neki zagonetni šarm.
Mislim da trenira košarku jer ga ponekad posmatram na terenu dok igra. Školski teren se vidi iz naše učionice, a oni ponekad imaju fizičko napolju i ja tokom časa bacim pogled ne bih li ga videla. Igra bolje od ostalih, pa zato mislim da trenira.
Ne znam šta da radim sa ovom svojom tajnom. Ponekad imam želju da se poverim svojim drugaricama, ali se bojim da bi me one zadirkivale i da bi pokušale da obelodane moja osećanja pred njim.
Bojim se da bilo ko sazna za ovo jer sam i sama veoma stidljiva i nemam običaj da se poveravam kada su u pitanju moja najdublja osećanja. Ni mami nisam ispričala ovu svoju tajnu. Zbog toga je ovo prava, pravcata tajna, koju apsolutno niko ne zna.
Ja bih želela da se upoznam sa mojom simpatijom, ali se užasno plašim jer se bojim da ne ispadnem smešna. Nisam sigurna da li dečaci iz sedmog razreda uopšte zanimaju petakinje.
Moje drugarice pričaju otvoreno o svojim simpatijama i poveravaju se, a kada mene pitaju da li mi se neko sviđa, ja negiram i odmahujem glavom. Znam da mi ne veruju, jer je jednom moja drugarica rekla da sam pocrvenela kad su spomenuli dečake iz društva moje simpatije.
Želim da moja tajna i dalje ostane tajna. Još uvek nemam dovoljno samopouzdanja da nekome priznam šta mi je na duši. Nadam se da ćete i vi čuvati moju tajnu!
Primer 2
Nikada do sada nisam ništa skrivao pred roditeljima. Još od malena sam naučio da roditeljima treba sve reći jer su roditelji tu da pomognu, pa makar me i kritikovali, sigurno će im više smetati ako nešto ne kažem, a oni saznaju, nego da kažem i da se oni malo naljute.
Ipak, dogodilo se i to da sam jednu stvar prećutao. Ne mislim da je to neka strašna stvar, ali svejedno, mislim da nije trebalo da prećutim.
Čovek treba da prihvati svoju krivicu i treba da stoji iza svojih postupaka, naročito pred onima kojima je stalo do tebe i koji ti žele sve najbolje. Opet kažem, ne mislim da je ovo što sam uradio strašno i opasno, ali se bojim da je ovo samo početak i da ću sutradan, u nekim mnogo ozbiljnijim životnim situacijama ponovo slično postupiti, ali će me to tada mnogo više koštati, ako neko shvati da sam prećutkivao.
Prećutkivanje je vrlo slično lažima, a lagati nije dobro. Pogubno je jer narušava poverenje. Kada u nekog nemate poverenja, onda ne možete izgraditi kvalitetan i stabilan odnos.
Ne tako davno, bio sam sam kod kuće. Roditelji su bili na poslu, a ja sam došao iz škole, uradio domaći i pokušavao nekako da ispunim slobodno vreme. Napolju je bilo oblačno i samo što nije počelo da pljušti, pa nisam mogao da izađem ispred zgrade i pozovem društvo na fudbal. Odlučio sam da se igram sam u stanu i dohvatio sam svoju loptu. Bacao sam je o zid, hvatao je i tako ubijao vreme.
To sam radio u dnevnoj sobi jer je u njoj bilo najviše prostora. Znao sam da ne treba to da radim jer moji roditelji to ne dozvoljavaju, ali me je bilo baš briga. Bilo mi je dosadno.
Tako zamišljen, nisam ni obratio pažnju i lopta je odletela u pravcu mamine omiljene saksije sa cvećem. Saksija je pala, a jedna grana se odlomila i zemlja se prosula po podu. Uplašio sam se, brzo uzeo loptu, odneo je u sobu i ostao tamo.
Majka je došla s posla i naravno odmah ugledala učinjenu štetu. Viknula je još s vrata i pozvala me. Ja sam dotrčao, praveći se lud i pitao je: “Šta se desilo?”.
Ona me je ispitivački pogledala, a onda samo glavom pokazala u pravcu polomljene saksije. Ja sam se nevešto okrenuo i kao iznenađeno uzviknuo: “Jao. Strašno!”.
Ona me je pitala da li imam veze s tim i ja sam naravno rekao da nemam pojma, da nisam ni ulazio u dnevnu sobu i da sam sve vreme u svojoj sobi. Konstatovali smo da je verovatno vetar gurnuo saksiju jer je krenulo nevreme.
Eto tako se završila ta situacija, a ja i dalje ne mogu da se otresem od lošeg osećaja u stomaku, ne zbog polomljene saksije, već zbog toga što sam bezočno slagao.
