Alkibijad Nuša je rođen 20. oktobra 1864. godine u Beogradu. Bio je cincarskog porekla, pa odatle i ovo njegovo ime i prezime. Tek kad je postao punoletan, promenio je ime i postao Branislav Nušić, a često je kao pseudonim koristio ime Ben Akiba.
Ovaj naš veliki stvaralac se oprobao u mnogim književnim žanrovima, pa ga znamo kao romanopisca, pripovedača, esejistu, začetnika retorike, ali i kao etnografa, fotografa, diplomatu i novinara. Ipak, najpoznatiji je po svom dramskom stvaralaštvu koje ga svrstava u najvećeg komediografa svih vremena, pored Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića, Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića.
Otac Đorđe mu je bio trgovac žitom. Malo posle rođenja sina Alkibijada, doživeo je bankrot, pa je morao da se preseli u Smederevo sa porodicom. Mladi Nušić je svoje dane detinjstva proveo u ovom gradu, a tu je išao i u osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije.
Kasnije se preselio u Beograd i tamo maturirao. Odlučio je da upiše Pravni fakultet 1885. godine. Čak je studirao jednu godinu u inostranstvu, u Gracu.
Branislav Nušić je učestvovao u srpsko-bugarskom ratu (1885) jer je baš u to vreme redovno služio vojsku.
Pozorišno stvaralaštvo Branislava Nušića
Nušić se još kao dečak interesovao za pozorište. Prvi put se sa pozorištem sreo u Smederevu kada je tamo gostovala jedna putujuća pozorišna trupa. Odmah posle toga, pošto je bio pod jakim utiskom, odlučio je da osnuje malo đačko pozorište, u kome je igrao neke uloge. Kasnije, kada je studirao u Beogradu, bio je član studentske pozorišne družine u okviru Narodnog pozorišta.
Sa svega dvadeset godina je napisao svoje prvo veliko dramsko ostvarenje, komediju Narodni poslanik. U to vreme, Branislav Nušić je bio član Radikalne stranke koja je bila opoziciona stranka i borila se protiv režimske vladavine Milana Obrenovića. Inspiraciju za komediju Narodni poslanik Nušć je pronašao u svakodnevnom životu i u stranačkim borbama Radikalne stranke protiv autokratije.
Takođe, Nušić je već tada čitao Nikolaja Gogolja, pa je u njegovoj komediji Revizor takođe pronašao inspiraciju. Revizor je dao podstrek da se satirom bori protiv primitivizma, poslušne birokratije, korupcije i ograničenosti.
Zbog takvog odnosa prema vlasti njegova komedija Narodni poslanik nije mogla da se postavi u pozorištu i mirovala je u fioci Narodnog pozorišta više godina. U to vreme je upravnik narodnog pozorišta bio Milorad Šapčanin. On je na jednom sastanku govorio o Nušićevom komadu, i njegove reči su zabeležene: “Komad Narodni poslanik od B. Nušića, prošao je kroz dve purgatorije, pa i u ovoj trećoj redakciji, koju je pisac usvojio, upućen je na čekanje; jer su se međutim događali izbori narodnih poslanika sa raznim epizodama, koje su davale povoda mnogoj prepirci, u štampi. I tim samim postao je Narodni poslanik nemogućan. U komadu dolazi mnogo što šta što vređa poslanike i članove vlade. Narodni poslanik, glavno lice, prikazan je kao blesan. Bi li to godilo poslanicima koji su, isto tako kao i ovaj, trgovci, zanatlije i seljaci? I kad taj poslanik čas po govori: da će on u skupštini govoriti kako mu kažu u Beogradu (ministri će njega naučiti), da li to onda može primiti pozornica koja je pod vrhovnom upravom vladinom? Koja vlada, koji mudri državnici mogu ovo dozvoliti u zavodu što visi o njihovoj vrhovnoj brizi?”
Nažalost, izvođenje Narodnog poslanika se dogodilo tek 1896. godine.
Negde oko 1887. godine, Nušić je napisao svoju poznatu komediju Sumnjivo lice. Međutim, ovu komediju ni sam nije hteo da izvodi na sceni izvesno vreme. Tek kada se završio Prvi svetski rat, ova komedija je bila prikazana.
1900.godine, Nušić je postao upravnik Narodnog pozorišta. U književno-umetničkom odboru su bili i pisci Janko Veselinović, Stevan Sremac, Milovan Glišić. Svi zajedno, osnovali su časopis Pozorišni list. U njemu su izlazili članci o pozorištu i opisivan je celokupan pozorišni život. Procenjivala se dramska umetnost, ali više sa publicističkim i informativnim obeležjem.
Dok je bio upravnik Narodnog pozorišta, Nušić se pokazivao kao slavenofil. U pozorištu su gostovali ruski glumci i pisci.
1902.godine, Nušić je penzionisan i nije više bio upravnik pozorišta.
Najveći broj dramskih ostvarenja Nušić je dao posle povratka iz Prištine gde je boravio kao konzul. Tada je napisao komediju Običan čovek, komad Parnica i Knez Ivo od Semberije.
U periodu od 1929. do 1938. godine napisao je komedije Mister Dolar, Gospođa Ministarka, Ožalošćena porodica, Dr, Ujež, Beograd nekad i sad. Pred smrt je napisao komedije Pokojnik i Vlast.
Na Nušićev dramski i komediografski rad najviše je uticala beogradska umetnička, boemska i pozorišna sredina. Ova sredina je oduvek gajila poseban vid humora.
Nušić se družio sa glumcima i stalno bio okružen njima. On je pisao neke likove da bi ih igrali Ilija Stanojević, Žanka Stokić i Sava Todorović.
Kao što kaže Muharem Pervić, naš poznati pozorišni kritičar i pisac: “Humor Branislava Nušića je očaravajuće istinit, kao što je njegova oštrija sestra – satira, pitoma i melanholična, a ne surova i gruba. Impozantno, neiscrpno, nezaustavljivo delo Branislava Nušića pripada svim ljudima, ne zato što je komedija plebejska, narodna poslastica, nego većma zato što su u osećanju smeha i smejurije, komedije i lakrdije, ljudi punopravni i ravnopravni, bez zadrške i bez zazora.”
Na njega se nadovezuje i Milosav Buca Mirković koji za Nušićev humor kaže: “Ime Branislava Nušića postalo je jednim od blistavih simbola naše kulture, umetnosti, književnosti. Postalo je to drago i zračno ime i zaštitni znak naše pozorišne veštine i umetnosti, ne manjim i ime koje pripada pionirima obrazovanja sve mlađih naraštaja našeg naroda. “
Sam Nušić je svoj humor ovako ocenio: “Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.”
Komedija Narodni poslanik – sadržaj
Komedija Narodni poslanik je komedija naravi ili društvena komedija jer opisuje stanje svesti, mentalitet i mane jednog društva u Srbiji krajem 19. veka. Radnja komedije se događa u maloj varoši u Srbiji, a glavni likovi su Jevrem, Danica, Pavka, Sreta Numera, Ivković i Sekulić.
Čitava radnja komedije je usredsređena na uticajnog i bogatog, ali priprostog trgovca Jevrema Prokića. Do svog bogatstva i imetka došao je nelegalnim putem, koristeći se špekulacijama i sitnim prevarama. On živi sa svojom porodicom koju čine žena Pavka i ćerka Danica. Život im je običan, jednostavan, kao i bilo gde u srpskoj palanci. Malo pre početka drame u njihovu kuću se kao podstanar doselio mladi advokat Ivković. Danica, mlada devojka, zagledala se u komšiju, a njena majka Pavka je zbog toga zabrinuta jer se boji da se ne desi nešto loše pa da cela varoš ogovara kuću Prokića.
Takođe, Pavka je zabrinuta i zbog supruga Jevrema, zbog toga što je nastupilo vreme političkih izbora, pa je on potpuno tome posvećen i zanemaruje porodicu, posao, trgovinu i ne vidi ništa drugo osim toga. Glavni kandidat na vladinoj listi je Ilić. Međutim, on nije u milosti gradonačelnika, pa Jevrem to koristi i smišlja plan po kome bi baš on trebalo to da iskoristi i kandiduje se za poslanika.
U njegovim namerama ga podržava Sreta Numera. On je nekada bio državni činovnik, ali je poznat i po tome što je puno puta proneveravao državne novce, falsifikator je i bivši zatvorenik. Sreta daje savete Jevremu, a Jevrem je potpuno nevičan kandidaturi. Poslaničko mesto je prilika da se uđe u korupciju, u malverzacije i da se čovek vrlo brzo obogati i popne na društvenoj lestvici. Sreta ga savetuje kako da kad postane narodni poslanik podeli koncesije i položaje svima onima koji su za njega agitovali.
U međuvremenu, advokat Ivković prosi Danicu. Problem je u tome što se i on sam kandidovao za poslanika, ali kao protivnički kandidat, pa Jevrem preko toga ne može da pređe.
Nastupa borba između dva oštra protivnika – zeta i tasta. Jedan je na listi vladajuće stranke, a drugi na listi opozicije.
Jevremu pomažu pisar Sekulić i Sreta Numera nadajući se ličnom unapređenju. Sreta smatra da će posle Jevremove pobede na izborima uspeti da vrati svoje mesto u državnoj službi, a Sekulić misli da će mu Jevrem pomoći oko potpisivanja menica. Sreta i Sekulić smišljaju da odštampaju plakate na kojima će ocrniti Ivkovića navodeći na njima kako je mladi advokat zaveo ženu svog klijenta Sime Sokića. Služeći se lažima, pokušavaju da pridobiju glasače.
Gazda Jevrem je zbunjen i ne snalazi se baš najbolje u svim koracima na ovom putu kandidature. Boji se da li će umeti da održi govor u skupštini kada za to dođe vreme. Rešava da održi jedan politički govor ispred svojih sugrađana, ali to vrlo loše prođe. Kada su se potencijalni birači okupili ispred njegove kuće da bi ga saslušali, on se uspaniči jer nema spremljen govor, pa ukrade Ivkovićev govor i pročita ga ljudima. Naravno, ovaj govor je bio potpuno suprotan od njegovih političkih stavova, zbog toga što je opozicioni, a Ivković jedva dočeka da u beogradskom glasilu napiše vest u kojem ocrni Jevrema i u kojem objašnjava da je ovaj držao govor protiv sebe i svojih, odnosno protiv aktuelne vlade.
Jevrem je besan i ljut, daje mu otkaz i prekida veridbu između Danice i Ivkovića.
Danica ne želi da se povinuje očevim željama i staje na suprotnu stranu, odnosno podržava svog verenika. Ivković je pobednik na izborima. Narod kreće da aplaudira pobedniku, a Danica krišom prepisuje pobednički Ivkovićev govor i daje ga Jevremu da bi se on u svom pogrešnom uverenju obratio masi kao pobednik.
Narod je raspomamljen i ljut na Jevrema. On prima uvrede, čak ga gađaju jajima, kupusom, krompirima.
Jevrem je poražen i vraća se svom trgovačkom poslu, a mladi pobeđuju.
