Nečista krv – prepričano i analiza lektire

Borisav Stanković (1876-1927) je pisac koji je u srpsku književnost uneo jedan kraj naše zemlje koji je do tada bio manje poznat, gotovo nepoznat. Ovaj kraj, sam jug Srbije, bio je mesto gde se ukrštaju putevi domaćeg, balkanskog zapada i nama bliskog istoka.

Prvo na šta se pomisli kada se spomene ime pisca Bore Stankovića jeste Vranje, njegovo rodno mesto, ali i mesto koje sa sobom nosi sve one male svetove koji bujaju u grudima Borinih literarnih junaka.

Čitavo stvaralaštvo Bore Stankovića isprepletano je njegovim uspomenama i sećanjima na stare dane, na njegovo detinjstvo i mladost, kao i na njegovu možda i neosvešćenu težnju da od zaborava sačuva to što je život u Vranju onog doba značio za njega.

Njegovo čuvanje Vranja od zaborava nije se zadržalo samo na opisivanju prostora, običaja i tradicije, već je poseglo dalje i zadrlo duboko u psihologiju bića koje je razdirala ta nespojivost istoka i zapada, onog strasnog i mračnog, sa onim što je nametalo međe i zapreke.

Bora Stanković otkriva našoj čitalačkoj publici jedan potpuno novi svet i jedan sasvim novi moralni milje. Za razliku od svojih savremenika, realista, Bora ne prikazuje junake koji su tipski likovi i ljudi svog vremena. Kod njega nema ni učitelja, ni profesora, ni birokrate ni sveštenika; kod njega na proscenijum izlaze mali ljudi, obične, a opet natprosečne devojke, raspamećeni junaci i neverovatne sudbine.

Sve što je Bora opisao u vezi sa Vranjem i životom koji se tamo živeo, može se najbolje spoznati preko junaka njegovih romana, drama i pripovedaka, odnosno po sudbinama i po ponašanju njegovih junaka. Svaka akcija, svako dejstvo tih neverovatnih književnih likova, zavisilo je od ograničenja i zabrana nepisanih, a opet opšteprihvaćenih, kolektivnih. Zavisilo je i od njihove nesposobnosti, a želje da se tome suprotstave ili da žive u skladu sa njima. Borili su se da usaglase svoje čulne nagone i emocionalne težnje sa porodičnim propisima i tradicionalnim običajima.

Sredina starog, Borinog Vranja, bila je sredina u kojoj se sve znalo, a ništa se nije smelo; sredina u kojoj su se grehovi i greške pamtile decenijama, pa i duže. Usudi i grehovi predaka, prenosili su se i ispaštali generacijama, a mesta za slobodnu volju i delovanje kao da nije bilo.

Gotovo da nema junaka u Borinom književnom delu koji nije imao tinjajuću želju za svojom ljudskom slobodom, a nijednome od njih se ta želja nije ostvarila.

Bora Stanković je objavio sledeća književna dela: zbirku pripovedaka Iz starog jevanđelja, 1899. godine; dramu Koštana, 1902. godine; zbirku pripovedaka Božji ljudi, 1902. godine; zbirku pripovedaka Stari dani, 1902. godine; pripovetku Pokojnikova žena, 1907. godine, roman Nečista krv, 1910. godine; drame Tašana i Jovča, 1928. godine; Pod okupacijom, 1929. godine.

Roman Nečista krv

Nastavljajući jednim delom realističku tradiciju, srpska narativna proza početkom 20. veka, u umetničkom i tehničkom smislu, napreduje. Obogaćena je novim kvalitetima impresionističkog i simbolističkog stilskog postupka, suptilnim nijansama u davanju psihologije ličnosti i novim kvalitetima jezika. Za razliku od izrazito objektivističkog karaktera realizma, srpsku književnost prvih decenija 20. veka  karakteriše izrazita individualistička crta. Narativna proza je po nekim osnovnim shvatanjima ostala realistička i to najviše u tom smislu što posmatra i dalje isključivo stvaran život, ali sada u njoj ima mnogo više ličnog, to jest, književnog subjektivizma. Tema više nije široka slika pojedinih društvenih sredina ili prikazivanje izrazitih društvenih tipova, već se u centru pažnje nalaze pojedinačna psihološka pitanja.

Sada su junaci usamljene jedinke. Dezintegracija utvrđene kompozicione sheme i njenih konstitutivnih elemenata izvodi se do kraja. Više nemamo aktivnog junaka, već junaka koji trpi, koji je u krajnjoj liniji pasivan u životu. To dovodi do gubljenja sukoba, u smislu suprotstavljanja negativnog i pozitivnog junaka. Sada su ti sukobi potpuno drugačijeg karaktera. Iz pripovednog teksta nestaju suvišne intervencije sa autorske visine i junaci se ispoljavaju vlastitim delovanjem i govorom, što dovodi do defabularizacije i fragmentarizacije.

Svi ovi momenti, neminovno su proizišli iz jednog sasvim izmenjenog odnosa pripovedača i likova. Raniju impersonalnost i pripovedanje u trećem licu sada zamenjuje sve veća odsutnost pripovedača koji prednost daje samom junaku – njegovim mislima, opažajima, doživljajima, iskazima, gestovima, mimici. Sve se prenosi na fokus samog lika i situacije se personalizuju. Pripovedanje je u prvom ili u trećem, ali fokalizovanom licu. Shodno tome, imamo i fokalizovane opise, vezane za vizuelne i auditivne moći junaka, čak i za njegova izmenljiva telesna stanja, i tako prelomljeni kroz njegov doživljaj, daju nam slike dubljih psihičkih stanja, pa i podsvesnih sadržaja. Naracija i opis sada imaju ravnopravni status. Ovakva optika nove pripovedačke opservacije udvaja značenjski nivo naracije i otkriva dvostrukost stvari i njihovih simboličkih odbljesaka. Efekti postignuti upotrebom ovakve tehnike su složeni, a najsloženiji su, naravno, oni koji se postižu na semantičkom planu.

Jasno je da se korišćenje ovih postupaka, kod spisatelja srpske moderne, nije desilo odmah i odjednom. Ono je bilo postepeno i postupno, a uspešno u manjoj ili većoj meri. Kod onih izvanrednih talenata, kakav je pisac Bora Stanković, u većoj meri je to bila stvar osećaja nego nekog konkretnog znanja ili svesnog korišćenja. Ali, u slučaju kada možemo da vidimo razne verzije istog dela ili varijante koje u konačnim izdanjima nisu ušle u obzir, dolazimo do zaključka da je pisac itekako promišljeno dolazio do konačnih rešenja, a o mukotrpnosti dugogodišnjeg grčevitog rada, kakav imamo u slučaju stvaranja romana Nečista krv (koji je pisao skoro 10 godina) ne treba ni govoriti.

Borisav Stanković je prvi pripovedač koji kod nas donosi bitne promene u pogledu tematike, narativnog postupka i motivacionog tretiranja likova. Njegovo delo utkiva u našu narativnu prozu jedan novi ambijent. Taj ambijent se razlikuje od onog koji srećemo kod njegovih savremenika – Ćipika, Kočića, pa i onih pre njega – Matavulja, Lazarevića, koji su uneli teme iz varoške sredine. Stankovićev ambijent je orijentalni, sa sasvim novim bojama i životnim tonovima i ljudskim mentalitetom različitim od onog u vojvođanskim varošima, šumadijskim i mačvanskim selima. Taj mentalitet je bio još uvek neotkriven u srpskoj književnosti.

Njegovo viđenje sveta je prožeto i isprepletano sa orijentalnim shvatanjima i načinom života. Tu se sve našlo udvojeno: davnašnja patrijarhalnost sa turskim adetom, ostaci dve mitske predstave sveta, pomešano stanovništvo različitog porekla i društvenog položaja. Socijalna struktura je složena, mnogo više od one u mačvanskom i šumadijskom selu. Neka vrsta kastinske zatvorenosti socijalnih grupa, istina već načeta, bitno se odražavala u svesti pripadnika i otežavala otpor prema razgradnji i promenama. U takvoj klimi, zahtevi i očekivanja od života su složeniji i prefinjeniji, a vizije u ljudskoj svesti suptilnije. Ne kažemo da u ostalim opisivanim sredinama, kod drugih spisatelja, nije bilo zatvorenosti ljudske jedinke u sebe zbog postojanja društvenih konvencija i drevnih učvršćenih odnosa u mnogoljudnim seoskim zajednicama, ali su likovi sa juga Srbije imali naglašenije i jače ispoljene emocionalne komponente, snažnije doživljavanu i doživljenu erotiku, njeno značajno mesto u čovekovom bitisanju i njen sudbonosni značaj za čovekov život i njegov tok. To regionalno kod Bore Stankovića je prodrlo do modernog i opšteljudskog, iako je dato u lokalnim okolnostima i koloritu. Kod njegovih likova dolazi do vidne dezintegracije ličnosti, oni su svi “raspamećeni”, bolesni. Iako taj književni svet ne pripada vremenu u kome pisac živi, on se savršeno uklapa u duhovnu klimu novog doba – složeni život, moderna duša, sa svim onim što je nesređeno, protivrečno, nemirno, gotovo bolesno u njoj.

Presudnu ulogu u ovakvom postignuću odigrao je način na koji se autor posvetio njihovom predstavljanju. Upravo je taj način apsolutno moderan. Uzročne veze junakovog preživljavanja, autor ne traži toliko u spoljašnjim dimenzijama tokova događanja, koliko u okolnostima koje neposredno zatiču junake, koje su date, nasleđene, a to je tradicija mrtvih generacija koja pritiska svest živih, kao i njihovu egzistenciju. Proteklo, odmaklo vreme, prošlost, živi u sadašnjosti, određujući joj u izvesnoj meri način života, granice, sadržinu. Zbog toga je važan momenat retrospekcija, gde se oživljava prošlost i time nas upućuje na njen značajan upliv u sadašnjem životu – ona sprečava ostvarenje iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti.

Roman Nečista krv obuhvata razdoblje nakon oslobođenja Vranja od Turaka posle 1875. godine. Taj period su obeležavale krupne promene u društvu. Stari društveni poredak je nestajao, a sa njim i stubovi tog društvenog poretka (oličen u pašama, begovima, agama), a njihova bogatstva i imanja sada su kupovali njihovi dojučerašnji nadničari, seljaci, čivčije, sluge. U Vranje počinju da pristižu neki novi ljudi koji su dolazili sa granica carstva. Oni su bili preduzimljivi i umeli su da na raznorazne načine dođu do lepih kuća, imanja i bogatstva. To je bio jedan novi svet skorojevića sa svojim pravilima i svojim običajima.

U prednjem planu romana predstavljeno je moralno, materijalno i biološko propadanje jedne porodice. Vreme u romanu se može podeliti na prošlo i sadašnje. U uvodu romana je predstavljeno “prošlo”, a gotovo ceo roman govori o posledicama “prošlog” i o doživljajima pripadnika sadašnjeg vremena. Preci glavne junakinje romana – Sofke – su njen pradeda hadži Trifun, njena prababa Cona, deda Kavarola i njegova sestra Naza, kao i teča koga su zvali ludi Rista. Upravo u ovim likovima leži uzrok moralnog, materijalnog i biološkog propadanja. Sadašnje vreme je predstavljeno likovima: efendi Mita, njegova žena Todora i njihova ćerka Sofka. Oni nose krv svojih predaka i teret vremena koje ih materijalno razara, te postaju siromašni, ali i materijalno i biološki razoreni. U njihov život ulaze skorojevići gazda Marko i njegov sin Tomča.

Glavno mesto u romanu pripada Sofki, devojci izuzetne lepote, raskošnog i vedrog duha. Ona je svesna svoje lepote i mislila je da ne postoji muškarac koji je nje vredan. Nasuprot tome, imala je svoja sanjarenja, težnje i misli koje su govorile o tome koliko je njen unutrašnji svet složen i protivrečan.

Sudbina joj je podarila vrlo nesrećne okolnosti. Porodica joj je propala, a otac efendi-Mita, u bankrotstvu, mora da žrtvuje svoju kći zarad opstanka. Otac odlučuje da je uda za maloletnog Tomču koji dolaze iz skorojevićke kuće, novopečenih bogataša. Nju pomisao na ovo ubija i ona rešava da se po prvi put suprotstavi svom ocu, ali na kraju ipak postaje žrtva i povinuje se očevim odlukama.

Otac Tomčin, gazda Marko, dolazi da je isprosi i Sofka biva dostojanstvena na dan svadbe iako je brak sa Tomčom njen najveći poraz. Gazda Marko misli da je ona dobrovoljno pristala na udaju, te je srećan i udovoljava svim njenim željama. U njemu se rađaju i osećanja prema snahi, jer ne može da odoli njenoj lepoti, pa se bori sa svojim nagonima i na kraju gine u borbi sa Arnautima, gotovo svesno i namerno.

Sofka nastavlja da živi, i dalje ne verujući u to da ju je otac zapravo prodao. Duboko pati.

Mladoženja Tomča raste i sazreva, pa njihov brak počinje da liči na skladnu priču. Ipak i tome ubrzo dolazi kraj. Otac Sofkin, efendi-Mita, u jednom trenutku dolazi po ostatak novca, a Sofkin muž, Tomča, koji o tome nije znao ništa, ostaje nem. Efendi-Mita ga vređa, a Tomča shvata da je Sofka kupljena i da njihov brak nema veze sa ljubavlju već sa koristi. Počinje da se menja u svom ponašanju prema Sofki, maltretira je i ponižava.

Sofka se slama, psihički propada, greši sa slugama, pije. Od njene lepote nije ostalo ništa, od njene duše ostao je samo pepeo.