Nora – prepričano i analiza lektire

Henrik Ibsen, pisac drame Nora ili Lutkina kuća, rođen je 20. marta 1828. godine u gradu Šijen (Skien) u Norveškoj.

Ovaj pisac je jedan od najznačajnijih norveških i svetskih dramatičara s kraja 19. veka. On je evropskoj dramskoj sceni predstavio nov način moralne analize koja je bila postavljena nasuprot stroge realističke pozadine srednje klase. On je uveo vrlo prodorne dijaloge i vrlo rigoroznu misao, koja je bila drugačija od svega do tada viđenog.

Rani dani Ibsenovog života

Ibsen je rođen u Šijenu, malom gradu na jugu Norveške u kome su se ljudi pretežno bavili drvnom industrijom. Njegov otac je bio ugledni trgovac u svojoj zajednici sve do 1836. godine kada je pretrpeo veliki poraz i bio zauvek posramljen zbog bankrotstva koje ga je zadesilo. Zbog nemogućnosti da se izdigne iznad porodične nesreće, čim je napunio 15 godina, mladi Henrik se odselio u Grimštad, varoš od 800 stanovnika, nekih 100 km niz obalu daleko od rodnog grada.

U novom mestu boravka, Ibsen je radio kao šegrt apotekara, a noću je vredno učio ne bi li položio prijemni ispit na univerzitetu. Tokom ovog perioda, koristio je svaki slobodan trenutak da se pozabavi pisanjem komada Katilina.

Ovaj komad (Catiline, 1850) je proizišao iz latinskih tekstova koje je Ibsen morao da proučava za prijemni ispit. Iako ovo delo nije bilo kvalitetno, pokazalo je njegovu prirodnu sklonost ka pozorištu i temama kojima će se u budućnosti baviti (buntovni heroj, njegova destruktivna ljubavnica – to su teme kojima će se Ibsen baviti do kraja života).

Iste godine kada je napisao komad Katilina, Ibsen se odselio u Kristijaniju (današnji Oslo) kako bi polagao prijemni ispit za fakultet. Ipak, iako se nastanio u studentskoj četvrti, nije pohađao predavanja. Kako je pozorište bilo u njegovoj krvi, sa samo 23 godine, postao je direktor i dramski pisac novog pozorišta u Bergenu.

Ovo je bila divna prilika za mladog čoveka željnog dokazivanja, ali je u isto vreme dovodila Ibsena u razne probleme sa kojima on nije uvek bio u stanju da se izbori. Od njega se očekivalo da piše nacionalne drame koje su počivale na srednjovekovnim ostrvskim sagama i herojskoj prošlosti Norveške, ali mladi Ibsen nije imao takve afinitete. Prvo u Bergenu, a zatim i u Norveškom teatru u Kristijaniji, od 1857. do 1862. godine, Ibsen je pokušavao da napravi svarljivu dramsku scenu od nepogodnog materijala.

Pored pisanja komada koji su bili osrednji i neprihvatljivi za publiku, dosta se bavio i režijom. Bio je previše inhibiran da bi postao snažan reditelj, ali i previše inteligentan da ne podlegne praktičnoj scenskoj navici koja bi mu upropastila urođeni talenat.

Nakon preseljenja u Kristijaniju i ženidbe sa Suzanom Toresen 1858. godine, počeo je da razvija svoje kvalitete nezavisnog i autoritativnog umetnika koje je do tada skrivao u sebi.

Dva poslednja komada koja je Ibsen napisao za Norveški teatar pokazuju znake nove duhovne energije. Ljubavna komedija iz 1862. godine, satirični komad o romantičnim iluzijama, i nije bio tako popularan, ali je izražavao autentičnu temu antiidealizma koju će Ibsen uskoro učiniti svojim zaštitnim znakom.

Licemeri (1863) je komad u kome je Ibsen uspeo da dramatizuje tajanstveni unutrašnji autoritet koji ga je učinio velikim dramaturgom. Nažalost, ovaj komad je došao prekasno, jer iako je predstava bila dobra, pozorište u Kristijaniji je bankrotiralo, a Ibsenova karijera dramskog pisca je time doživela kraj.

Dobrovoljni egzil – Per Gint, Nora (Lutkina kuća) i Aveti

Ipak, smrt njegovog pozorišta, zapravo je bilo oslobađanje Ibsena kao dramskog pisca. Ne obazirući se na javnost i na tradiciju koju je smatrao šupoljom i pretencioznom, sada je mogao da piše samo za sebe. Odlučio je da ide u inostranstvo i zatražio je malu pomoć države. Dobio je deo državne stipendije i u aprilu 1864. godine napustio Norvešku. Naselio se u Italiji i narednih 27 godina živeo je u inostranstvu, pretežno u Rimu, ali i u Drezdenu i Minhenu. U Norvešku je došao svega dva puta i to na kratko, 1874. i 1885. godine.

U egzilu, Ibsen je napisao svoje značajne komade: Brand, Per Gint, Cezar i Galilejci, Stubovi društva, Aveti, Heda Gabler, itd.

Ipak, u svim ovim komadima, Ibsen nije pronašao svoj pravi glas; a kada je to učinio, njegov efekat nije bio da kritikuje ili reformiše društveni život, već da ga u potpunosti raznese. Eksplozija je došla sa Lutkinom kućom, odnosno Norom, 1879. godine.

U ovom komadu je predstavljena jedna obična porodica – direktor banke Torvald Helmer, njegova supruga Nora i njihovo troje mališana. Torvald sebe pretpostavlja etičkim članom porodice, dok njegova supruga preuzima ulogu prilično neodgovorne osobe kako bi mu laskala. U ovu spregu karaktera, upada nekoliko tvrdoglavih autsajdera, od kojih jedan preti da otkrije prevaru koju je Nora jednom prilikom počinila (bez suprugovog znanja) kako bi dobila zajam potreban za spašavanje njegovog života.

Kada Norin muž konačno sazna za ovu opasnu tajnu, on reaguje besno i odbacuje je zbog brige o svojoj društvenoj reputaciji. Potpuno razočarana u svog muža, koga sada vidi samo kao šuplju prevaru, Nora sebe proglašava nezavisnom i ostavlja porodicu, lupajući vratima kuće za sobom, u završnoj sceni.

Publika je bila skandalizovana zbog odbijanja Ibsena da u ovom komadu izvede srećan kraj (kako bi svi dramatičari tog vremena učinili). Međutim, to nije bio Ibsenov put. Njegov komad je govorio o ličnosti koja poznaje sebe i koja je iskrena prema sebi. Torvald koji je sve vreme mislio da je čvrst, etički agens, pokazuje da je licemer i da nije sklon kompromisima; a njegova supruga nije samo etički idealista, već i destruktivan, težak karakter.

Postavka komada Lutkina kuća je uobičajena skoro do tačke transparentnosti. Ibsenova potka kreće sa hladnom preciznošću procesa koji je u dramaturgiji poznat pod imenom “analitička ekspozicija”. Tajni plan (Norina prevara) ide ka tome da se konačno zatvori (ona sada može završiti otplatu zajma), ali pre nego što preduzme poslednji korak, mora biti iznet mali deo istine i time čitava prevara biva otkrivena. To je šablon scenske akcije koji je istovremeno i jednostavan i moćan. Ovu dramaturšku tehniku je Ibsen često koristio i time zadobijao interesovanje publike širom sveta.

Nora – sadržaj i analiza dramskog komada

Lutkina kuća je dramsko delo u kome se čitava radnja odvija u stanu porodice Helmer. Vreme radnje je pred kraj 19. veka. Glavna tema komada je sudbina glavne junakinje Nore koja je detinjstvo provela okružena i obasipana očevom ljubavlju. Takva sudbina ju je pratila i kasnije kada se udala. Njen suprug ju je mazio i posmatrao kao neku lutku koju poseduje, pa ona kao i da ne pripada, niti učestvuje istinski ni u svom, ali ni njegovom životu.

Ova Ibsenova drama je njegov prvi komad kojim je ovaj dramski pisac uspeo da postigne zapažen pozorišni uspeh i da uzdrma i podrije društvene strukture svog vremena. Kritičke misli koje su izbijale iz ove drame, pogađale su tradicionalnu srednju klasu i njihova uporišta. Henrik Ibsen je sa ovom dramom učinio mnogo u pogledu ravnopravnosti ženske uloge u porodičnim i društvenim problemima.

Prvi čin. U prvom činu komada vidimo Noru Helmer koja je razmažena žena jednog direktora banke koju on tetoši i čuva. Nora je na trenutke hirovita i vidimo je kako voli ponekad da rasipa novac, dok je u nekim situacijama vidimo i kao vrlo ozbiljnu ženu koja je u stanju da se uhvati u koštac sa realnim problemima koje savremenost nalaže. Odnos njenog oca prema njoj, u mladosti, bio je čudnovato ispunjen ogromnom ljubavlju i pažnjom. Svu svoju ljubav koju je imao, njen otac je usmeravao ka njoj i smatrao ju je najdragocenijim bićem. Bila je prezaštićena. Mislila je da će se udajom ovakvo stanje izmeniti, ali se prevarila. Njen muž, Torvald, kao da je samo nastavio tradciiju koju je njen otac uspostavio. Nazivao ju je njegovom lepotom i govorio je da ona pripada samo njemu i isključivo njemu.

Torvald Helmer je osoba koja predstavlja vrlo uglednog i časnog građanina u svojoj zajednici. Ipak, ispod ovakve spoljašnjosti, krije se praznina u intelektualnom smislu, kao i potpuna promašenost i beznačajnost. Nora i Torvald su imali troje dece: Emi, Bob i Ervin. Kao što je Nora poput lutke svome mužu, tako su i ovo troje dece za nju samo igračke. On uživa posmatrajući ih i igrajući se sa njima.

U goste im dolazi često njena prijateljica iz srednjoškolskih dana, gospođa Kristina Linde. Kristina je udovica. Njen život je mnogo drugačiji od Norinog, ona je ostarela i ogorčena je na sve oko sebe, ali ipak realna i svesna svega.

Nora se svojoj prijateljici poveravala i jednom prilikom joj je ispričala kako je nekada spasila život Torvaldu. On se prilično razboleo, život mu je visio o koncu i jedino je mogao da ga spasi boravak u toplijim krajevima. Pošto tada nisu imali dovoljno novca, a Torvald nije želeo da podiže kredit, Nora se dosetila kako će mu pomoći. Rešila je da uzme zajam kod beležnika po imenu Nils Krogstad. Uzela je 1800 talira. Nora je bila veoma ponosna zbog ovog svog poduhvata jer je po prvi put učinila nešto samostalno, a ujedno i spasila život Torvaldu.

U kuću Helmerovih dolaze u goste doktor Rank, koji je kućni lekar, ali i veliki porodični prijatelj, kao i beležnik Krogstad, za koga se odmah vidi da je pokvaren i da je veliki prevarant. Uočio je da mu se sprema otkaz kod gospodina Torvalda i da on planira da umesto njega zaposli gospođu Linde, i smišlja pakleni plan – ucenjivaće Noru zbog tajne koju čuvaju, a ona za uzvrat mora da utiče na svog muža da mu ne da otkaz. Pritom, Nora je krivotvorila potpis svoga oca kada se zaduživala kod njega i sada je to veliki problem za Noru.

U drugom činu vidimo da Torvald nikako ne odustaje od namere da da otkaz Krogstadu, bez obzira što žena pokušava da utiče na njega. U međuvremenu im u goste dolazi doktor Rank i u razgovoru nasamo on Nori priznaje da je veoma bolestan i da neće preživeti, kao i da je mnogo zaljubljen u nju već dugo vremena.

Krogstad dobija otkaz i dolazi da preti Nori. Usput ostavlja pismo za Torvalda u poštanskom sandučetu i u tom pismu otkriva sve činjenice o Norinoj prevari. Otkrivanjem prevare, život porodice bi bio uništen.

U trećem činu vidimo gospođu Linde koja razgovara sa Krogstadom. Priznaje mu da se želi udati za njega jer ni on nema suprugu, a njegovoj deci treba neko ko će se brinuti o njima. Krogstad sumnja u njene čiste namere i smatra da ona sve to čini ne bi li spasila Noru. Ipak, Kristina kaže da i ona smatra da istina treba da bude otkrivena i da je i ona sama savetovala Noru da sve prizna mužu i da se potpuno razjasne sve činjenice.

Gospodin Helmer konačno pronalazi pismo i saznaje istinu. Burno reaguje i govori da od toga trenutka više nema sreće za njih. Raspravljaju se i ona mu govori kako je on nikada nije razumeo i kako je ona bila samo njegova lutka. Nora odlučuje da ga napusti jer želi da se osloni na samu sebe kako bi što bolje razumela svoje biće i svet oko sebe. Priznaje mu da ga više ne voli.