Vladimir Majakovski, autor poeme Oblak u pantalonama, rođen je u mestu Bagdati, u Ruskoj imperiji, 19. jula 1893. godine. Bio je najmlađe dete ukrajinskog para. Kada je njegov otac, šumar, umro 1906. godine, porodica se preselila u Moskvu, gde se Majakovski pridružio Socijaldemokratskoj radničkoj partiji još kao tinejdžer 1908. godine. Zbog porodične finansijske situacije, Majakovski nije pohađao gimnaziju. Naredne dve godine uglavnom provodi u zatvoru zbog svojih političkih aktivnosti.
Godine 1910. Majakovski je počeo da uči slikarstvo, ubrzo shvatajući da ima talenat i za poeziju. 1912. godine je napisao futuristički manifest “Šamar u lice javnom ukusu” u kome su se nalazile i dve njegove pesme. 1913. godine je objavio svoj prvi solo projekat, Ja, malu knjižicu od svega četiri pesme.
Rane pesme Majakovskog svrstale su ga među najoriginalnije pesnike koji su izrasli iz ruskog futurizma, pokreta koga je karakterisalo odbacivanje tradicionalnih elemenata u korist eksperimentisanja u formi. Ruski futurizam je pozdravljao društvene promene koje je donosio razvoj tehnologije. Naime, u ranim pesmama Majakovskog nije bilo tradicionalne metričke strukture, već su se one oslanjale na neobične ritmove, preterane pesničke slike i, što je možda najvažnije, na ulični jezik koji se u to vreme smatrao neprimerenim u pesničkim krugovima.
1915.godine, Majakovski je objavio Oblak u pantalonama, njegovo prvo veliko delo. Ova dugačka poema odvela je pesnikove stilske izbore u vrlo ekstremnim pravcima, povezujući slobodne stihove deklamatorskog jezika sa iznenađujućim rimama.
Živeći u Smoljnom (Petrograd), 1917. godine, Majakovski je bio svedok ranih boljševičkih pobuna Ruske revolucije. Ovo je bio plodan period za pesnika koji je pozdravio revoluciju sa nizom poetskih i dramskih dela, uključujući Odu revoluciji (1918), Levi marš (1918) i Misterija Bufo (1918) – politička satira i jedna od prvih velikih predstava Sovjetske ere.
Majakovski se vratio u Moskvu da bi kreirao propagandne plakate i stihove za Rusku državnu telegrafsku agenciju i uključio se u Levi front umetnosti, uređujući njihov žurnal LEF. Cilj časopisa je bio da preispita ideologiju i praksu takozvane leve umetnosti i da napusti individualizam kako bi se povećala vrednost umetnosti za razvoj komunizma.
1919.godine je objavio Zbornik radova (1909-1919) koji je dodatno potvrdio njegovu reputaciju. Popularnost Majakovskog mu je dala neobičnu slobodu u odnosu na druge. Konkretno, putovao je slobodno širom Sovjetskog Saveza, kao i u Letoniju, Britaniju, Nemačku, SAD, Meksiko i Kubu. Godine 1925. objavio je Moje otkriće Amerike.
1920.godine, Majakovski je izvršio samoubistvo. Čak i nakon njegove smrti, njegov odnos sa Sovjetskim savezom ostao je nestabilan. Iako su državni organi poput Ruskog udruženja proleterskih pisaca ranije oštro kritikovali Majakovskog, Staljin je posthumno proglasio Majakovskog najboljim i najtalentovanijim pesnikom sovjetske epohe.
Ruski futurizam
Ruski futurizam je bio pokret ruskih umetnika i pesnika koji su usvojili principe italijanskog Manifesta futurizma Filipa Marinetija koji je podržao odbacivanje prošlosti i slavljenje brzine, mašinerije, nasilja, mladih i industrije; on je takođe zagovarao modernizaciju i kulturno podmlađivanje.
Za ruski futurizam se može reći da je rođen u decembru 1912. godine, kada je moskovska književna grupa Gileja objavila manifest pod nazivom Šamar javnom ukusu. Članovi ove grupe, između ostalih, bili su Velimir Hlebnjikov i Vladimir Majakovski. Iako se Gileja generalno smatra najuticajnijom grupom ruskog futurizma, u Sankt Peterburgu su formirane i druge grupe (Ego-futuristi, Centrifuga, itd.).
Kao i njihove italijanske kolege, ruski futuristi su bili fascinirani dinamizmom, brzinom i nemirom modernih mašina i urbanog života. Oni su namerno pokušavali da izazovu kontroverzu i da dobiju publicitet odbacujući statičnu umetnost prošlosti. Oni nisu priznavali nikakve autoritete, pa je čak i Marineti koji je došao u Rusiju 1914. bio opstruiran od većine ruskih futurista koji nisu priznavali da mu išta duguju.
Oblak u pantalonama (Облако в штанах) – poema Vladimira Vladimiroviča Majakovskog
Oblak u pantalonama je poema Vladimira Majakovskog, napisana 1914. godine, a prvi put objavljena 1915. godine. Poemu je objavio Osip Maksimovič Brik, ruski avangardista i književni kritičar, jedan od najznačajnijih članova Ruske formalističke škole, koji je sebe identifikovao kao futuristu.
Poema je originalno bila naslovljena kao Trinaesti apostol (ali je preimenovana po savetu cenzora). To je prva velika poema Majakovskog napisana sa tačke gledišta odbačenog ljubavnika. U ovoj poemi su motivi različiti. Ima vrelih ljubavnih pitanja, revolucije, umetnosti i religije. Stilski pesnikov izbor je nova ekstremnost gde se slobodni stih spaja sa vrlo iznenađujućim rimama. Ova poema se smatra prekretnicom u njegovom radu i jedan je od kamena temeljaca ruske futurističke poezije.
Kako je nastala poema Oblak u pantalonama?
Predmet neuzvraćene ljubavi Majakovskog bila je Marija Denisova koju je upoznao u Odesi za vreme turneje futurista 1913. godine. Rođena je 1894. godine u Harkovu, u siromašnoj seljačkoj porodici. U to vreme Marija je živela sa porodicom svoje sestre i bila je student umetničke škole, studirajući vajarstvo. Vasilij Kamenski je opisao Denisovu kao devojku retke kombinacije kvaliteta: dobar izgled, oštar intelekt, snažna naklonost prema svemu novom, modernom i revolucionarnom.
Marijina sestra Jekaterina Denisova, koja je vodila domaći književni salon, pozvala je u kuću tri sada već poznata mlada futuristička pesnika: Majakovskog, Burljuka i Kamenskog. Marija i Vladimir su se upoznali tri nedelje pre toga na izložbi Svet iskustva, ali to je bilo u prolazu. Majakovski se odmah zaljubio i dao joj nadimak Đokonda.
Intenzitet strasti Majakovskog bio je nepodnošljiv. Prema Kamenskom, on je neizmerno patio i požurivao je stvari, ne vodeći računa o devojčinoj neodlučnosti i nervozi. Izgledalo je kao da je potpuno pogrešno shvatio situaciju: Marija (za razliku od svoje sestre) uopšte nije bila impresionirana futuristima, niti Majakovskim.
Sredinom prve dekade 20. veka, Marija Denisova je živela u Švajcarskoj sa svojim prvim mužem, a onda se preselila u Englesku, da bi se potom vratila u Sovjetsku Rusiju. Borila se u ruskom građanskom ratu i udala se za generala Crvene armije, Efima Šadenka, od koga se razvela 20-tih godina 20. veka. Denisova je postala ugledni sovjetski vajar pretežno spomenika, a jedan od njenih najboljih radova jeste “Pesnik” (1927) – glava Majakovskog u gipsu. Krajem 30-ih godina, ona je pala u depresiju i izolaciju i prestala je viđati svoje prijatelje. Jedna od njene dve ćerke, Alis, pobegla je u Englesku. Denisova je izvršila samoubistvo, bacivši se sa 10. sprata, 1944. godine.
Majakovski je započeo sa radom na poemi (za koju tvrdi da je u početku bila pismo koje je pisao u vozu) početkom 1914. godine. Završio ju je 1915. godine u Kukali. Držeći govor u palati Krasnaja Presnja 1930. godine, Majakovski se sećao: “Počelo je kao pismo 1913/14. i u početku se zvalo Trinaesti apostol. Kada sam je dao cenzorima, jedan od njih me je upitao: ‘Sanjaš o prinudnom radu, a?’, ‘Ne, uopšte nemam takve planove’, odgovorio sam. Cenzor je izbrisao 6 stranica teksta, kao i naslov. Odakle dolazi ovaj naziv poeme? Jednom me je neko pitao kako kombinujem lirizam i psovanje. Odgovorio sam: Jednostavno, ako hoćeš da pobesnim, pobesneću, ako želiš da budem blag, evo – ja nisam čovek, ja sam oblak u pantalonama.”
Prvi odlomci iz poeme (jedan deo prologa i četvrti deo) pojavili su se u kompilaciji Strelac u februaru 1915. godine.
U početku, niko od izdavača nije želeo da ima bilo šta sa ovom poemom. Konačno, objavljena je u septembru 1915. godine, a izdao ju je i finansirao publikaciju, Osip Brik.
Strukturno, poema je bliža diptihu. U prvom delu, protagonista čeka svoju ljubav, Mariju, u hotelu. Ona se konačno pojavljuje i obaveštava ga o svojoj veridbi. On naizgled deluje neuznemireno, ali u sebi želi da eksplodira od destruktivnih emocija i besnih metafora. Drugi i treći deo sadrže brutalne napade na savremenu poeziju, hvale Čoveka koji drži transportere sveta na dlanu svoje ruke i prorokuje revoluciju i pojavu novog, oslobođenog čovečanstva. Protagonista, samoproklamovani propovednik, vidi sebe kao novog čoveka-boga i ulazi u neme ulice kako bi izgovorio svoju sopstvenu Besedu na gori.
Četvrti deo prikazuje povratak protagoniste u trenutke mučenja zbog neuzvraćene ljubavi, što ga na kraju vodi do čina deicida (bogoubistva) jer okrivljuje boga za stvaranje nesrećnog sveta gde je moguća neuzvraćena ljubav.
On vidi ljubav u savremenom svetu kao osuđenu, uništenu od strane umetnosti, religije i društva.
Tema ludila koja se prvi put pojavila u trećem delu, razvija se u mentalni slom protagoniste u finalu, nakon čega sledi emocionalna iscrpljenost i tišina.
Sadržaj poeme Oblak u pantalonama
Poema Oblak u pantalonama je pravo futurističko delo. To potvrđuje svaki detalj u pesmi – isprekidan ritam, metrika, rima, stil, izrazi, leksika, ideja. Ova pesma je zaista označila pravi preokret u svetskoj i ruskoj poeziji i smatra se jednom od najznačajnijih pesama svetske književnosti, zbog čega se i nalazi u obaveznoj školskoj lektiri.
Pesnika su za pisanje ove poeme inspirisali moralna beda društva u kome je živeo, ali i nesrećna ljubav i bol njome izazvana. Čitava poema ima jedan ispovedni ton, pa se nameće utisak da su svi događaji opisani u poemi duboko proživljeni i lični. Mi pred sobom imamo jedan pesnički monolog sa lirskim elementima. Ipak, satiričnost i gorčina koje isplivavaju na površinu daju futuristički tonalitet.
Pored ljubavnih motiva, zbog neuzvraćene ljubavi vajarke Marije, pesma ima i motive koji govore o uslovnoj slobodi čoveka i uopšte o aspurdnosti življenja. Kontroverzu izaziva odricanje od Boga i postavljanje čoveka na njegovo mesto i to ne bilo kog čoveka, već samog sebe – Majakovski je ovde pravi avangardista. Poemom Oblak u pantalonama, Majakovski je osudio kritizere njegove poezije, negodovao je protiv umetnosti koja podilazi publici i koja tako postaje trivijalna i jeftina. Pesnik zastupa stav da čovek treba da služi umetnosti i da treba kroz nju da govori istinu, čak i ako je ta istina ružna i teška za prihvatanje.
Početak poeme karakteriše kritikovanje društvenog nemorala. Lirski subjekt ne želi da bude deo takvog društva jer je siguran u ispravnost svojih postupaka i svojih stavova. Poema počinje retorskim pitanjem koje ima dvostruku funkciju. Takođe, uvod ima ulogu da privuče pažnju, iznenadi čitaoca i pruži utisak da je ona samo nastavak tekuće životne priče.
Dalje se poema nastavlja u tonu ljubavne patnje. Marija koja je obećala da će doći, nije se pojavila. Čekajući je, pitao se da li je to ljubav ili ne. Dugo ju je čekao, a kada nije došla, počeo je da je preklinje. Krik njegove duše i tela skoro da mu je rascepao usta. Ovakvo metaforično pevanje ukazuje na teško psihološko stanje. Lirski subjekt je i povređen i besan u isto vreme. Govori sestri i majci i nada se njihovom razumevanju. Ruga se društvu, prizemnosti i nemoralu. Sve vreme, njegova poezija je drska i energična.
U Prologu koji je posvećen Ljilji (Brik), pesnik se obraća svim onim osobama koje su ga povredile, namerno i nenamerno, jer su mu uskratile ljubav i na taj način dovele do obezvređivanja njegovog poziva pesnika. U ovim stihovima vidimo telesnu ekspresivnost jer pesnik govori da može da voli celim svojim telom, on je mlad, poseban, jak, strastven i sposobnost da se zaljubljuje i oseća doživljava kao svoju najveću vrlinu. Oni ljudi koji mu sude nisu sposobni za ljubav.
Pesnički subjekt je nezaustavljiv u svojoj ljubavi. Njega ne mogu sprečiti ni društvo ni ljubavni poraz. Sve vreme provejava jak egoistički naboj, odlika mladosti koja može da menja svet i koja je u isto vreme naivna zbog svoje uverenosti da će baš ona u tome da uspe.
U četvrtom pevanju je razvijen motiv čekanja koji imamo i u prvom. Sada lirski subjekt moli Mariju da ga primi u svoje srce. Obraća se i anđelima, Bogu, apostolu Pavlu, ali sa prezirom zbog neuslišenih molitvi.
Sva razočarenja nisu uspela da ga slome, on se samo izdigao na viši nivo i postao je jači.
Njegova bol i slomljeno srce odvode ga na nov put i daju mu novu nadu, a ne slamaju ga. On zna da će nakon smrti otići pred Boga i pitati ga kako mu nije dosadilo da gleda ljude koji pate. Želi da ponudi Bogu jednu igru u kojoj će da dovede u pitanje božije istinsko poznavanje ljudi i njihovih osećanja.
Na kraju poeme, pesnički subjekt proklinje boga i preti mu. Liči na ludaka koji ne može da se zaustavi u svom ludilu.
