Priroda oko nas je živo biće koje raste, menja se i razvija isto kao i mi. Često zaboravimo na to da je naša okolina zapravo ogledalo nas samih.
Ako ste nekada pomislili da su drvo ispred vaše zgrade ili ona trava koju gazite dok želite prečicom da dođete do škole samo predmeti onda ste se prevarili. Oni su itekako živi i zaista mogu da osećaju.
Često se dogodi da u školi dobijete zadatak da napišete sastav na temu prirode, odnosno da opišete prirodu. Ovakvi zadaci zaista pružaju bezbroj mogućnosti. Kao što smo u prethodnom pasusu rekli, priroda je živa tvorevina koja ima mnogo oblika.
Ponekad čovek zaboravi da je posmatra obuzet sopstvenim životom i problemima. To je tužna činjenica. Priroda mora da bude sastavni deo nas, pa makar to bila i biljka koju gajite u saksiji u svojoj dnevnoj sobi.
Kada pišete sastav o prirodi pokušajte da se setite svog poslednjeg susreta sa pravom netaknutom prirodom. Opišite zvuke koje ste čuli, opišite izgled tla, drveća, biljaka i životinja sa kojima ste se sreli.
Ponekad priroda može biti odlična pozornica na kojoj će se zbivati vaša unutrašnja drama. Nije tako retka situacija da su umetnici opis prirode u svojim delima uzimali za platno na kome će oslikavati duševna stanja i preživljavanja svojih junaka. Onaj koji opisuje prirodu zapravo opisuje ono što on vidi, ono što se u njemu zbiva i što se projektuje na prirodu oko njega.
Neki ljudi su, pak, u stanju da budu živo realistični. Opisuju svaki detalj baš onakvim kakav on jeste. I to može biti zanimljivo.
Prirodu možete opisivati u zavisnosti od toga u kom je godišnjem dobu posmatrate. Tako za jedan isti krajolik možete napisati četiri potpuno različita sastava: u jesen, zimu, proleće i leto jer priroda sasvim drugačije izgleda svaki put.
Dok pišete sastav na temu “Opis prirode” trudite se da obogatite svoje izlaganje brojnim epitetima, onomatopejama i personifikacijama. Za dobar sastav na ovu temu je potrebno da učenik ima bogat vokabular i da je u stanju da koristi sinonime svog maternjeg jezika. Važni su pridevi, imenice, ali i glagoli kako biste na pravi način predstavili svoju zamisao.
Ako nemate nikakvu ideju, predlažemo vam da pogledate neku emisiju na Nacionalnoj geografiji ili da gledate fotografije različitih predela, pa da na osnovu utiska napišete svoj sastav.
Takođe, sastav na ovu temu može se ticati i jednog određenog mesta, dakle neke prirodne lepote koja vas je zadivila. To može biti neki vodopad, neko planinsko jezero, tok reke ili planinski vrh.
Kao što vidite, ima mnogo različitih načina da ovoj temi pristupite i svaki način će biti dobar izbor dok god o tome pišete iskreno i osećajno.
Saživite se sa prirodom i osluškujte njene otkucaje.
U narednim redovima ćemo vam dati različite pristupe ovoj temi, kao i neke uopštene lepe misli o prirodi. Pročitajte i iskoristite naše predloge kao inspiraciju za samostalni rad.
Primer 1
Jedan veliki umetnik je jednom prilikom izjavio: “Ovaj svet je toliko lep da ja teško mogu da poverujem da zaista postoji”. Lepota prirode može imati veliki uticaj na naša čula, pa ponekad deluje da pred njom zastanemo sa nevericom, a ponekad osećamo strahopoštovanje, čuđenje ili smo prosto iznenađeni. Šta je to tako čudesno u vezi sa prirodom i pojedinim njenim delovima što kod nas izaziva ovakva osećanja?
Prvo, priroda se stalno menja. Ona je u svakom svom pojavnom obliku, u zavisnosti od godišnjeg doba, drugačija. Drugo, priroda ima toliko različitih obličja, toliko različitih svojih pojavnih likova širom planete, da prosto uvek iznenadi nekom svojom tajnom.
Priroda je puna lepote. Samo je potrebno da imamo “oči” kako bismo mogli da je uočimo. Poznato je da lepota leži u očima posmatrača. Okruženi smo lepotama prirode: ako pogledamo nebo noću, imamo tamnu pozornicu ispunjenu bezbrojnim zvezdama i srebrnim mesecom; rano u zoru istočni horizont nudi glamurozni zlatni prizor; na zalasku sunca, purpurni sjaj na zapadnom horizontu često oduzima dah!
Ako je nebo oblačno, možemo uživati u oblacima koji jezde i koji podsećaju na mala klupka mekane vune. U sveža jutra možemo videti blistavu rosu koja visi na ivicama vlati trave. Šume su pravo čudo prirode. Zamislite samo šumu u proleće punu procvetalih krošanja i zelenog lišća. Ovakav prizor izmiče pred nama i nismo u stanju da ga obuhvatimo i opišemo rečima.
Primer 2
Lepota prirode je najveći dar Boga ljudima. Koliko su nesrećni oni ljudi koji ne mogu uživati u prirodi niti ceniti njenu pojavu. Priroda je svuda oko nas u različitim aspektima i oblicima. Imamo zelena simpatična brdašca, ogromne snežne planine, izlazak i zalazak sunca u svojoj raznolikoj i nezaboravnoj slavi.
Široki talasi se valjaju prema stenovitim obalama, a jezera mirno leže i dopuštaju da se okolna brda i visovi ogledaju u njima. Čak i opasni aspekti prirode poput teških crnih oblaka iz kojih se čuje grmljavina i pojavljuju blještave munje, mogu biti zapanjujuće lepi.
Svaki vid prirode ima svoju posebnu lepotu koja obuzima čoveka i inspiriše njegovu dušu.
Popnite se na obližnji proplanak u miran prolećni dan i uživajte u pogledu. Oblaci koji plutaju na besprekorno plavom nebu, raznobojno cveće koje mami svojim slatkim mirisom, drveće koje stoji poput čuvara i ptice koje pevaju svoje slatke harmonije, obuzeće vaše biće i osetićete se kao deo planete, kao njen pripadajući živi stvor.
Priroda uči čoveka miru, nevinosti, čistoti, ljubavi, harmoniji, jednostavnosti, nadi i veri u slavu Kreatora. Priroda je najveća prodavnica mudrosti i izvor večne sreće.
Primer 3
Nakon napornog radnog dana, nema ničeg lepšeg niti više osvežavajućeg nego što je tiha šetnja duž obale mora. Iako znamo da je neka fizička vežba ili lagani džoging dobar za naše telo i napete mišiće, čini se da prisustvo mora ima naročito smirujući uticaj na naš um.
Svaki pogled na pučinu i svi zvukovi koji dopiru iz okoline inspirišu nas i vode u stanje blaženstva i mira. More je izvor velike energije. Ono uzme od nas sve brige i odnese ih sa sobom, daleko, čak na drugu obalu.
Primer 4
Tlo ispod zamrznutog opalog lišća je čvrsto. Hladan vazduh ulazi u moja pluća, a kada izdahnem mogu jasno da vidim sopstveni dah. Gazim po opalom granju i čujem pucketanje najslabijih grančica.
Crveni jastreb mi preleće iznad glave – to je dobar znak! Nema staze ni puteljka, samo u daljini vidim napuštenu, staru prugu kojom je voz nekada tutnjao. Nisam siguran da znam kuda sam se uputio, ali mi se to baš dopada jer mogu da se opustim i prepustim prirodi oko sebe. Želim da imam osećaj da sam deo nje, želim da je upijem u sebe i zadržim što duže.
Sa šumskog hrasta je opalo lišće. Zemlja je prošarana zlatnim, narandžastim, žutim i zelenkastim nijansama. Na trenutke mi se učini da me neko posmatra, a onda čujem kako lišće šuška i mali, sivi zec protrči između stabala.
U daljini čujem žubor i krećem ka izvoru zvuka. Uskoro nailazim na mali izvor u steni. Mahovina je prekrila pukotine, a bistra voda izbija u laganom ritmu i otiče niz padinu.
