Pisac romana Orlovi rano lete je Branko Ćopić. On je rođen 1915. godine u jednom mestu blizu Bosanske Krupe. Ime su mu dali po sećanju na pesnika Branka Radičevića, našeg velikog romantičara.
Roditelji su mu bili zemljoradnici, a otac je bio i vojnik u austrougarskim ratovima. 1918. godine je podlegao ranama, pa je Branko još kao mali ostao bez oca. Majka, brat i sestra su ga čuvali, a ponajviše deda Rade. Upravo je njegov deda bio najveća inspiracija za kasnija književna dela koja je Branko Ćopić napisao. Pored dede, uticaj na Branka su imali i ujak Andrija i stric Nidžo. U ranim danima detinjstva, Branko je najviše vremena provodio na pašnjacima sa ovcama i dedom.
Deda Rade je umro 1920. godine, a dve godine nakon toga, Branko je krenuo u osnovnu školu i odmah zavoleo knjige. Kasnije se upisao u nižu gimnaziju u mestu Bihać, u Bosni, i živeo u internatu. Iz tog perioda pamti kako je mnogo patio za svojim rodnim krajem i prirodom koja ga je tamo okruživala. Kao omladinac, 1928. godine, objavio je kratku prozu pod imenom Braco. To je bilo njegovo prvo objavljeno književno delo.
Filozofski fakultet je upisao u Beogradu i tada počinje ozbiljno da se bavi književnošću. Objavljuje priče u Politici koje su uglavnom bile inspirisane pričama koje je kao dečak slušao od strica i dede. Tada se javlja i njegova ljubav prema pisanju za decu. Kolege i kritičari cene njegove rane radove, pa na predlog velike spisateljice Isidore Sekulić, dobija prestižnu nagradu “Milan Rakić” za poeziju.
Godinu dana nakon diplomiranja, započeo je Drugi svetski rat i Branko je otišao na front, kao partizan. Iz tog perioda poznate su njegove rodoljubive i ratne pesme, kao i osnova za stvaranje poznatog Brankovog književnog junaka, Nikoletine Bursaća.
Kada se rat završio, Branko je bio urednik lista za decu Pionir. U to vreme se intenzivno bavi pisanjem za decu. Njegovi književni junaci su deca, a glavne teme dečiji nestašluci koji potporu nalaze u Brankovim iskustvima iz njegovih dečačkih godina. Tada su nastali romani Magareće godine, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Orlovi rano lete, Doživljaji mačka Toše, itd.
1950.godine je objavio satiričnu priču Jeretička priča, a Komunistička partija ga je oštro osudila. Od tog trenutka on je stalni predmet kritike kako partije, tako i kolega. Smatrali su ga neprijateljem. Pratila ga je Udba, pozivan je na saslušanja i na kraju isključen iz Partije.
1951.godine Branko je objavio Baštu sljezove boje koja se i dan danas čita i obrađuje u školama širom bivše Jugoslavije.
Pre toga, 1965. godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog 1968. god.
Ipak, pošto je bio markiran kao neko ko je neprijatelj komunizma, i pošto su ga stalno optuživali, pratili i loše tretirali, Branko je podlegao ovim torturama i odlučio da izvrši samoubistvo. Marta 1984. godine bacio se s mosta u Beogradu, koji danas nosi njegovo ime – Brankov most. Čitavu svoju biblioteku i imovinu ostavio je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Roman Orlovi rano lete – sadržaj i analiza
Roman Orlovi rano lete Branko je napisao 1957. godine, a objavljen je 1959. godine. Nešto kasnije, 1966. godine, snimljen je istoimeni igrani film. Radnja ovog romana je smeštena u vreme pred sam početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije. Odvija se u selu Lipovu u Bosanskoj krajini. Glavni junaci su: Jovanče, Stric, Nikolica (sa prikolicom), Đoko Potrk, Lazar Mačak, Lunja, poljar Lijan, Nik Ćulibrk, Vanjka Široki.
U ovoj knjizi se govori o družini Jovančetovoj u kojoj je bilo sedam dečaka i jedna devojčica Lunja. Na početku se opisuje njihovo bezbrižno detinjstvo, a kasnije, kada krene Drugi svetski rat, možemo pratiti njihovo naglo odrastanje.
Ovaj prvi deo romana je nastao pod uticajem inspiracije koju je sam pisac dobio u toku svog školovanja i odrastanja u Bosni. Branko Ćopić se sećao stroge učiteljice koja je umela da tuče nemirne đake, pa su oni iz protesta otišli jednom u šumu i tamo napravili logor. Kada su odrasli saznali za to, krenuli su da pronađu decu, a jedan od članova potere je bio Nikola Ćopić, Brankov stric.
Jovanče harambaša je pametan i oštrouman dečak i hrabri vođa družine. Ima brižan odnos prema članovima svoje grupa i veoma im je privržen. Kada razgovara sa devojčicom Lunjom ima tih i miran glas.
Lunja je niska i sitna devojčica, krišom zaljubljena u dečaka Stevu koga su zvali Stric. Ona želi da dečaci i devojčice budu ravnopravni i zbog toga stalno prati dečačku družinu.
Stevo Stric nosi ovaj nadimak zbog toga što je veoma visok. Nije imao ni oca, ni majku, a brat od strica mu je Nikoletina Bursać. Lunju ignoriše, a ume da priča sa životinjama.
Đoko Potrk je izuzetno brz dečak koji voli da trči, pa je zbog toga i dobio nadimak Potrk. On je pesnik.
Lazar Mačak je dobar majstor. Nadimak nosi zbog toga što su mu pokreti nalik na mačije pokrete.
Nikola Ćulibrk ili Nik je sin čoveka koji je nekada živeo u Americi. Pošto ga otac “po američki” zove Nik, tako su ga i ostali zvali.
Nikolica ide u prvi razred i postaje deo družine tako što stalno prati Strica. Pošto uvek uz sebe vodi kuju Žuju, zovu ga Nikolica s prikolicom.
Vanjka Široki je plavokos i krupan dečak.
Lijan poljar na samom početku knjige hvata družinu dok kradu povrće i voće iz tuđih voćnjaka i bašta, ali kasnije postaje njihov verni član.
U ovom romanu se govori o prvim danima rata i o naglom prekidanju jednog bezbrižnog detinjstva. Družina Orlovi mora da poraste bukvalno preko noći i da počne da se nosi sa problemima koji su daleko od dečijih bezbrižnih igara. Logor koga su oni zvali Tepsija i u koji su se sklanjali kada bi pobegli iz škole sada postaje mesto koje je ugroženo neprijateljskim napadima.
Roman se može čitati kao dečiji roman, ali i kao roman za odrasle, zbog toga što na pravi način prikazuje ratna dešavanja i uticaj ratnih strahota na kompletnu seosku zajednicu. Suština poruke romana jeste stavljanje akcenta na hrabrost, rodoljubivost i zajedništvo junaka koji se pojavljuju kao glavni likovi.
U prvom delu romana, na jesen, u Prokinom gaju koji je mesto koga se svi plaše, krije se Jovanče koji je pobegao iz škole. Ovde je došao Stric kako bi ga pronašao. Njih dvojica se dogovaraju da naprave malu četu koja će se sastojati od svih drugara koji žele da beže iz škole.
Dobili su novog učitelja u selu i nazvali su ga Paprika zbog toga što je imao crven nos. Stalno je bio zle volje i mrko je gledao. Stric mu je nadenuo nadimak, ali je Jovanče dobio batine umesto njega, kada je učitelj čuo kako ga zovu. Jovanča je svojevoljno zaštitio Strica, i nakon pokušaja batinjanja (prut se polomio na pola), pobegao je u Prokin gaj i tamo odlučio da pobegne u hajduke.
Sutradan je i Stric dobio batine od učitelja jer nije znao odgovor na njegovo pitanje, pa se i on pridružio Jovančetu. U družinu primaju Lazara Mačka i Đoku Potrka.
U svom logoru, u Prokinom gaju, dečaci razgovaraju. Lazar Mačak želi da preseli svoju radionicu sa tavana u Tepsiju (kako su zvali svoju udolinu), a Stric mu predlaže da povedu njegovo magare kako bi mogao da prenese stvari. Pao je mrak, a oni su natovarili magare. Magare je počelo da beži, pa su ga jurili i uhvatili. Lazar se vraća svojoj kući, a Stric ostaje da noći u Prokinom gaju.
Sutradan se Lazar vraća u gaj, pa vidi kako magare žvaće Stričev šešir i odmah kreće da to popravi i skrpi.
Družina se iz dana u dan uvećavala. Pridružili su im se Nik i Vanjka, a zatim i Nikolica sa prikolicom koji je bio najmlađi. On je rešio da pobegne iz škole zbog toga što mu nisu dali da u školu dovodi svoju Žujku.
Zakleli su se na grobu Jovana hajduka da će biti verni jedan drugome i družini.
Zatim su krenuli da uređuju Tepsiju. Počeli su sa gradnjom kolibe i sa pravljenjem kućice za Žujku koja bi ostajala da čuva logor tokom noći dok su oni kod svojih kuća.
Lazar Mačak je dao nacrte za gradnju i uskoro je nikla njihova koliba sa natpisom: ovde živi hrabra četa harambaše Jovančeta.
Danima su uređivali svoj prostor, a zatim bi se snalazili i brali kukuruz, rotkve, krompire i onda oko vatre sedeli i pekli. Sve su podjednako delili.
Uskoro se dečacima pridružila i hrabra devojčica Lunja.
Učitelj je primetio da mu se đaci osipaju, pa je krenuo po selu da se raspita šta je sa decom. Seoskog kneza je zamolio da okupi ljude sa spiska koji mu je dao. To su bili roditelji dece koja ne dolaze u školu. Kada su roditelji upitani zašto ne šalju decu u školu, oni su bili u čudu. Onda su upitali Lijana da li ih je video i da li nešto zna. Na kraju su se dogovorili da ih Lijan potraži.
Lijan ih je tražio čitavog narednog dana i prisetio se da bi mogao da ih potraži u gaju zbog toga što je Jovančetov čukundeda tamo poginuo.
Lijan upada u jamu, Žujka ga napada i on uspeva da se izvuče. Usput je video i Strica kako spava, te je shvatio da im je pronašao skrovište. Obavestio je seoskog kneza, ali mu je istovremeno bilo i žao dečaka, te ih je nekako upozorio da su pronađeni.
Ipak, napadači su ih pronašli, a dečaci su se branili krompirima. Nastale je opšta pometnja, te su deca uhvaćena i sprovedena u selo da im sudi učitelj.
Tada se pojavljuje Nikoletina Bursać, rođak Stričev, koji je branio decu od batina, pa su dečaci bili oslobođeni. Ujedno, Nikoletina je insistirao da se deci vrati njihova učiteljica Lana.
Drugi deo romana govori o početku rata. Ljudi iz sela odlaze u vojsku, a sa njima i Nikoletina Bursać. Iznad glava se čuju avioni, učiteljica raspušta decu. Deca uskoro počinju aktivno da učestvuju u odbrani sela. Osmišljavaju načine da upozore seljane o dolasku ustaša, sarađuju sa Nikoletinom i partizanima i na kraju čitava Jovančetova družina odlazi u rat.
