Dositej Obradović, autor “Pisma Haralampiju”, rodio se kao Dimitrije u mestu Čakovo 1739.(?) godine. Čakovo se nalazi u Banatu i danas se nalazi na teritoriji Rumunije. Kao mladić od 16 (18) godina odlazi u sremski manastir Hopovo i tamo se zamonašuje. Monaško ime mu je bilo Dositej i pod tim imenom će biti nadalje poznat.
Manastirski život i literatura sa kojom se susretao nisu zadovoljili njegovu žeđ za znanjem, pa rešava da napusti manastir i pobegne u svet. Iz Srema odlazi u Dalmaciju i radi kao učitelj.
U to vreme je sastavio besede sv. Jovana Zlatoustog, a knjigu nazvao “Bukvica”. Posle Dalmacije, u kojoj je proveo tri godine, ide dalje. Putovao je i živeo u Grčkoj neko vreme.
Uspeo je da nauči grčki jezik i da se susretne sa idejama reformizma koje su počele da se pojavljuju u 18. veku. Tu je stekao i osnovna svetovna znanja iz književnosti i filozofije jer je za ovakvu literaturu bio uskraćen u manastiru. Iz Grčke, preko Albanije i Venecije, stiže ponovo u Dalmaciju i tamo sa radošću vrši pripreme za svoje prve originalne radove.
1770.godine Dositej Obradović je postao propovednik u mestu Skradin gde je sastavio zbornik sa poučnim sadržajem po imenu “Venac od Alfavita”. Tu je završio i “Ižicu”.
U godinama koje slede, Dositej živi i školuje se u Požunu, Modri, Beču, gde dolazi u susret sa prosvetiteljstvom srednje Evrope i gde je kod njega probuđeno posebno interesovanje za prosvetne, socijalne i kulturne reforme.
Dositejevo obrazovanje kao i njegovi životni stavovi doživeli su najveći preobražaj tokom boravka u Nemačkoj. U mestu Hale je pohađao predavanja teologije i filozofije, a u Lajpcigu je slušao fiziku. Predavači su mu bili najčuveniji profesori tog vremena.
U to doba, Evropom je uveliko vladao racionalizam. Dositej je smatrao prosvetiteljstvo zajedno sa racionalizmom kao filozofsku platformu na kojoj je on najbolje pronalazio sebe i sopstvene stavove i razmišljanja.
Uz to, uspeo je da poveže potrebe svoga naroda na praktičnom nivou sa onim što je naučio i saznao. Upravo je u Nemačkoj Dositej i štampao neka od svojih najznačajnijih dela, među kojima se nalaze “Život i priključenija” koje je štampao 1783. godine, “Sovjeti zdravago razuma” i “Slovo poučitelno” iz 1784. godine, kao i “Basne” i nastavak “Života i priključenija” iz 1789. godine.
Među svom ovim naslovima posebno se izdvaja njegovo “Pismo ljubeznom Haralampiju” koje se smatra manifestom srpskog prosvetiteljstva.
Nakon Nemačke, Dositej je išao i u London i u Pariz, pa je čak i prevodio basne Ezopove sa grčkog jezika na engleski jezik.
U Beču je ukupno živeo 13 godina i tamo je 1793. godine objavio “Sobranije raznih naravoučitelnih veščej”. Živeo je malo i u Trstu, Veneciji, ali se seli za Srbiju onog trenutka kada je čuo da je izbio Prvi srpski ustanak. Sa Karađorđem na čelu, trudio se da svojim zalaganjem i svim prikupljenim znanjima pomogne da se stvori nova država.
1804.godine je objavio himnu koja govori o podizanju Srbije nakon viševekovnog turskog ropstva. Pesma nosi simboličan naziv Vostani Serbie.
Od 1807. pa sve do smrti, Dositej živi u oslobođenoj otadžbini i čini sve što je u njegovoj moći da prosveti i “izobrazi” svoj narod. Bio je osnivač Velike škole (1808), koja će kasnije izrasti u Univerzitet u Beogradu. 1810. godine je osnovao i Bogosloviju. Kada je obrazovan Praviteljstvujušči sovjet, on je postao prvi srpski popečitelj prosveštenija, odnosno ministar prosvete.
Dositej Obradović je umro u Beogradu 1811. godine, a posmtrni ostaci su sahranjeni u porti Saborne crkve. Odmah pored njega leže i posmrtni ostaci Vuka Karadžića (+1864).
Dositej Obradović je mnogo stvarao, pisao, sakupljao, štampao i objavljivao. Mnoga njegova dela su tek posmrtno objavljena. On je u svim ovim delima, na ovaj ili onaj način, prikazivao ideje prosvetiteljstva 18. veka, i bavio se pitanjima prosvete, pedagogije, filozofije, politike i kulture.
Dositej je jedan od prvih Evropejaca u Srbiji.
“Pismo Haralampiju” – manifest srpskog prosvetiteljstva
Prosvetiteljstvo se pojavilo još krajem 17. veka i potrajalo je sve do sredine 18. veka. Širilo se Zapadnom Evropom, ali i Amerikom. Ono je bilo neka vrsta spone između starog i novog doba, između srednjovekovnih učenja i modernih novih shvatanja.
Još je Rene Dekart, francuski filozof iz 17. veka, istakao da je racionalizam pravac kome treba težiti. Ljudski um (ratio), razum jeste osnova svega onoga što čovek stvara i što može da spozna u svom životu na zemlji.
Zbog toga racionalisti smatraju da središte interesovanja treba da postanu duhovne vrednosti kao što su volja, razum, sloboda, postupno ili didaktičko razmišljanje. Svi značajni filozofi ovoga doba smatraju da je zdrav razum i kritičko promišljanje o životu i svetu, kao i obrazovanje i vaspitanje, jedina i prava baza za formiranje ličnosti.
U vreme prosvetiteljstva se razvijaju prirodne nauke i pojavljuju se veliki umovi kao što su Isak Njutn, Lomonosov, Mendeljejev, itd. Nauka je okrenuta eksperimentu i empirijskom dokazivanju teorijskih hipoteza.
Promene u nauci utiču i na promenu misli o odnosima u društvu. Sve više se govori o jednakosti ljudi bez obzira na rasu, religiju, društveni položaj ili poreklo.
Književnici pišu dela koja su više okrenuta građanskoj klasi i koja su svetovnog karaktera. U ovim delima izbija pedagoški, vaspitni i moralizatorski karakter. Književnost treba da širi znanje, da vaspitava i prosvećuje.
Upravo na ovakve ideje aludira i Dositej Obradović u svom programskom tekstu “Pismo Haralampiju”. Delo, kao što i sam naziv upućuje, ima epistolarnu formu (oblik pisma) jer je upućeno Dositejevom prijatelju Haralampiju Mamuli. On je bio paroh crkve u Trstu u kome je u to vreme živelo dosta Srba. Dositej je pismo napisao 13. aprila 1783. godine u Lajpcigu. Povod za obraćanje Haralampiju bila je molba za novčanu pomoć kako bi štampao knjigu na srpskom jeziku.
U to vreme je Dositej pripremao knjigu “Sovjeti zdravago razuma” koju je hteo da objavi, ali nije imao dovoljno novca. U pismu moli Haralampija da mu pomogne da skupi novac tako što će ga zatražiti od Srba, bogatih trgovaca koji žive u Trstu. Iako je ovo naizgled samo jedno obično pismo prijatelju, ispostavlja se da je ono i važan književni proglas ili kako se to danas kaže, manifest srpske prosvetiteljske književnosti.
Pažljivim čitanjem pisma se uočava da u njemu nema ličnih tema, niti privatnih informacija, već je to pravi proglas u kojem Dositej želi da obavesti sve zainteresovane ljude da planira da štampa knjigu na srpskom jeziku, što je u to vreme bilo i neobično i teško. Knjige na narodnom srpskom jeziku nisu ni postojale. Da bi obrazložio svoju želju, Dositej je izložio svoje prosvetiteljske ideje u okviru pisma, pa je tako ovaj tekst postao vrlo značajan za srpsku književnu istoriju.
Po datumu postanka pisma, jasno je da je Dositej tada već boravio u Haleu i Lajpcigu. U Haleu se upoznao sa tekstovima profesora Eberharda koji su prilično uticali na ono što je kasnije napisao u “Pismu Haralampiju”.
Naši istraživači i naučni poslenici su opsežnim istraživanjem došli do podataka da je na ovaj Dositejev tekst najviše uticalo jedno predavanje tada uglednog profesora Eberharda koje je on održao u Haleu 1783. godine. Taj tekst se zvao “O obeležjima prosvećenosti nacije”. U ovom predavanju se posebna pažnja posvećivala upotrebi narodnog jezika u procesu prosvećivanja, što kasnije vidimo kao bitno obeležje Dositejevog “Pisma Haralampiju”.
Kada je Dositej prešao u Lajpcig, bio je pun entuzijazma i rešio je da i sam uradi nešto za sopstveni narod. Tada je i napisao manifest svoje prosvetiteljske delatnosti, odnosno “Pismo Haralampiju”.
Dositej Obradović započinje svoje Pismo himnom u slavu Josifa Drugog. Josif Drugi je bio prosvećeni vladar i mecena i bio je običaj da se takvim ličnostima oda počast. I sam Dositej je izjavio sledeće: “No ako je što dostojno bilo u mojim načertanijama, sve to pripisati valja onim ščastljivim opstojateljstvam i onoj velikoj, jedinoj duši blaženoga Josif vtorago, koji je u svoje vreme premnoge oduševljavao i umove vosperjavao, bez kojega mnogo stvari ne bi kome ni na um pale.” Kao što vidimo, Dositej ovog prosvećenog vladara imenuje kao svoju inspiraciju i ističe da pisanje u duhu poetike prosvetiteljstva nije moguće u okviru one države koja nije zasnovana na principima prosvećenog apsolutizma.
Dalje, u “Pismu Haralampiju” Dositej govori o nekoliko važnih pitanja iz jezičke, društvene, književne i verske oblasti. U prvom delu pisma on obaveštava o svojoj nameri i želji da izda knjigu “Sovjeti zdravago razuma” (Saveti zdravog razuma) na korist, odnosno na “polzu” svog roda. Ovu knjigu je želeo da napiše na čistom srpskom jeziku, tako da mogu da je razumeju svi koji umeju srpski govoriti (“od Crne Gore, pa sve do Smedereva i Banata”).
U nastavku pisma piše o finansijskoj pomoći koja mu je potrebna da bi štamparu dao motiv da štampa i kako bi mu to pokazalo da postoje ljudi koji žele da se knjiga štampa na srpskom jeziku. O svom radu na pripremi knjige on govori skromno i uverava čitaoca da će ta knjiga biti korisna jer se u njoj nalaze sve one pametne misli koje je on naučio od drugih pametnih umova i iz knjiga na nemačkom, italijanskom i francuskom.
Posebnu pažnju Dositej poklanja proklamovanju ideje da treba pisati na narodnom jeziku jer će se na taj način knjiga i učenost približiti običnim ljudima (“seljaku, čobaninu”) i tako rade svuda u Evropi.
Dositej se pitao kakva je korist od jezika koji od deset hiljada ljudi jedva razume jedan čovek valjano i zašto bi takav jezik bio u upotrebi ako ga ne poznaju recimo njegova majka ili sestre.
Ovu ideju je Dositej najviše preuzeo od već pomenutog profesora Eberharda. On je u svom predavanju “O obeležjima prosvećenosti jedne nacije” govorio najviše o problemu jezika i smatrao je da jedno od najvažnijih obeležja prosvećene nacije hrabrost da se prosvećenost proširi na sve slojeve društva, a najvažniju ulogu u tome treba da odigra jezik. Dositej je to rekao ovako:
“Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope; u sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u sovršenstvo dovesti – delo vesma polezno, budući, da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jezika pišu, onda prosveštenije razuma i svet učenija ne ostaje samo pri onima koji razumevaju stari književni jezik, no prostire se i doseže i do seljana, prepodavajući se i najprostijemu narodu i čobanom, samo ako znadu čitati.” (D. Obradović, Pismo Haralampiju)
Dositej je smatrao da jezik vredi onoliko koliko koristi donosi, pa je prema tome narodni jezik najkorisniji. Treba odustati od starog jezika i treba težiti ka promenama jer se “samo prostota i glupost zadovoljavaju vsegda pri starinskom ostati”. Dositej Obradović se zalaže za narodni srpski jezik jer njime govori veliki broj ljudi i u Srbiji, Hrvatskoj, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Crnoj Gori, Banatu, Bačkoj, Sremu i Slavoniji. Što je najvažnije, ovim jezikom govore ljudi različitih veroispovesti, ali to po njemu nije važno zbog toga što se zakon i vera mogu promeniti, ali rod i jezik ne.
U “Pismu Haralampiju” se susrećemo i sa Dositejevim idejama o verskoj toleranciji. On kaže da su njegove knjige namenjene svim ljudima koji imaju čisto srce i koji žele da prosvete svoj um i poboljšaju svoj karakter i prirodu ličnosti.
Ovo Dositejevo delo govori o velikoj prosvećenosti samoga autora, kao i o njegovoj želji da sve što zna prenese na srpski rod.
