Pismeni sastav iz srpskog jezika i književnosti na temu “Pred jednim umetničkim delom” obično se daje učenicima prvog razreda srednje škole, mada se pokazalo da su učenici starijih razreda osnovne škole takođe vrlo uspešni u pisanju ovog zadatka.
U okviru prvih nastavnih jedinica u prvoj godini srednje škole, na časovima srpskog jezika i književnosti se razgovara o umetnosti, o tome šta je za učenike umetnost, koje sve vrste umetnosti postoje i koja su izražajna sredstva različitih vrsta umetnosti. Naravno, na tim časovima se poseban akcenat stavlja na specifičnost književnosti kao umetnosti reči.
Ovakvi časovi pomažu učenicima da dublje sagledaju smisao postojanja umetnosti, da uoče njeno sinkretično poreklo, prirodu, zadatke, ulogu i smisao razvijanja estetskog pogleda na svet.
Učenici na ovim časovima razgovaraju o umetničkim delima koja im se dopadaju, bilo da su u pitanju umetničke slike, fotografije, neki film, pozorišna predstava, skulptura, građevina, muzička kompozicija ili ples i tada oni obrazlažu svoje stavove.
Ovde je jako važno pobuditi kod učenika ljubav prema umetničkim vidovima izražavanja, podstaći kod njih želju da govore o onome što ih privlači tim umetničkim delima, kao i insistirati na prepoznavanju najdubljih osećanja koja se bude prilikom neposrednog učestvovanja u nekoj umetničkoj postavci.
Nakon toga učenici obično dobiju za domaći zadatak ili za rad na času temu koju mogu sastaviti po slobodnom izboru, a tema obično glasi “Pred jednim umetničkim delom”. Učenik sam odlučuje o kom umetničkom delu će govoriti i nema nikakvih ograničenja kada je u pitanju vrsta umetnosti koju opisuje.
Važno je da učenik iskaže svoje divljenje prema lepoti i sugestivnosti određenog umetničkog dela i da na najlepši mogući način obrazloži svoja osećanja i svoje stavove.
U nastavku teksta ćemo na primerima pokazati kako to može da izgleda.
Pred jednim umetničkim delom – grad Petrograd, lepota pred kojom zastaje dah
Sankt Peterburg – “Severna prestonica” Rusije za mene je pravo umetničko delo. Ovaj grad je osnovao Petar Veliki 1703. godine kako bi time osigurao ruski pristup Baltiku. Petrograd prožimaju brojni kanali, pa ga mnogi zovu i “Venecijom Severa”. Nekada nazvan Lenjingrad, ova najvažnija luka na Baltiku danas je jedan od najznačajnijih kulturnih centara u Evropi.
Ovo je grad Petra I i Katarine Velike, grad koji je svedočio o postojanju moćne carevine. To je grad Čajkovskog i Dostojevskog, grad carskih palata i očaravajućih fasada, biblioteka, galerija, zadivljujućih muzeja i raskošnih pozorišta.
Svako ko je ljubitelj muzeja i istorije carske Rusije, ali ujedno i najznačajnijih dela likovne umetnosti, oduševljen je jednim od najvećih muzeja na svetu koji nosi naziv Ermitaž. Ogromna zbirka ovog muzeja je izložena u čak 6 zgrada na obali reke Neve. Glavna zgrada, Zimski dvorac, nekada je bila zvanična rezidencija ruskih careva.
U više od 350 sala, izloženo je oko 60.000 eksponata. Kolekcija ovog muzeja je počela da se sabira ispočetka kao zbirka umetničkih predmeta carice Katarine II.
Najznačajnija zbirka ovog muzeja je zbirka slikarskih dela među kojima se nalaze Mikelanđelo, Leonardo, Rubens, Klod Loren, Van Gog, Rembrant, Pikaso, Matis i mnogi drugi.
Uz sve to, Ermitaž je deo gradskog područja koje je kao spomenik Svetske baštine pod zaštitom Uneskoa.
Ovde nikako ne smemo zaboraviti velelepan Peterhof ili Petrov dvorac koji je poznat po kompleksu parkova i dvoraca na površini od 607 hektara koji su sagrađeni kao letnja palata za razonodu Petra Velikog. Zovu ga i ruski Versaj ili ruska prestonica velelepnih fontana, jer se tu nalazi najveća fontana na svetu pod imenom Velika kaskada.
Sankt Peterburg je jedno od najznačajnijih mesta u kome se razvila baletska umetnost. Ovde se nalazi verovatno najpoznatija baletska škola na svetu – Baletska akademija Vaganova koja je osnovana 1738. godine i koja danas deluje pri Marijinskom teatru.
Marijinski teatar je najpoznatija operska kuća u ovom delu sveta koja je od 19. veka bila dragulj u kruni ruskih carskih pozorišta i važan simbol ruske kulture.
U ovom gradu su radili i živeli Glinka, Rimski-Korsakov, Musorgski, Čajkovski, Šostakovič i Stravinski.
Mnogi književnici su takođe vezani za Sankt Peterburg. To su Puškin, Dostojevski, Gogolj, Ahmatova, Blok.
Svi obožavaoci književnosti ne mogu a da ne uživaju u poseti Saltikov-Ščedrinovoj biblioteci koja je deo Nacionalne bibilioteke Rusije i koja ima 30 miliona primeraka književnih i drugih dela na 85 jezika.
Arhitektura ovog grada je specifična jer je grad dugo bio prestonica ruskih careva, pa ne čudi da su u ovom gradu oni demonstrirali svoje bogatstvo. Ipak, grad je relativno mlad i na njega su uticaj izvršili i zapadnoevropski stilovi arhitekture i graditeljstva. U Petrogradu ćete pronaći i građevine u stilu raskošnog baroka, klasicizma, istoricizma, art nuvoa i ranog modernizma.
Ovaj čarobni grad, biser kulture i umetnosti, jedno je od najlepših i najkompleksnijih umetničkih dela koja ljudsko oko može da sagleda.
Pred Mona Lizom – najintrigantnijom umetničkom slikom svih vremena
Mona Liza – portret prelepe firentinske žene je verovatno jedna od najpoznatijih slika na svetu koju je naslikao najveći umetnik italijanske renesanse Leonardo da Vinči. Već 500 godina njena ogromna moć inspiriše nerešene misterije i teorije o poreklu karakteristika duboko psihološkog izraza na njenom licu; njenom dvojnom osmehu i duboko zagonetnom pogledu, ali i njenom misterioznom identitetu i ličnosti i vezom sa umetnikom.
Iznenađujuće je koliko pažnje se posvećuje ovom umetničkom radu i to ne samo od strane naučnika, istoričara umetnosti, već i ljudi različitih profesija koji zadiru duboko u lice Mona Lize ne bi li pronašli odgovor na njihova imaginarna pitanja u vezi sa glavnim majstorom umetnosti.
Prema opšteprihvaćenim informacijama koje dolazi iz Vazarijeve knjige, Leonardo je dobio zadatak da naslika portret Mona Lize 1503. godine i ona je pozirala za njega između 1503. i 1504. godine. Kako tvrdi Vazari, Mona Liza je bila prelepa žena i tokom dugih sati poziranja, zabavljali su je muzičari, humoristični razgovori i čitanje, verovatno kako bi zadržala taj poseban osmeh na svom licu. Od 1505. do 1506. godine, Leonardo je uglavnom radio portret po sećanju, kao što je to bio slučaj i sa drugim njegovim delima.
Kada je napuštao Firencu 1507. godine, nakon što je na slici radio četiri godine, slika još uvek nije bila završena. Leonardo nikada nije predao portret, možda zato što nije bio gotov ili iz nekih ličnih razloga. Želeo je da zadrži sliku za sebe.
Negde oko 1510. i 1513. godine, on je završio sliku do određenog stepena. Gde god da je išao, uvek je portret nosio sa sobom i nikada se od njega nije odvajao. S vremena, na vreme je dodavao poneki detalj i čini se da je nikada nije završio u skladu sa svojim standardima.
Mona Liza je naslikana u tehnici koju je Leonardo prethodno razvio do savršenstva – stil sfumato. Leonardova kompozicija Mona Lize u poluokrenutoj pozi, verovatno je bila pod uticajem ranog flamanskog portreta. Današnja veličina Mona Lize je 77cm x 53cm, ali je prvobitno bila veća kada ju je Leonardo naslikao. Na obe strane su dva dodatna stuba koja su verovatno bila isečena da bi se uklopila u skupi ram. Zato ne vidimo da Mona Liza zapravo sedi na terasi.
Da bi naslikao portret Leonardo je koristio veliki komad drveta topole. Posebna kompozicija Mona Lize sa svojim očima i usnama nameće posmatraču utisak melanholične misterije. Jednom kada pogledamo njene oči, one nas uvek prate i uznemiravaju i uopšte nije važno sa koje strane gledamo u nju. Njen neodlučni osmeh je prilično filozofski i ne previše očigledan.
Izgleda kao da je na putu da prekine svoju nameru da se osmehne.
Jedna stvar je sigurna: svako ko je video ovaj portret bio je duboko zadivljen kvalitetom kojim je prikazano ljudsko lice. Njegove izuzetno razrađene crte lica savršeno su zasenčene, sa savršeno uravnoteženim svetlom, što je nešto što se i danas ceni.
Gledajući sliku i Rafael je bio zapanjen. On je mnogo puta posećivao Leonarda u ateljeu.
Fantastična pozadina iza Mona Lize je tako misteriozna kao i osvetljene crte njenog lica. Neotkriveno mesto stenovitih planina koje izranjaju iz tanke magle skrivenog prirodnog raja jedinstven je pejzaž u Leonardovom slikarstvu. U svetlu tumačenja naučnika, ovaj pejzaž može da sugeriše simboličko jedinstvo planina sa vodom i svim živim bićima povezanim sa stvarnošću prolaznog vremena.
Leonardo je među prvima u ovom portretu koristio tehniku poznatu kao vazdušna perspektiva. Da Vinčijeva slika predstavlja prototip renesansnog portreta izvedenog na ovaj način koji je služio kao primer savršenstva mnogima.
Leonardov portret Mona Lize je najviše kopirano umetničko delo ikada.
Godine 1516. Leonardo se preselio u Šato de Klu u Francuskoj jer je bio pozvan od strane kralja Fransoa I. Tamo je proveo ostatak svog života. Portret Mona Lize je prodao kralju za 4000 zlatnih kruna. Od tada, slika je ostala u Francuskoj u Fontenbluu, odakle je putovala sa jednog mesta na drugo, da bi se konačno smestila u muzeju Luvr u Parizu.
Mistična moć Mona Lize je privlačila i lopove i mentalno nestabilne osobe.
