Proučavanje prideva se odvija u sklopu jezičke discipline koja se naziva morfologija.
Samim tim i proučavanje prisvojnih prideva kao jedne vrste prideva ne može se razumeti bez prethodnog upoznavanja sa morfologijom kao naukom.
Pridevi u okviru nauke o oblicima reči (morfologije)
U okviru nauke o jeziku postoje različite grane koje proučavaju jezičke nivoe ponaosob. Tako se, recimo, onim najnižim jezičkim jedinicama, fonemama, glasovima, bave fonetika i fonologija.
Iznad fonema i glasova nalaze se morfeme i reči, pa se njihovim proučavanjem bavi nauka koja se zove morfologija.
Naziv ove jezičke discipline je nastao od grčke reči morphe što znači oblik i reči logos što znači nauka.
Morfologija bi se u tom smislu mogla definisati kao nauka koja proučava oblike, strukturu i sastav reči. Morfologija se dalje može podeliti na onu u širem smislu i onu u užem smislu. Morfologija u užem smislu proučava vrste i oblike reči, način na koji se dobijaju drugi oblici reči od jedne date reči (a to su promene poput deklinacije, konjugacije, komparacije), itd.
U širem smislu, u morfologiju spada još jedna disciplina, a to je tvorba reči. Ona proučava načine na koje se dobijaju nove reči.
Kao što je u fonetici sa fonologijom osnovna jedinica proučavanja fonema, tako je i u okviru morfologije, osnovna jedinica morfema. Morfema bi se mogla definisati kao najmanja jezička jedinica koja ima nekakvo značenje ili nekakvu gramatičku funkciju.
Sve morfeme se mogu podeliti na dva načina.
Prva podela se vrši na osnovu toga da li se morfeme javljaju samostalno ili ne, pa u odnosu na to one mogu biti slobodne (upotrebljavaju se kao samostalne reči) i vezane (ne javljaju se kao samostalne reči).
Druga podela se vrši na osnovu toga da li one imaju samostalno značenje, pa tako mogu biti korenske (nedeljive na manje delove koi bi mogli imati značenje) i afiksalne.
Morfeme su višeg nivoa od fonema, ali su nižeg nivoa od reči. U svakoj reči se nalazi najmanje jedna morfema, a može ih biti i više. Recimo, reči sa jednom morfemom su: deset, gde, ali, sutra, ako, itd. Reči sa dve morfeme su: dvadeset, nešto, kuća, more, itd.
Reč se definiše kao najmanja samostalna jedinica u jeziku koja ima značenje. Ukoliko bismo reč definisali u okviru pisane forme, onda bi se ona mogla definisati kao najmanja jezička jedinica koja se nalazi između dve beline.
Sve reči u srpskom jeziku se mogu deliti na slogove, na morfeme, na tvorbenu osnovu i tvorbene afikse, kao i na gramatičku osnovu i gramatičke afikse.
Takođe, na osnovu svog značenja i svog gramatičkog ponašanja, reči se mogu podeliti i na vrste. U našem jeziku ima deset vrsta reči. To su: imenice, pridevi, zamenice, brojevi, glagoli, predlozi, prilozi, veznici, rečce i uzvici.
Neke od ovih reči mogu menjati svoj oblik, a neke ostaju uvek iste, pa se zbog toga dele na promenljive i nepromenljive vrste reči.
U promenljive vrste reči u srpskom jeziku spadaju: imenice, pridevi, zamenice, neki brojevi i glagoli. U nepromenljive spadaju: predlozi, prilozi, rečce, neki brojevi, veznici i uzvici.
Svaka promenljiva reč se menja tako što se na nejnu gramatičku osnovu dodaju određeni nastavci za oblik. Na osnovu ovih nastavaka jasno nam je o kom se obliku reči radi i kakvu funkciju ta reč ima u okviru rečenice.
Pošto se u ovom članku bavimo imenskim rečima, odnosno pridevima, pogledaćemo kako se dobijaju gramatičke osnove imenskih reči.
Vrste reči koje se mogu menjati po padežima, odnosno mogu imati svoju deklinaciju, nazivaju se imenskim rečima. Njihova gramatička osnova se dobija tako što se uzme oblik genitiva jednine i odbije nastavak za genitiv jednine (mest-a, lep-og, itd.).
Imenske (i neke nepromenljive) vrste reči u srpskom jeziku imaju svoje gramatičke kategorije.
Gramatičke kategorije su, u stavri, sistemi gramatičkih oblika promenljivih vrsta reči putem kojih se iznosi nekakav gramatički odnos. U okviru svake gramatičke kategorije se nalaze po najmanje dve vrednosti.
Gramatičke kategorije se mogu podeliti na morfološke i klasifikacione. Recimo, morfološke kategorije su one gde za svaku vrednost postoji poseban oblik. Tako pridev crn može biti u muškom, crna u ženskom, a crno u srednjem rodu.
Klasifikacione kategorije su one gde se određena vrednost prirpsuje svakoj reči zasebno. Imenice mogu da budu samo jednog roda i tako se i dele, ali pridevi mogu imati oblike muškog, ženskog i srednjeg roda u zavisnosti od imenice uz koju stoje.
Tako ćemo reći da se imenice dele na imenice muškog, ženskog i srednjeg roda, a da pridevi mogu imati ove rodove.
Gramatičke kategorije imenica su rod, broj i padež, a gramatičke kategorije prideva su rod, broj, padež, vid i stepen poređenja.
Pridevi i njihova podela prema značenju
Pridevi su nesamostalna vrsta reči uz pomoć kojih se označavaju nekakve osobine pojmova koji su označeni imenicom.
Takođe, uz pomoć prideva se označavaju i odnosi između tih pojmova.
Pridevi se mogu menjati po rodu, broju, padežu, stepenu poređenja i pridevskom vidu, s tim što se samo opisni pridevi mogu menjati prema stepenu osobine (komparacija).
Pridevi uglavnom imaju funkciju atributa ili imenskog dela predikata u okviru sintakse.
Pridevi se mogu podeliti na osnovu toga šta označavaju. Tako ćemo u srpskom jeziku imati opisne prideve, gradivne prideve i prideve uz pomoć kojih se označava odnos između pojmova, a to su: prisvojni pridevi, potom pridevi vremenskog odnosa, prostornog odnosa, itd.
Opisni pridevi služe da označe osobinu određenog pojma. Da bismo dobili opisni pridev, postavićemo pitanje kakav je određeni pojam. Opisni pridevi su: dobar, lep, pametan, star, visok, brz, munjevit, itd.
Gradivni pridevi nam daju podatke o tome kakva je građa, odnosno materijal od kojeg je neki pojam satavljen, napravljen.
Ovakve prideve uglavnom dobijamo od gradivnih imenica, a oblik gradivnog prideva dobijamo kada odgovorimo na pitanje od čega je nešto. Gradivni primeri su: kameni, gvozdeni, vuneni, plastični, uljani, itd.
Pridevi vremenskog odnosa služe da označe vreme na koje se odnosi neki pojam. Takvi su pridevi: današnji, letnji, jutarnja, tadašnji, itd.
Pridevi prostornog odnosa služe da označe mesto na koje se odnosi neki pojam. Takvi su pridevi: zadnji, gornja, srednje, leva, poslednji, unutrašnji, itd.
Posebna vrsta prideva u srpskom jeziku su prisvojni ili posesivni pridevi. Oni služe da označe čemu ili kome nešto pripada i dobijaju se kada se odgovori na pitanje čije je nešto ili kome pripada nešto. Takvi su pridevi: sestrin, Majin, paunovo, jagodinski, pačiji, morsko, itd.
Prisvojni pridevi i njihove karakteristike
Prisvojni pridevi su reči koje su nastale od imenica i one označavaju čije je nešto ili čiji je neko. Prisvojnim pridevima se određuju bića i predmeti po pripadnosti.
Jednostavne primere za prisvojne prideve imamo u sledećim rečenicama:
Ovaj stan je Jelenin.
Milanova jahta je najlepša na Jadranu.
Mamini i bakini džemovi su potpuno prirodni i ukusni.
Pojedine prisvojne prideve pišemo malim slovom, a pojedine velikim početnim slovom. Ovu razliku ćemo pojasniti u tekstu koji sledi.
Ako su prisvojni pridevi nastali od vlastitih imenica dodavanjem nastavaka -in, -ov, -ev, onda će se oni pisati velikim slovom:
Ovaj ranac je Darkov.
Mirjanin kofer je ostao na aerodromu.
Markov dres se suši u vešernici.
Ako su prisvojni pridevi nastali od zajedničkih imenica, onda se oni pišu malim početnim slovom. Takođe, svi oni prisvojni pridevi koji se završavaju nastavcima -ski, -čki, -ški, pisaće se isključivo malim početnim slovom.
Milena je šetala beogradskim ulicama.
Iza mene su ostali šabački vrbaci i mačvanske ravnice.
Kako se pišu prisvojni pridevi od nekih ličnih imena?
Pojedina lična imena donose nedoumice kada od njih treba da se izvede prisvojni pridev. Pokušaćemo da navedemo ove primere kako bismo pojasnili nejasne delove.
Prisvojni pridev od vlastitog imena Dragica, piše se Dragičin. Kod ovog prisvojnog prideva koji se završava na -in, dolazi do palatalizacije. Oblici kao što su Dragicin, Milicin, Mimicin, Anicin, nisu ispravni.
Prisvojni pridev od vlastitog imena Đorđe glasi Đorđev, a ne Đorđetov. Ovaj prisvojni pridev nastaje dodavanjem sufiksa -ev na tvorbenu osnovu: Đorđ- + -ev. To možemo videti kada menjamo iemnicu Đorđe po padežima. Jasno nam je da nikada ne dolazi do proširenja padežnih nastavaka suglasnikom t.
Prisvojni pridev od imena Jakov, glasiće Jakovljev. Ovde imamo pojavu alomorfa sufiksa -ev (-ljev) koji se pojavljuje nakon suglasnika v.
Žensko ime stranog porekla Lea, imaće neobičnu promenu kroz padeže: Lea, Lee, Lei. Zbog toga će prisvojni pridev glasiti Lein i neće se umetati sonant j, kako bismo inače očekivali.
Od vlastite imenice Pavle, prisvojni pridev će glasiti Pavlov. Ova imenica se menja po prvoj imeničkoj vrsti (Pavle, Pavla, Pavlu) i prisvojni pridev se dobija tako što se sufiks -ov dodaje na tvorbenu osnovu Pavl- + -ov.
Od vlastite imenice Miroslav, prisvojni pridev će glasiti Miroslavljev. Ovde imamo slučaj da se alomorf sufiksa -ev, -evljev javlja kod svih prisvojnih prideva koji su nastali od imena koja se završavaju na v.
Pravilno pisanje određenih prisvojnih prideva
Pridevi koji se završavaju na -ski, a izvedeni su od imenica koje se završavaju na -ija, pišu se sa sonantom j: istorijski, televizijski, komšijski, ćelijski, geometrijski, šumadijski, azijski, itd.
Neki prisvojni pridevi imaju dubletne oblike: dečiji-dečji, čovečiji-čovečji, božiji-božji, mišiji-mišji, koziji-kozji, mačiji-mačji, ptičiji-ptičji. Međutim, Pravopis ipak naglašava da prednost treba dati oblicima koji nastaju dodavanjem -ji, a ne -iji.
Ako se osnova završava na grupu suglasnika, onda ipak treba dodati sufiks -iji: ovčiji, vrapčiji, guščiji, itd.
