Franc Kafka (rođen 3. jula 1883. u Pragu – umro 3. juna 1924. u Kirlingu), pisac je vizionarske fantastike čiji radovi, a naročito roman Proces (1925) i priča Preobražaj (1915) izražavaju strahove i otuđenost koje osećaju mnogi u Evropi i Severnoj Americi 20. veka.
Franc Kafka, sin Julie Löwy i Hermana Kafke, trgovca, rođen je u prosperitetnoj jevrejskoj porodici srednje klase. Nakon što su mu dva brata umrla u ranom detinjstvu, on je postao najstarije dete i ostao, do kraja života, svestan svoje uloge starijeg brata; Otla, najmlađa od njegove tri sestre, postala mu je najbliži član njegove porodice.
Kafka se snažno poistovećivao sa maminim precima zbog njihove duhovnosti, intelektualne distinkcije, pobožnosti, rabinskog učenja, melanholične dispozicije i delikatne fizičke i mentalne konstitucije.
Međutim, on nije bio posebno blizak sa svojom majkom. Podređena svom mužu i njegovom zahtevnom poslu, ona je sa suprugom delila nedostatak razumevanja prema neprofitabilnom zanimanju svog sina i bojali su se nezdrave posvećenosti književnom zanimanju njegovog sanjarskog unutrašnjeg života.
Lik Kafkinog oca zasenio je njegov rad i njegovo postojanje. Ova figura je, u stvari, jedna od njegovih najimpresivnijih kreacija. U njegovoj mašti, ovaj grub, praktičan i dominantan trgovac i patrijarh koji nije voleo ništa drugo do materijalnog uspeha i društvenog napretka, pripadao je rasi divova i bio je strašan, zadivljujući, ali i odbojni tiranin. U Kafkinom najvažnijem pokušaju autobiografije, Pismo ocu (1919), pismu koje nikada nije stiglo do adresata,
Kafka pripisuje svoj neuspeh da živi, da se oslobodi roditeljskih veza i da se ostvari u braku i očinstvu, kao i njegov beg u književnost, svom velikom ocu koji mu je usadio osećaj vlastite nemoći. Osećao je da je otac slomio njegovu volju.
Konflikt sa ocem direktno se odražava u Kafkinoj priči Presuda (1913). Ovaj konflikt je projektovan u većoj meri u Kafkinim romanima, koji u lucidnoj, naoko jednostavnoj prozi, prikazuju čovekovu očajničku borbu sa sveprožimajućom moći, koja može progoniti svoju žrtvu (kao u Procesu) ili koju treba moliti za odobrenje, ali uzaludno (kao u Dvorcu).
Ipak, koreni Kafkine teskobe i očaja idu dublje od njegovog odnosa sa ocem i porodicom, s kojima je odlučio da živi veći deo svog odraslog života.
Izvor Kafkinog očaja leži u osećaju krajnje izolacije od istinskog zajedništva sa svim ljudskim bićima – prijateljima koje je obožavao, ženama koje je voleo, poslom koji je prezirao, društvom u kome je živeo – i sa Bogom, ili kako je on rekao, sa istinskim neuništivim Bićem.
Roman Proces
Roman Proces je jedan od najpoznatijih romana na svetu. Ovaj roman je napisan tokom 1914. i 1915. godine, ali je objavljen tek nakon piščeve smrti 1925. godine kao nedovršen. Završno poglavlje se ipak nalazi u romanu, pa je radnja dovedena do kraja. Kafkin prijatelj Maks Brod je ovaj roman pripremio za štampu tako što je poređao poglavlja i uredio roman. Današnje izdanje romana ima deset glava.
Sam naslov romana nam sugeriše glavnu radnju. To je sudski proces. Ipak, simbolički gledano, ovaj roman predstavlja autorovu pobunu protiv sistema i birokratije koju je poznavao iz svoga doba.
Takođe, roman se može tumačiti i kao proces ljudske i čovekove borbe protiv svega onoga što je od njega veće i kao roman koji govori o bespomoćnosti čoveka. Kroz čitavo delo se proteže sud kao neka nevidljiva instanca koja ipak postoji. Sud osuđuje pojedinca, a pojedinac ne zna za šta ga optužuju i zbog čega ga progone. Na taj način, čovekov život je sveden na formu robota, zbog toga što su sistem i zakon iznad njega.
Roman Proces se može tumačiti i kao priča o neizbežnosti i neumoljivosti sudbine, a to možemo najbolje videti kroz Jozefovo ponašanje na samom kraju romana kada se bez ikakvog otpora predaje dželatima, odnosno smrtnoj kazni. Kafka kroz ovaj roman u stvari traga za sobom, a ovu njegovu potragu možemo posmatrati i čitajući njegovu priču Preobražaj. Pošto je bio češki Jevrejin koji je govorio nemački jezik, uvek se osećao kao stranac u svojoj sredini. Tu otuđenost u romanu vidimo po tome što nigde ne možemo tačno da odredimo vreme ili mesto radnje.
Takođe, u romanu se likovi pojavljuju iznenada, kao što iznenada i nestaju i to na sred radnje.
Likovi u romanu Proces su državni službenici, bilo policijski, bankarski ili sudski. Primećujemo i atmosferu kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg prostora koja je kod Kafke vrlo specifična. Prostorije suda su negde na tavanu i to u nekim siromašnim i zabačenim delovima grada. Odmah pored suda i sudskih prostorija vidimo žene koje peru veš i obavljaju svakodnevne poslove. Taj osećaj teskobe i paradoks postupaka i same radnje doprinose stvaranju atmosfere koju u književnoj analizi nazivamo kafkijanskom.
Glavni lik, Jozef K. može da bude bilo koje biće, bilo koji čovek. Zbog toga mu i nije dato kompletno ime i prezime. On je samo jedan običan čovek koji nema kompletan identitet nego samo inicijal u prezimenu. Upravo zbog ovoga, ali i zbog svih drugih književnih detalja, roman Proces je sinonim za apsurd i za sve besmislene situacije u kojima se čovek može naći bez sopstvene krivice. Iz ovakvih situacija, čovek ne može da se izvuče koristeći se zdravom logikom, nego mu jedino preostaje da prihvati ono što ga je snašlo.
Po svojoj književnoj vrsti Proces je roman. Mesto radnje u romanu nije specifično određeno, već je to neki neodređeni grad u Evropi. Takođe, radnja se odvija u Jozefovoj sobi, koji živi u stanu koji izdaje gospođa Grubach, zatim u sudnici, u advokatovom stanu, stanu slikara Titorelija, u banci i u kamenolomu. Vreme radnje je 20. vek.
Kao glavna tema romana može se navesti sudski proces koji se sprovodi nad pogrešno optuženim čovekom.
Glavna ideja romana Proces jeste iznošenje stavova autora o apsurdnosti društva i individue u tom društvu koja nema nikakvu šansu da se izvuče kao nevina.
Ukratko prepričano delo
Glavni lik u romanu, Jozef K., bankarski je službenik. On se na svoj trideseti rođendan jednog jutra probudio jer mu je neko kucao na vratima. U sobu su mu, zatim, ušli nepoznati ljudi. Predstavili su mu se kao službenici iz suda i hteli su da ga uhapse. Nisu želeli da mu navedu razloge za hapšenje, pa je Jozef K. smatrao da je to neka šala njegovih kolega iz kancelarije.
Pristao je da ga ispita inspektor i ovaj mu govori da može da ide na posao, ali da se spremi za suđenje. Jozef K. se izvinjava gazdarici, kao i gospođi Burstner čiju su sobu tog jutra zauzeli službenici koji su došli da ga privedu. Uz to, gospođu Burstner je počeo da ljubi jer je ona bila uznemirena, pa je on pokušavao da je uteši.
Telefonskim pozivom Jozef K. biva obavešten da je istraga upisana u nedelju i da bude spreman. Telefonskim putem mu nisu rekli tačno vreme istrage, ali su mu zato dali adresu, pa je on nekom svojom logikom zaključio da bi saslušanje trebalo da počne u 9 izjutra. Pošao je na saslušanje sam. Kada je stigao ispred zgrade na naznačenoj adresi, zbunilo ga je to što je to bila ogromna zgrada sa mnogo zasebnih stepeništa i spratova, pa on nije mogao da zna gde treba da uđe. Odlučio se za jedno stepenište i počeo da se penje.
Zavirivao je u svaku prostoriju kako bi pronašao pravu. Usput je video mnogo siromašnih porodica. Tek na petom spratu zatekao je ženu koja je prala dečiji veš i koja mu je rekla gde da pokuca. Stigao je do prostorije koja mu je ličila na sudnicu, a čovek koji mu je ličio na sudiju rekao mu je da kasni sat vremena. Publika koja je sedela u sudnici mu je čas aplaudirala, a čas ćutala. Sudija je započeo da mu postavlja pitanja.
Između ostalog, pitao ga je da li je on moler. Jozef K. je krenuo da se pravda, bacao je sudijin notes i opisivao je svoje hapšenje. Shvatio je da svi članovi suda imaju neke posebne broševe i to ga je navelo da pomisli kako su svi odreda neki pokvareni državni službenici. Poželeo je da izađe i da ode, ali ga je sudija upozorio da time ugrožava prednosti koje je mogao da ima kao nevin. Jozef K. ipak juri napolje, a iza njega ostaje gomila koja kreće da se bavi analizom slučaja.
U nastavku, Jozef K. odlučuje da ponovo pojavi na istom mestu. Opet ga je dočekala ista žena na stepeništu i razgovarajući sa njom saznao je da je ona žena poslužitelja suda i da oni žive u toj zgradi besplatno. U razgovoru ih je prekinuo jedan student prava. Jozef se udaljava i vidi kako mladi student ljubi ženu i podiže je u naručje i odnosi. Uskoro stiže njen muž i žali mu se na ženu i njenog ljubavnika, ali priznaje da ne sme nikome da priča o tome jer se plaši da ne izgubi posao.
Ovaj čovek ga zatim vodi kroz zgradu i dok se penju stepenicama i čekaju, Jozef K. oseća jako umorno i zamoli poslužitelja da ga izvede napolje.
Međutim, ovaj to odbija, pa Jozef K. počne da doživljava vrtoglavicu i krene da viče. Čula ga je žena iz susedne kancelarije i krenula je da ga uverava da se tako osećaju svi koji prvi put dođu u sud.
Ona predlaže da se Jozef K. odvede u ambulantu. Ipak, Jozef želi da izađe napolje i uz pratnju dvojice policajaca, on izlazi. Tada Jozef K. pomišlja kako je sud svuda oko njega, kao neki loš vazduh koji ne može da vidi, a oseća ga.
Posle godinu dana, na njegov 31. rođendan, po Jozefa dolaze dva muškarca u crnom, a on ih dočekuje potpuno spreman, takođe u svom crnom odelu. Postavili su mu glavu na kamen, i jedan od muškaraca je izvukao nož. Prvo su se igrali nožem, a onda je jedan zaboo nož u Jozefovo srce i ubio ga je. Poslednje reči koje je Jozef K. izgovorio bile su: “Poput psa”.
