Prokleta avlija – prepričano i analiza lektire

Naš jedini nobelovac, Ivo Andrić, rodio se 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pokraj Travnika u Bosni. U matici rođenih Crkve Svetoga Ivana Krstitelja u Travniku, tadašnji župnik Juraj Pušek, upisao je da je Ivan Andrić, zakoniti sin upravnika Antuna Andrića i majke Katarine, kršten u katoličkoj crkvi. Život ovog dečaka bio je veoma zanimljiv, a njegov put posut trnjem. Ipak, uspeo je da se vine do neslućenih visina i postane ugledan diplomata i naš najcenjeniji pisac.

Andrić je bio rođen četrnaest godina nakon što je na Berlinskom kongresu odlučeno da Austro-Ugarska dobije pravo da aneksira Bosnu i Hercegovinu i na taj način okonča četvorovekovnu vladavinu osmanlijskog carstva u ovoj složenoj balkanskoj regiji.

Dok je bio u srednjoj školi, u Sarajevu, Ivo Andrić se vrlo aktivno družio sa pokretom omladine koja je bila jugoslovenski orijentisana, a koja je nešto kasnije dobila ime Mlada Bosna. Još tada, Andrić je započeo svoje književno stvaranje. Prve stihove je objavio u tada poznatom časopisu “Bosanska vila”, 1911. godine. Kada je maturirao, upisao je Kraljevsko sveučičište u Zagrebu, ali posle samo godinu dana odlazi u Beč, pa u Krakov da studira. Upravo tamo ga je i zatekla vest o sarajevskom atentatu na austrijskog princa Ferdinanda, a uskoro i početak Prvog svetskog rata.

Te iste godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika, objavljeno mu je sedam pesama. Dok je boravio u Splitu na odmoru, Andrića hapse i bacaju ga u tamnicu zbog povezanosti sa pokretom Mlada Bosna i sumnje da je na neki način učestvovao u organizaciji atentata. Boravio je u zatvoru u Mariboru, a nakon tog boravka nastalo je delo koje nosi specifičan naziv (ovidijevski) “Ex Ponto”. Ovo delo je objavljeno 1918. godine. Kada je posle tri godine izašao iz zatvora, došao je u Zagreb i tamo se lečio od tuberkuloze. U Zagrebu se sastaje sa mladim kolegama piscima i tamo počinju da izdaju ugledni časopis Književni jug.

Kada se završio Prvi svetski rat i kada je formirana Kraljevina Jugoslavija, Andrić je došao u Beograd. Od tada, pa do smrti, ostaje Beograđanin. 1920. godine stupa u jugoslovensku diplomatsku službu. Boravio je kao diplomata i konzul u mnogim jugoslovenskim ambasadama: u Bukureštu, Vatikanu, Gracu, Trstu, Parizu, Marseju, Briselu, Madridu, Ženevi. Pred sam nacistički uspon, 1939. godine, postaje ambasador u Berlinu. Ipak i pored svih uspeha Andrića kao diplomate, on sve vreme sebe vidi kao pisca i književnika. Svoju večitu inspiraciju, nalazio je u zemlji svoga detinjstva, u Bosni.

Na samom početku svog pripovedačkog rada, objavio je izuzetnu pripovetku Put Alije Đerzeleza (1920), a potom sledi niz pripovedaka koje su uvek objavljivane pod nazivom Pripovetke.

Nakon bombardovanja Beograda 1941. godine, Andrić napušta mesto ambasadora u Berlinu i vraća se u Beograd. U glavnom gradu živi mirno i povučeno, sve vreme pišući i stvarajući svoja kapitalna dela, odnosno romane: Travnička hronika, Na Drini ćuprija, Gospođica. Čim se rat završio, 1945. godine, Andrić je objavio ove tri knjige i tada počinje njegov angažman u kulturnom i političkom životu nove države Jugoslavije.

Posle rata štampa još zbirki pripovedaka, eseje, studije i svoj izuzetan roman Prokleta avlija (1954).

1961. godine, Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost za svoj roman “Na Drini ćuprija”. On je do sada jedini dobitnik ove prestižne nagrade kod nas. Nagradu je dobio za “epsku snagu sa kojom je nalazio teme i oslikavao ljudske sudbine izvučene iz istorije svoje zemlje”. Andrić je, u pratnji svoje supruge Milice Babić, tom prilikom otputovao u Stokholm da primi nagradu. Na ceremoniji dodele, održao je svoj govor pod nazivom “O priči i pričanju”. Evo šta je u tom govoru rekao:

“Moja domovina je zaista mala zemlja među svetovima, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore i to u pravo vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam sretan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno, ali iskreno da izrazim. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A, o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svako priča svoju priču po svojoj unutrašnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svako snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha”.

Pripovetke i romani kojima je Ivo Andrić ostavio dubok pečat u našoj književnosti i duhovnosti obiluju temama koje su Andrića okupirale tokom čitavog njegovog stvaralačkog života. Njega privlače ljudske traume, religijski sukobi, uticaji istorijskih događaja i u svemu tome, čovek kao jedinka, njegov duh, duša, psiha. Pisao je o ljudskoj raspolućenosti i borbama sa svetom oko sebe i svetom u sebi.

U većini svojih ostvarenja, Ivo Andrić polazi od Bosne kao pozornice i prostora u kome se odigravaju sudari i sukobi raznih civilizacija, vera i kultura. U njegovim delima se prepliću istorija sa legendama, predanjima i mitovima i život sam. O svemu Andrić piše: o izmišljenom i stvarnom, o pojedinačnom i kolektivnom, o sadašnjem i prošlom, ali i o budućem. U svojim delima, Andrić govori o smrti i životu, o besmislu i smislu življenja, o prolaznosti i onome što je trajno u vremenu.

U svom najkraćem romanu, koji mnogi nazivaju i dugom pripovetkom, Andrić uspeva da izvede virtuoznu igru pripovedanja, priče i pričanja i da pred nas iznese jedan stari, zaboravljeni svet, a opet toliko žive junake i njihove sudbine. To je roman “Prokleta avlija” o kome ćemo govoriti u nastavku teksta.

“Prokleta avlija” – sadržaj i analiza

Pisanje ovog književnog dela, Andrić je započeo između dva svetska rata, a završio ga je i izdao tek 1954. godine. Ova knjiga se smatra njegovim remek-delom. Roman je komponovan tzv. narativnim postupkom “upričavanja priče” ili, drugačije rečeno, ima prstenastu strukturu. U “Prokletoj avliji” se pojavljuje više pripovedača koji preuzimaju jedan od drugog svoju poziciju naratora. Naraciju u ovom delu bismo mogli grafički predstaviti i kao koncentrične krugove koji se sužavaju kako bi se došlo do samog jezgra, odnosno nukleusa priče.

Tematski, ovaj roman jeste okrenut istorijskom, ali nekako drugačije u odnosu na romane “Na Drini ćuprija” ili “Travnička hronika”. U ovom pričanju nema strasnog i uzdignutog tona, već je sve smireno i nepristrasno, vrlo sugestivno i odmereno.

Posrednim putem, Andrić nas vodi do glavne priče, priče u jezgru, koja zapravo govori o jednoj istorijskoj dogodovštini  i o životnom putu i sudbini Džem-sultana. Da bismo došli do Džem-sultana, prvo ćemo saslušati priču mladića iz Smirne, Ćamila. A da bismo došli do Ćamila, prvo ćemo pročitati redove koje pripoveda Haim Jevrejin. A sve to zajedno, zapravo je zabeleženo u sećanju fra Petra. Fra Petar svoje uspomene govori nekom bezimenom mladiću u samostanu, koji se opet svega toga priseća na dan fra Petrove sahrane, gledajući u belinu snega kroz prozor.

Glavna pozornica zbivanja u romanu jeste carigradski zatvor koji nosi ime Prokleta avlija i to i jeste simbolička lozinka za čitanje romana, jer je većina likova zapravo smeštena upravo tu. Protagonisti romana, ma odakle dolazili i ma kako bili krivi ili ne, u stvari su utamničeni i osećaju se skučeno i ograničeno. I oni likovi koji ne dele prostor zatvora sa istinski zatvorenim junacima, osećaju istu vrstu teskobe i tereta jer su oni sužnji ovoga sveta po nebom.

Fra Petar je nekada, dok je bio mlađi, spletom čudnih okolnosti, morao da otputuje u Carigrad, kako bi pratio fra Tadiju Ostojića da bi se izgladio neki nesporazum, odnosno spor. Pošto Tadija nije znao da piše i čita turski jezik, a fra Petar je bio učen, pošao je sa njim kao tumač. Nekako se dogodilo da je baš u to vreme, nestao iz vidokruga vlasti jedan fratar koji je imao veze sa katoličkom crkvom u Albaniji, pa je policija, umesto njega, privela fra Petra, misleći da on ima veze sa tim. Tako se Petar obreo u carigradskom zatvoru ni kriv ni dužan i tamo ostao dva meseca.

Sva iskustva koja je poneo iz ovog zatvora, fra Petar je nosio celog života kao jednu vrlo mračnu i turobnu uspomenu od koje nikada nije uspeo da se oslobodi. Tu svoju uspomenu je prepričavao, s vremena na vreme, iznoseći nekad više, a nekad manje detalja.

Zatvor je bio poznat i kao Deposito, odnosno Prokleta avlija. Uvek je bio pun i stalno se punio i praznio. U njemu su boravili i krupni i sitni prestupnici. Sastojao se od petnaest jednospratnih zgrada koje su sve bile povezane visokim zidom koji je ograđivao dvorište na kome skoro da nije bilo trave jer je toliko ljudi dnevno gazi da ona ne uspe ni da nikne. Tokom noći, zatvorenici su bili smešteni (njih 15 do 30) u ćelijama i noć je bila veoma teška za preživljavanje. Zatvorenici su se dovikivali, svađali, govorili raznorazne skaredne reči, pevali. Preko dana, okupljali su se u malim grupicama i govorili o raznoraznim temama. Najpričljiviji je bio Zaim. Njega su svi voleli da slušaju i zapitkuju, provocirajući ga, a on je govorio o svojim neuspelim ženidbama i ženama.

Upravnik zatvora je bio Latifaga – neobična ličnost. Zvali su ga Karađoz. Njegov otac je nekada bio nastavnik u vojnoj školi, a mali Latifaga je bio dobro dete. Međutim, u toku odrastanja se promenio i počeo je da se druži sa kockarima i varalicama. Policija ga je hvatala, ali se uvek izvlačio jer mu je otac bio poznat, mada je i on sam uvek bio posmatrač nedela, ali ne i počinilac. Da bi ga sklonio od lošeg društva, otac ga, na nagovor upravnika policije, daje u policajce. Tako on, od prestupnika postaje gonitelj njihov. U međuvremenu je avanzovao i postao upravnik zatvora.

Svi zatvorenici su ga se plašili. Bio je nepredvidljiv i za svakoga je smatrao da je kriv: “Neka mi niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo i u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo…”

Fra Petrovu pažnju je najviše privukla pojava jednog tihog mladića. Bio je to Ćamil. O Ćamilu fra Petar saznaje posredno preko Haima, ali i iz Ćamilove lične priče. Mladić je bio sin Grkinje i Turčina. Još od rane mladosti je bio okrenut knjizi i nauci. Zaljubio se u Grkinju, ali njeni roditelji nisu hteli ni da čuju za njega jer je bio sin Turčina Tahir-paše. Odveli su ćerku i udali je za drugoga. Od tada je Ćamil postao drugačiji, još više se povukao u sebe i počeo da izučava istoriju, a najviše onaj deo u kome se govori o mladom princu Džem-sultanu. Džem-sultan iz 15. veka, bio je rođeni brat sultana Bajazita, kome je otac namenio presto. Međutim, Bajazit je bio sposobniji i presto je oteo na silu, a brata je prognao. Džem-sultan se potucao po svetu, služio kao igračka mnogim moćnicima da ucenjuju Bajazita i na kraju umro.

U Ćamilovo vreme, postojala je slična priča koja je kolala po turskom carstvu, kako je rođeni brat sadašnjeg sultana, malouman i sklonjen od očiju javnosti. Pošto je Ćamil izučavao knjige i bavio se Džem-sultanom, tadašnje vlasti su u tome našle nešto sumnjivo i njega su zatvorili u tamnicu (ni krivog ni dužnog).

Jednog dana, Ćamil se nije pojavio u dvorištu i Petar je čuo od Haima da su kod njega došli neki činovnici i da je bilo svađe. Posle toga Ćamila niko više nije video.

Fra Petar je uskoro poslat u Akru, a odatle je pušten i vratio se nazad u Bosnu.

Zatvor Prokleta avlija je paradigma svake tiranije. Ona je moguća u svakom vremenu i svuda i ponekada je sistem i čitavo društvo u stvari jedna velika “prokleta avlija”. Na ovom svetu ima puno nesreća, muka, ispaštanja i nesporazuma, a senzibilni, osećajni ljudi u takvom svetu stradaju jer nisu pragmatični i priviknuti na tu vrstu odnosa.