Autor dela „Rani jadi“ je poznati pisac Danilo Kiš, i potrebno je istaći da je pak u žanrovskom pogledu ovo delo zbirka pripovedaka, u kome sam pisac proživljava svoju mladost i detinjstvo, a kroz lik glavnog junaka Andreasa Sama.
U pomenutoj zbirci se nalazi niz priča koje su međusobno povezane i pisane su identičnim stilom pisanja, a radnja se odvija u periodu oko Drugog svetskog rata, i to u jednom omanjem lepom i vrlo ušuškanom panonskom srpskom selu.
Iako bi se na prvo čitanje moglo učiniti da je u pitanju jednostavan niz priča o odrastanju dečaka Andreasa Sama i njegovom sazrevanju, sam pisac u jednom momentu ističe da nije posve siguran kada u delu prestaje njegova priča i počinje priča Andreasa kao njegovog prototipa, te je samo delo u suštini bazirano kada se malo dublje sagleda na samom sazrevanju Kiša kao pisca, te i dat jedan svojevrsni omaž njegovim razmišljanjima i poteškoćama i problemima sa kojima se u svom stvaralačkom radu suočavao.
Sadržaj dela „Rani jadi“ i priče koje su povezana poglavlja ali su i celina svaka za sebe
Kako je i napomenuto, radnja zbirke je smeštena u Panoniji, u seoskoj sredini, i suštinski prati odrastanje glavnog junaka Andreasa Sama, o njegovim željama i o snovima koje sanja, o učenju, igri, životu na selu u ratno vreme.
Upoznavajući dečaka Andreasa, shvatamo da pisac prepliće svoje autobiografske detalje sa životom svoga junaka, te pripoveda o tome da Andreas obožava da čita, da toliko ima ljubavi prema knjigama da ih čak i uči napamet, saznajemo da oca retko viđa a i kada ga vidi, on samo njemu i porodici stvara neprilike; Andreas ima divnu učiteljicu, dosta drugova iz škole, vrednu i požrtvovanu majku i psa kao najvernijeg prijatelja.
U nastavku teksta će biti ukratko prepričane priče koje su smeštene u ovoj zbirci pripovedaka, koje su suštinski jedna celina, ali su posebne svaka za sebe, i protkane i povezane na način an koji je samo veliki i jedinstveni Danilo Kiš to uspevao da postigne, te da imate utisak da čitate roman, ali da svaka priča u njemu zaokružuje posebnu celinu i predstavlja i njen deo i jedinstvo za sebe.
Priča prva – „S jeseni, kada počnu vetrovi“
Prva priča u ovom delu je zapravo svojevrsni prolog, u kome čitalac upoznaje dečaka Andreasa, kroz jedan specifičan način pripovedanja u prvom licu, te se kao centralna figura navodi dečak koji sakuplja plodove kestena u jesen, na travnjaku.
Ovaj deo zbirke, nema nikakve radnje, nema dela, jednostavno je opisan dečak u igri, koji kesten sakuplja kada počne da opada, u jesen, kao simbol prolaznosti vremena i života uopšte, te se tada odmah nazire da je dečak osećajan i veoma zreo za svoje godine, te iako se ne zna tačno koliko je glavni lik star, on je dečak u suši i oseća i posmatra svet oko sebe detinjim očima, naivno, u igri i nevino.
Pisac drugi deo ove priče, vešto prebacuje na lik crvenokose devojčice, koja sedi u sobi, i koja miriše na ljubičice. Bez preterane potrebe da se dalje bilo šta objašnjava i da se dodaje, ostaje miris ljubičica, kao ono važno i čulno, kao ono što dominira slikom, te je jasno da u nastavku dela i mirisi i sve ono što je osećajno i čulno, moraju igrati važnu ulogu u Andreasovom životu i odrastanju.
Priča druga – „Ulica divljih kestenova“
Čudan način koji je prisutan u delu kada se pisac sa lika Andreasa Sama, prebacuje potajno na samog sebe i na prisećanja iz svoje mladosti, gde u svojevrsnom dijalogu sa nekim nepoznatim čovekom, pokušava da dozna gde je zapravo ona „Ulica divljuh kestenova“ u kojoj se igrao kao dečak i gde je sa svojom porodicom pre rata i živeo.
Saznajemo da se ulica tada zvala „Bemova ulica“, ali niko mu ne može dati odgovor, jer ulica ne postoji, njegova kuća je porušena i na njenom mestu je sagrađena trospratna zgrada, ali su ostali kestenovi, koji „nemaju sećanja i nemaju svoje uspomene“.
U ovoj priči, sam pisac kroz lik Andreasa Sama, traga za nekim detaljima iz svoje prošlosti, koje ne želi da zaboravi, ali koji su neminovno nestali, te se kao odrastao Andreas vraća u svoje rodno mesto, u naselje u kome je živeo, pita prolaznika za ulicu, pita gospođu za svoju kuću, a kada pak pokuca na vrata nekadašnje kućice u kojoj je živeo, saznaje da sada tu živi profesor Smerdel, i da od njegovog starog života nema više ničega, te simbolično kroz sećanje da se kuća urušila nakon što je njegov otac izneo i poslednju vrednu stvar, Andreas shvata svu prolaznost i ništavnost svog života kao takvog, ali i vrednost uspomena, koje su tu da ostanu i da zabole i/ili razvesele onoga koji se seća.
Priča treća – „Igra“
Priča o igri Andreasa Sama, koji u hladnoj sobi glumi prodavca perja, i o čoveku koji ga potajno posmatra kroz ključaonicu, ne želeći da ga u igri prekine i smatrajući da je dečak zapravo Maks Ahašveroš, njegov unuk, sin trgovca guščijim perjem.
Suština ove priče je u tome da je osoba koja posmatra Andreasa u igri, zapravo njegov otac, jedna važna figura u dečakovom životu, koji je gledajući svoga sina koji imaginarnim likovima na slikama nudi da kupe od njega perje iz jastuka koji nosi na ramenu, poznao lik svoga oca, trgovca.
Važno je napomenuti dve stvari u ovim detaljima, a prvo je priča o Jevrejskom poreklu koje je i ključno i za nastavak dela, i za sam život Danila Kiša, koji je bio Jevrejin i čiji je otac odveden u zloglasni Aušvic kada je on bio dečak, a druga važna poruka jeste da se od sebe i od onoga što ti jesi, ne može pobeći, te se prikazano kroz igru dečaka, navodi suštinsko pitanje prihvatanja svoje sudbine i pogrom Jevreja u Drugom svetskom ratu.
U drugom delu iste ove priče, potencira se isto pitanje porekla, ali kroz jednu priču koju dečaku pred spavanje pripoveda majka, o Ciganki i o caru, koji je bio očaran lepotom Ciganke te je sa njom dobio sina, ali je nju pogubio kako se nikada ne bi doznalo ko je majka njegovog deteta jer bi tako car izgubio presto.
Iako je dečak stalno prekidao pšitanjima priču svoje majke, ona je imala potrebu da priču završi i da dečaku jasno prenese poruku jednostavnu ali ipak komplikovanu za dečije shvatanje. Naime, kako je carev sin i sin Ciganke, veoma ličio na cara, njega su učili najbolji učitelji i odgajan je kao carević, kao naslednik trona, imao je najbolje i najskuplje igračke i mogao se u carskim vrtovima igrati čega god zaželi.
Ali je jednoga dana, u igri, car video svoga sina kako se pretvara da je prosjak i to pred slikom svoje majke, i svom je ocu odgovorio da su mu svakojake druge igre dosadile, te da se sada igra prosjaka, čime se ponavlja priča sa početka ove pripovetke, i opet se potencira činjenica da je krv i poreklo ono na šta treba biti ponosan i od čega se svakako ne može pobeći, pa makar se i tajno pretvarali da smo nešto ili neko drugi.
Priča četvrta – „Pogrom“
Desio se „neki važan događaj“ u Andreasovoj ulici, te iako je dečak bio posve zbunjen i nije znao kuda svi jure i zbog čega se takva „gomila“ stvorila i uskomešala, on je odlučio da im se pridruži i da krene sa njima, a kako bi shvatio napokon suštinu događaja i možda otkrio zbunjen o čemu tu se zapravo radilo.
Rasplet događaja je posve konfuzan i opisan kroz dečakov zbunjeni pogled i njegovu ujedinjenost sa masom, u kojoj nije znao da li da očekuje dobro ili loše, te opisuje opet čulno korake po snegu, lom stakla i tresku nekih vrata, i onda i ljude koji su očigledno provalili u nekakav magacin i iz njega krali namirnice, dok je dečak stajao po strani.
Krucijalni trenutak u ovoj priči, jeste činjenica da je Andreasu koji je bio umešan u gomilu, ali nije sa njom učestvovao u krađi već se zaustavio i stajao po strani, jedna žena stavila konzervu u ruke, koju je on dugo gledao i stiskao u rukama, ali nije mogao da se odluči da li da je zadrži ili da je baci.
Dakle iako je vreme rata i iako je dečak kao i svi ostali ljudi gladan, on ipak ima grižu savesti jer je dobio konzervu hrane koja je ukradena i koja njemu ne pripada, te se dvoumi da li da prihvati ono što mu je potrebno ali nije njegovo, ili da ostane savestan i da konzervu baci.
Preostale priče u zbirci su sledeće i navedene redom
„Priča od koje se crveni“;
„Serenada za Anu“;
„Livada u jesen“;
„Verovnici“;
„Zamak osvetljen suncem“;
„Livada“;
„Dok mu bištu kosu“;
„Priča o pečurkama“;
„Mačke“;
„Kruške“;
„Konji“;
„Čovjek koji je dolazio iz daleka“;
„Dečak i pas“;
„Eolska harfa“.
U svim ovim pričama, prepliću se dalje odrastanje Andreasa Sama, njegove prve ljubavi, živa sećanja na odnose sa porodicom, posebno slika sestre Ane, kojoj je posvećena čitava jedna priča ali u kojoj se o njoj ne saznaje ništa naročito, igra sa najboljim prijateljem psom Dingom, te pak u završnici i slika odraslog Andreasa, koji se priseća kako je u detinjstvu posedovao harfu (koja je bila u suštini sastavljena od dve bandere između kojih su bile razapete žice).
Zapravo je priča „Eolska harfa“, posvećena opet životu Danila Kiša, jer je u ovom delu odraslom Andreasu, harfa „prorekla“ da će kada poraste otići sa majkom i sestrom kod dede u Crnu Goru i da će prestati da radi za majstora Molnara i da oca nikada neće više videti, ali da će postati pisac i da će napisati upravo tu priču, o svojoj harfi koja mu je pomogla da odraste.
Suština je da je pisac i na kraju dela kao i kroz njegovo celo pripovedanje, vratio sebe u lik ovoga dečaka sada odraslog Andreasa, jer se i Danilo Kiš, nakon što su mu oca odveli u logor Aušvic, sa svojom majkom i sestrama preselio kod dede na Cetinje i tamo je i odrastao i postao pisac.
