Rastanak – sastav iz srpskog

Rastanak – sastav iz srpskog. Ispod možete videti nekoliko primera sastava.

Primer 1

Ponekad se i to dogodi: osoba, tebi najdraža, odjednom kaže “znaš mi ne možemo više da budemo zajedno”. Vidiš je/ga kako kupi stvari, zatvara vrata, a tvoje misli, tvoja duša, tvoj čitav svet se potpuno sruši.

Ogroman deo tvog života, veliki komad tebe, prosto nestane. Tvoj um je ukočen, očajnički pokušava da shvati novonastalu situaciju, pokušavaš da ostaneš prizeman i razuman, a duboko u sebi, u grudima, nekako osećaš – da ovo je stvarno i ovo je zauvek.

Rastanci su bolni. Iako mnogi ljudi ne misle tako, on je bolan za obe strane. I onaj koji ostavlja, ako je stvarno voleo, oseća verovatno isti bol kao i onaj koji je ostavljen.

Razlika je samo u tome, što je on/ona kada je konačno doneo odluku da to učini, već proživeo bol i žaljenje, u danima koji su prethodili. Onaj koji je ostavljen, tek je na početku te faze.

I nemojte misliti da postoji  brz način da se suočite sa bolom nakon rastanka. Nema prečica, nema magične pilule koja će pomoći da se jednog jutra probudite i osećate dobro.

Rastanak je gubitak, i kao što je to slučaj sa svim gubicima u životu, postojaće period tugovanja i proći ćete kroz sve krugove pakla.

Kažu, u stvari, da postoji četiri kruga pakla u ovom slučaju. Posle toga sledi izlazak na sunce. Četiri kruga ili četiri faze tugovanja su šok, poricanje ili neverica, bes i ljutnja i prihvatanje sa potišćenošću.

Posle toga sledi izlazak.

Rastanke ne treba posmatrati kao kraj sveta. Rastanak je samo prilika za neki novi početak i to je najzdravije stanovište koje treba da zauzmete kada vam se dogodi rastanak sa voljenom osobom.

Primer 2

Niko ne voli rastanke! Rastanci su vrlo čudne situacije u životu. Oni nas ostavljaju bez reči, zbune nam osećanja, izvrnu utrobu. Nisu prijatni ni kada su najavljeni i kada za njih znamo da će se dogoditi, pa se pripremamo. Međutim, kada se rastanak dogodi, nikada nismo u potpunosti spremni za njega.

Da li ste doživljavali teške rastanke u životu? Mislim na one prave rastanke. Na one trenutke u kojima vam treperi srce zbog toga što završavate i ostavljate nešto što vam je poznato i odlazite u potpuno nepoznatom pravcu.

Da li vam se nekada dogodilo da morate da kažete zbogom prošlosti i da spakujete svoje misli, uspomene i fotografije u kofere i uđete u voz, avion…? Da li ste se nekada rastali od ljudi koji su vam značili, od mesta koja su vam značila i otišli na neko vreme ili zauvek?

Možda ste i vi bili ti koji ste ostali, a nekog drugog ste ispratili u neizvesnost. Ako vam se to ikada dogodilo u životu (a verujemo da jeste), onda znate koliko je to tužno i kako ne postoje sretni rastanci. Znate da skoro niko ne može da da odgovor na pitanje kome je teže, onome koji odlazi ili onome koji ostaje.

Pored toga što su obavezno tužni, rastanci mogu da budu i zanimljivi u izvesnom smislu. Zanimljivi su zbog toga što postoji bezbroj načina na koje možemo od nekoga da se oprostimo i rastanemo.

Na primer, dešavalo mi se da se neki meni dragi ljudi sa mnom nisu pozdravili pri rastanku, nisu čak ni dolazili na stanicu da mi mahnu, za njih je to bilo previše teško. Oni su mi ostavljali pisamca koja sam kasnije nalazila po džepovima ili koferima, u torbama i tašnama. Kada sam posle čitala ta pisma na novoj lokaciji, bilo mi je jasno zašto se ti ljudi nisu pojavili na rastanku.

Ponekad mi je težinu rastanka nagoveštavala jačina stiska pri poslednjem zagrljaju. Naša tela su govorila mnogo više od reči, suzice su govorile više od želja pri poslednjem pozdravu, a nežni dodiri su pružili mnogo više od utešnih fraza.

Primer 3

Mislio sam da ovaj dan neće nikada doći. Mislim, znao sam da dolazi, ali nisam mislio da će ovako da me zatekne. Od njenog rođenja, Mila je bila moja mlađa sestra, moj kompanjon, moja sigurnost, moja najbolja drugarica, moje sve. Kako su godine prolazile, shvatao sam da postajemo stariji i da će svako morati da krene svojim putem.

Još od prošle godine, ona je bila uključena u iscrpljujući proces apliciranja na različitim univerzitetima jer je želela da nastavi svoje postdiplomske studije u Španiji.

Krajem maja stigao joj je konačni odgovor sa Univerziteta u Sevilji koji joj je ponudio velikodušnu stipendiju. Sa osmehom punim ponosa, prihvatila je stipendiju i rezervisala mesto u studentskom domu sa cimerkom iz Meksika.

Negde u dubini duše znao sam da je to kraj i da se ona nikada više neće vratiti za stalno. Znam, dolaziće kad god bude mogla, obilaziće nas tokom praznika, javljaće se porukama i video-pozivima, ali nikada više neće biti tu, nadohvat ruke i očiju.

Ona je oduvek maštala da živi negde drugde i oduvek je stremila ka tome. Mi smo je podržavali u njenim nastojanjima, znajući da ako je ona srećna, i mi ćemo biti. Ali nije to baš tako lako kao što zvuči.

Došao je i septembar. Pripreme za polazak su bile uveliko u toku. Koferi na sred sobe, raspoređene stvari po krevetu, spiskovi na stolu da slučajno nešto ne zaboravi, majka na vratima sobe, unezverena, a trudi se da bude smirena, ja koji sedim za računarom i pokušavam da budem pribran.

Na ivici usana su mi reči koje bih da izgovorim, ali se suzdržavam da ne bih zvučao patetično, a znam da ona ne voli patetiku.

Sve ove godine života koje smo proveli zajedno kao porodica sada su samo slike koje mi prolaze kroz glavu. Uspomene ostaju, ali dani i noći kada smo se smejali do suza i ustajali noću da prezalogajimo nešto iz frižidera sada su samo prošlost.

Sve što sada mogu da uradim jeste da sedim i čekam. Čekaću da ona dođe, čekaću dane odmora na poslu kada ću moći da je posetim, čekaću da nazove, čekaću da eventualno javi da dolazi na duže – i to je sve.

Knedla mi stoji u grlu pred polazak na aerodrom. Svi smo nervozni i tužni, a nema gore kombinacije od toga. I svi se pretvaramo da nam nije ništa. Mila oseća naše vibracije, pa se i ona suzdržava i pokušava da bude duhovita ne bi li razbila tu nevidljivu opnu srdžbe zbog rastanka koji sledi.

Grlimo se i stežemo grlo. Gutamo suze i branimo im da poteku kao bujica. Avion se odlepljuje od zemlje, a komadić moje duše poleće sa njim.

Na povratku, tokom vožnje, ćutimo. Na radiju svira poznata melodija. Ćale odvrće do daske kako bi prigušio majčine jecaje.

Sponzorisano:

loading...
Loading...