Rečenice po obliku

Deo gramatike koji se bavi proučavanjem sintaksičkog sistema bilo kog jezika naziva se sintaksa. Pod sintaksičkim sistemom se podrazumevaju principi na osnovu kojih se od reči formiraju rečenice kao završene, odnosno celovite jedinice bilo u usmenoj ili pisanoj komunikaciji.

Po poreklu, reč “sintaksa” je starogrčki termin. Ovaj termin, sintaksis, označavao je nauku o građenju rečenice  ili o uređivanju i slaganju reči u rečenici (od reči syn što znači zajedno ili sa i reči taxis što znači raspored ili red).

Rečenica u širem smislu ili komunikativna rečenica

U srpskom jeziku se pod rečenicom u širem smislu ili pod komunikativnom rečenicom podrazumeva jezička jedinica koja je napisana velikim slovom na početku, a završava se tačkom na kraju.

Svaka komunikativno celovita jedinica je sastavljena od reči našeg književnog jezika shodno principima našeg sintaksičkog, odnosno rečeničnog sistema. Ovakva jezička jedinica nije samo gramatička, nego i komunikativna celina jer se njome iskazuju komunikativno završene poruke. Ako govorimo o usmenoj komunikaciji, onda se takva rečenica izgovara sa posebnom melodijom, odnosno intonacijom.

Jednostavan termin kojim se naziva ovako složeno objašnjena pojava jeste – rečenica ili rečenica u širem smislu. Da bismo sada na sažetiji način objasnili šta je rečenica u širem smislu ili komunikativna rečenica, navešćemo njenu zvaničnu definiciju: komunikativna rečenica je gramatičko-komunikativna jedinica kojom se iskazuje celovita (završena) poruka.

Ovakva definicija stoji u zvaničnom udžbeniku Savremeni srpski jezik i kultura izražavanja koji su napisali Lj. Popović i Ž. Stanojčić i koji se smatra validnim udžbenikom kako za srednje škole, tako i za fakultete.

Rečenica u užem smislu ili predikatska rečenica

Kada se kaže rečenica, isto tako se može misliti i na rečenicu u tzv. užem smislu. Na ovaj način se imenuje jezička jedinica koja je sastavljena od glagola u ličnom obliku koji je upotrebljen u službi predikata u rečenici. Upravo zbog toga se ovakva jezička jedinica naziva predikatskom rečenicom. Svaka predikatska rečenica treba da označava neko stanje, zbivanje, radnju, proces, odnosno situaciju.

Proste i složene rečenice

U jednoj komunikativnoj rečenici može se naći jedna ili više predikatskih rečenica.

Ako se komunikativna rečenica sastoji od jedne predikatske rečenice, onda se ona naziva prostom rečenicom. Ukoliko se komunikativna rečenica sastoji od dve ili više predikatskih rečenica, onda za nju kažemo da je složena.

Podela rečenica po njihovoj komunikativnoj funkciji

Podela rečenica se može izvršiti po njihovoj komunikativnoj funkciji.

Daćemo sledeće primere:

Darko čeka Mirjanu.

Da li Darko čeka Mirjanu?

Koga čeka Darko?

Neka Darko čeka Mirjanu!

Čekaj Mirjanu!

U svim ovim rečenicama je upotrebljen predikat “čekati”. Na taj način je postavljena specifična situacija. Ipak, svaka rečenica, bez obzira na isti predikat ima potpuno drugačije komunikativne funkcije. Prva rečenica daje obaveštenje, druga i treća postavljaju pitanje, četvrta i peta izriču nekakvu zapovest. Sve ove funkcije u komunikaciji daju mogućnost našem sagovorniku da razume cilj poruke koji onaj koji govori želi da postigne.

Komunikativne funkcije rečenica, kao što možemo iz ovih primera da vidimo, ostvaruju se tako što se upotrebljavaju odgovarajuće vrste predikatskih rečenica, ali i specifična intonacija. U primerima koje smo naveli možemo videti: izjavnu ili obaveštajnu rečenicu; upitnu rečenicu i zapovednu rečenicu.

Pošto sve navedene rečenice označavaju određenu situaciju i pokazuju komunikativnu funkciju, one su sasvim dovoljne da predstave jednu završenu poruku i one mogu da stoje potpuno samostalno, pa se zbog toga nazivaju nezavisnim rečenicama.

Podela rečenica po obliku: potvrdne i odrične

Najosnovnija podela rečenica po njihovom obliku ipak je podela na potvrdne i odrične rečenice. To je jedna od prvih podela koje se nauče u osnovnoj školi.

Opozicija potvrdnost-odričnost postoji u svim jezicima sveta.

Negacija ima veoma važnu ulogu u formiranju i strukturiranju jedne rečenice. Da bi se jedna rečenica konstituisala kao potvrdna ili odrična, to mora da bude u skladu sa prisustvom ili odsustvom realizacije sadržaja te rečenice. Na primer, odrične rečenice se mogu podeliti na dve grupacije. To su: opštenegirane rečenice, gde negaciju imamo u samom predikatu, pa ova negacija predikata zapravo negira čitavu situaciju o kojoj je reč (npr. Darko nije išao u biblioteku.); i delimično negirane rečenice gde se negacija zapravo odnosi na određeni rečenični član, dok predikat nije negiran (npr. Nije Darko išao u biblioteku.).

Ovakva podela ipak ne odgovara srpskom književnom jeziku i mogla bi se primeniti na neke druge srodne jezike. Kod nas negacija uglavnom dolazi uz sam predikat, ali je interesantno da ta negacija ne mora uvek da znači i negiranje same predikacije, odnosno situacije. Takav slučaj imamo u čestim komunikativnim frazama, poput: “Da nemate upaljač?”.

Rečenice koje se sastoje iz samo jednog člana

U našem jeziku postoje vrlo interesantne vrste rečenica, a to su one koje se sastoje iz svega jednog člana. Takve rečenice su bezlične, impersonalne i bezsubjekatske.

Jednočlana rečenica kao standardno sredstvo za komunikaciju je rečenica koja nema subjekat. To su rečenice kod kojih se subjekat ne može uključiti ni u jednoj prilici ili situaciji, zbog toga što predikat ne dozvoljava poziciju subjekta. Kod ovih rečenica se ne događa da subjekt nije iskazan, već ga zaista nema.

Bezlične rečenice imaju svoj lični glagolski oblik u trećem licu jednine. Takve su, na primer, rečenice: Grmi! ili Svanulo je.

Ovde je samo značenje glagola takvo da ne podrazumeva ulogu pojma koji se na sintaksičkom nivou ostvaruje kao rečenični subjekat u nominativu.

Kao što možemo da vidimo, to su rečenice koje obično govore o nekim pojavama u prirodi ili one koje pokušavaju da imenuju osećanje koje izazivaju čula (na primer: Miriše na jesen.).

Obezličene rečenice

Obezličene rečenice se formiraju kao i neke druge rečenice koje sadrže glagolski predikat, ali je kod njih uvođenje subjekta onemogućeno zbog sintaksičkih razloga, odnosno zbog postojanja rečce “se”. Takve su recimo rečenice: Priča se o jeseni ili Ide se preko Sabante.