Reportaža – sastav iz srpskog

Kada dobijete zadatak da napišete reportažu verovatno ste pre toga, na času, sa vašim nastavnikom ili nastavnicom, razgovarali o tome šta je reportaža. Učenici osnovne i srednje škole obično u okviru nastavnih jedinica koje se bave različitim jezičkim funkcionalnim stilovima razgraniče postojanje stilova kao što su naučni, administrativni, književno-umetnički, razgovorni i publicistički ili novinarski stil.

Kada se obrađuje i objašnjava publicistički stil, učenicima se da do znanja da ovaj stil karakteriše kratko, jasno i precizno izražavanje koje mogu razumeti skoro svi slojevi društva. Ovaj stil mora biti dostupan većem broju čitalaca ili gledalaca bez obzira na njihovo obrazovanje.

Publicistički stil se pojavljuje u najširoj oblasti novinarstva, tačnije žurnalistike. Uz pomoć ovog stila se saopštavaju i pišu vesti, izveštaji, intervjui, članci i reportaže.

Vesti predstavljaju osnovnu formu novinarskog izražavanja. Vest može da stoji samostalno, a može da bude i deo drugih vrsta novinarskog izražavanja. Po starom novinarskom pravilu, vest u sebi treba da sadrži odgovor na pet pitanja, a to su: ko, šta, gde, kada i zašto ili kako?

Vesti mogu da budu neke novosti koje su od globalnog značaja (ekonomskog, političkog, kulturnog, itd.) ili informacije koje nam govore o nekom događaju koji se desio u našoj okolini (bližoj i daljoj) i koji je važan i zanimljiv.

Izveštaj je, za razliku od vesti, malo prošireniji oblik izražavanja. U izveštaju se daje više informacija i podataka o svim činiocima određenog događaja (učesnici, mesto, vreme, atomosfera, itd.). Izveštaj, kao i vest, prati događaje koji su aktuelni i važni, ali je u stanju da iznese mnogo više činjenica i da potraži nešto dublji smisao događaja.

Intervju se može uraditi sa nekom javnom ličnošću, pa se tada prikazuje kao potpuno samostalna novinarska forma, a može se obaviti i u sklopu neke druge publicističke forme, dakle u okviru izveštaja ili reportaže i tada se razgovara sa nekom osobom kako bi se podaci o događaju dopunili.

Reportaža je, po tvrdnjama mnogih upućenih u ovu oblast, sam vrh novinarskog izražavanja. U reportaži može doći do ozražaja talenat novinara, njegova sposobnost zapažanja i literarnog izražavanja. U reportaži je dozvoljeno da autor teksta iznese svoj subjektivni doživljaj određenog događaja ili teme koju želi da opiše. U reportaži se vidi i kreativnost novinara. Ponekad reportaža može biti slična sa putopisom. Postoji reportaža iz zemlje, ali i iz sveta.

Reportaža može da se bavi kulturnom, političkom, sportskom, ekonomskom, ratnom ili naučnom tematikom. Pravi novinar koji se bavi reportažom mora da sprovodi dva novinarska postupka, a to su istraživanje i umetničko oblikovanje. Kada obavi dobro istraživanje, onda umetnički oblikuje činjenice kojima raspolaže i unosi svoj lični kreativni potencijal. Kroz reportažu se na nešto može upozoriti, ukazati, a može se i pokazivati šta nije dobro i kako se boriti protiv nazadnih ideja.

Reportaža može imati oblik priče u kojoj se iznose autentične činjenice, u kojoj se izveštava i opisuje, a sve to na jedan zanimljiv način. Jezik i stil reportaže mora biti ubedljiv i živ.

Kada pišete reportažu trebalo bi da izaberete temu koja vas inspiriše i u kojoj ćete da date svoje najviše domete. Teme kojima možete da se bavite pišući reportažu mogu zaista biti raznolike. Samo od vas zavisi šta želite da istaknete i opišete. Imate potpunu slobodu. Možete pisati reportažu o poseti svom omiljenom mestu na moru i možete ubaciti u njega i interesantna mesta za obilazak u večernjim satima ili omiljene plaže u okolini.

Takođe, možete pisati reportažu o nekom spomeniku i o ličnosti ili događaju koji je inspirisao postavljanje spomenika na to mesto.

Mi ćemo vam dati primer jedne reportaže koja vam može služiti kao uzor kako bi to trebalo da izgleda.

Primer 1

Reportaža stranog novinara o beogradskom Narodnom muzeju i kulturnom životu Beograda. Kada se iz perspektive jednog stranca razmišlja o Beogradu, uglavnom je prva asocijacija njegov čuveni noćni život.

Međutim, glavni grad Srbije ima stanovnike koji su veoma kulturno angažovani, ima vrlo bogatu umetničku istoriju i od nedavno ponovo otvoren Narodni muzej na glavnom trgu ovog velegrada. Na ponovno otvaranje Narodnog muzeja se dugo čekalo, čitavih 15 godina. Ovaj najvažniji srpski muzej koji se nalazi u jednoj impozantnoj klasicističkoj zgradi na Trgu Republike, osnovan je 1844. godine. Kolekcija muzeja sadrži preko 3000 umetničkih slika i više od 900 skulptura.

Od 2003. godine kolekcija nije bila dostupna posetiocima, a renoviranje je toliko puta započinjano i zaustavljano da su se ljudi počeli pitati da li će se muzej ikada ponovo otvoriti. Srećom, u junu 2018. godine, muzej je otvorio svoja vrata i pozdravio nove generacije posetilaca od kojih mnogi nisu ni bili rođeni kada je muzej zatvoren za javnost.

Stalna kolekcija, u rasponu od paleolitskog doba do dvadesetog veka, raspoređena je na tri sprata i koherentno je postavljena sa dosta informacija za posetioce koji govore engleski. Prizemlje je posvećeno arheologiji i prati istoriju regiona od najranijih artefakata do rimskog perioda, sa posebnim fokusom na kulturu Vinče u neolitskom dobu. Najpoznatije i najfascinantnije su tri kamene skulpture ribolikih ljudi iz mezolitskog naselja Lepenski Vir koji se nalazi u istočnoj Srbiji. Ova mala lica sa okruglim očima i širokim ustima su čudna i divna, u isto vreme.

Na drugom spratu se nalaze vizantijski i srednjovekovni predmeti, uključujući i neke upečatljive freske, delove zidova i ikone pravoslavnih manastira u Srbiji. Tu je i posebna prostorija koja je posvećena Mirosalvljevom jevanđelju iz 1186. godine koji je najstariji sačuvani ćirilski rukopis zapisan na srpskoslovenskom jeziku inače prvom književnom jeziku Srba.

Od 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje se nalazi na Uneskovoj listi. “Pamćenje sveta” je program Uneska u koji su upisani oni rukopisi, arhive i kolekcije iz čitavog sveta za koje je ocenjeno da najbolje predstavljaju jedan deo ljudskog stvaralaštva svog vremena. Miroslavljevo jevanđelje je otvoreno za javnost samo u određenim danima zbog toga što se čuva pod posebnim uslovima.

Ostatak drugog sprata je posvećen srpskoj umetnosti 18. i 19. veka, jugoslovenskom slikarstvu 20. veka i međunarodnim radovima. Najpoznatije slike (ulje na platnu) su Devojka u plavom, Đure Jakšića, srpskog romantičarskog pesnika, pisca i slikara i Spaljivanje moštiju Sv. Save na Vračaru, Stevana Aleksića.

Jesen u Beogradu je posebno bogata kulturnim manifestacijama. Beogradski internacionalni pozorišni festival, poznat kao BITEF, održava se svakog septembra od 1967. godine, kada su ga osnovali Mira Trailović i Jovan Ćirilov. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ovaj festival je bio jedno od nekoliko retkih mesta gde su se avangardni umetnici sa istoka i zapada mogli sastaviti i proslavljati umetnost.

Kasnije, tokom nesrećnih godina ratovanja na Balkanu, umetnički ugled ovog festivala je bio narušen, ali je pod umetničkim vođstvom direktora Ivana Medenice BITEF obnovljen i sada je glavna platforma za avangardno pozorište balkanskog regiona i čitavog sveta.

Na jesen se u Beogradu otvara i Beogradski oktobarski salon, festival savremene vizuelne umetnosti koji je osnovan 1960. godine.

Sponzorisano:

loading...