Miloš Crnjanski se potrudio da svemu da smisao i da cela kompozicija bude smisleno povezana, te, na primer, prva i poslednja glava romana ,,Seobe’’ počinju svima poznatim citatom: ,,Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda’’. Ipak, ukoliko pažljivo pročitate početke svih glava, oni zapravo čine kompoziciju zasebne, epske pesme:
,, Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda.
Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa.
Dan i noć, proticala je široka, ustajala reka, i u njoj, njena sen.
Ode Vuk Isakovič, ali za njim ode i Fruška gora.
Odlasci i seobe načiniše ih mutnima i prolaznima, kao dim, posle bitaka.
Prošlost je grozan, mutan bezdan, što u taj sumrak ode,ne postoji više i nije nikada postojalo.
Tumarali su, kao muve bez glave. Jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun.
Snuždivši se, nad prazninom porođaja, ona uvide, da joj duši, ni u deci, neće ostati traga i umre, žaleći što ne može da zasiti bar telo, razdragana uživanjima.
Jedan od njih, najbedniji, sačuvao je, i posle smrti, sjaj svog bića.
Tako da je mogao da se vrati i da se pojavi, pri ulazu u selo, na drumu, na istom mestu, gde se racvetan javljao, u proleću, prvi bagrem.
Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda.”
Fabula
Prva glava – ,,Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda.’’
Vuk Isakovič je uspeo te večeri da zaspi i sanjao je. Sanjao je beskrajni plavi krug. U njemu zvezdu. Ta zvezda je bila njegova nada da će jednoga dana zemlja u kojoj je rođen biti mirna, da više neće biti rata, da više neće biti brige niti borbe za egzistenciju.
U cik zore se ceo puk pripremao i opraštao sa porodicom. Žene i deca su plakali dok su se vojnici opraštali sa njima, a Vuk Isakovič je samo želeo da preskoči ovu agoniju. Bilo mu je dosta plača i poljubaca njegove žene Dafine, pa je sa svojim bratom, Aranđelom Isakovičem, dogovorio da na prevaru ode, bez pozdrava sa njom. Sve što je video na polasku jeste bila njegova žena, koja pada u agoniji na ruke svom deveru.
U vozilu je imao vremena da razmišlja. Počela je da ga obuzima usamljenost, ali je osećao kao da, sve ono što je ostavio u svom zavičaju i nije njegovo. U tom trenutku je samo razmišlajo o svom puku i o tome kako treba što pre da stignu do Varadina, gde će se sastati sa ostatkom čete, koju će on predvoditi do Pečuja.
Druga glava – ,,Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa.’’
Jedan deo puka je već navikao na vojnički i ratni život. Oni su mogli već i mirno da spavaju i funkcionišu. Ipak, bilo je i regruta, koji od svog stresa nisu mogli oka da sklope. Jedna polovina puka se te večeri iskrala, upadala u tuđe kuće, krali, nailazili na određene žene, koja će ih kasnije i pratiti. Među njima je bio i Arkadije, sluga Vuka Isakoviča. On je ukrao krmaču, kako bi ga onako lenjog i tromog vukla za sobom, te je jedini i bio uhvaćen, jer je takav dočekao zoru.
Vojnici su i inače često bili pregledavani, a vođe su uvek imale veoma detaljan uvid u njihove živote. Znale su kako im se zovu roditelji, žene, deca, znali su detalje o njihovom detinjstvu, a to je, čak i one iskusnije članove puka, uvek iznova iznenađivalo. Pošto se vrlo brzo saznalo za nedela koja su počinili prethodne večeri, ceo puk je kažnjen.
U to vreme je Vuk Isakovič trebalo da bude unapređen u potpukovnika, a želeo je da sve to prođe u najboljem redu. Spremajući se ispred ogledala, on je sebe video kao potpuno drugu osobu i potpuno drugačiji život. On se oženio Dafinom jer ga je brat primolio na to, njegova deca su bila bolesna, a, kada je želeo da napusti vojsku, nije mogao, te se sad seli i ide svud gde ne želi. Čak je i njegova porodica patila zbog toga, jer je morala često da se seli, a on i dalje nije mogao da ostaje pored njih da ih zaštiti. Sada su čak ostali kod njegovog brata u Zemunu.
Što se puka tiče, on je donekle zadovoljio očekivanja komesara. Na primer, znali su da izgovore ime Marije Terezije i na to dodaju ’’vivat’’. Ipak, silovanje je moralo biti kažnjeno, te te jedan vojnik išiban do neprepoznatljivosti.
Vuka Isakoviča su komesar i biskup primoravali da primi katoličku veru, što on nikako nije mogao da uradi, te se tokom priče biskupa o Mariji Tereziji napio i počeo da plače i priča o Rusiji.
Treća glava – ,,Dan i noć, proticala je široka, ustajala reka, i u njoj, njena sen.’’
U trećoj glavi se selimo u Zemun. Tu dobijamo sliku enterijera kuće i sliku Dafininog života u njoj. Ona se veoma lepo slaže sa ostalim ženama u Zemunu, ali se ovde javlja jedan problem. Naime, kada je Aranđel odabrao Dafinu za svog brata, počeo je da oseća neku vrstu žudnje za njom. Zbog toga je uspešno izbegavao viđanje sa njom i sa njenim bratom.
Ipak, sada je Dafina bila u njegovoj kući i nije mogao da je izbegne. Ipak, primetio je i promene u njenom ponašanju i određenu prisnost. On je vremenom, od prisnih dodira, porodičnih, prešao na mnogo intenzivnije, a ona ih je rado prihvatala i uzvraćala. Ipak, znao je da, ukoliko bi imao išta sa njom, ne bi želeo da je preotme bratu i ne bi je želeo na duže staze.
Na kraju ove glave, Vuku na frontu beli zec pretrčava put, što nosi simbolično značenje o nekoj nesreći. Vuk Isakovič počinje da strepi da će se jedan od mostova srušiti, a i ne sluti da ga zapravo njegova supruga vara sa njegovim rođenim bratom.
Četvrta glava – ,,Ode Vuk Isakovič, ali za njim ode i Fruška gora.’’
Aranđel je doživeo nesreću na reci i jedva preživeo. Po povratku kući traži da bude smešten kod svoje snaje u sobu, da se tamo oporavi. Iako svesna šta će se desiti, Dafina pristaje na to i oslobađa svoje sluškinje obaveza.
Nakon što je zaspala, u snu je videla svog muža kako ide po vodi, obliven krvlju, sa ogromnom toljagom u ruci. Kada se probudila, setila se kako se sve desilo, počela da plače i shvatila da bi sve priznala Vuku, samo da je tu i da bi mu rekla kako je to uradila zato što ju je osramotio pred svetom otišavši bez pozdrava.
Dafina je počela da razmišlja o ljubavi. Razmišljala je o svom mužu, koji je sve drugo stavljao ispred nje i porodice, o svim ženama sa kojima ju je prevario, o njihovom braku bez ljubavi, o njenom lošem životu i na kraju zaplakala pri pomisli da će opet roditi. Tada je odlučila da svog devera natera da je uzme za ženu.
Sledeće večeri je imala halucinacije – videla je žabe i zmije kako izlaze iz sanduka, i glavu svog muža sa prerezanim grkljanom. Pala je u nesvest i povredila porod, zbog čega je naredne 2 nedelje provela u postelji, okružena krvlju. Sluškinje su počele da je napuštaju od straha, komšije jer je izgledala kao žena na samrti, babice nisu mogle da joj pomognu, a Aranđelu je počela da se gadi.
Od tog dana, Dafina se promenila. Često je sedela na prozoru, sve joj je bilo nebitno, jedino je tražila od od Aranđela da nađe sveštenika koji će je razvesti od jednog, a udati za drugog brata. Obojicu je, u suštini, i volela i mrzela, a mrzela je i samu sebe. Ipak, shvatila je da, kada bi Vuk bio tu, samo bi stavio ruku na njen stomak i sve bi prošlo. Za to vreme, Aranđel shvata da on želi da se skrasi pored svoje snahe, ali je i uvideo da bi ona iz stopa otišla za Vukom.
Peta glava – “Odlasci i seobe načiniše ih mutnima i prolaznima, kao dim, posle bitaka”
Peta glava ne donosi nikakav krupan momenat. Sve je u duhu opisa pejzaža i izgleda oronulih i prljavih vojnika i njihovih nemira, žali jer su ostavili sve što im je poznato iza sebe i besa Vuka isakoviča najpre što nije dobio čin potpukovnika, a zatim i zbog svog celokupnog života.
Šesta glava – “Prošlost je grozan, mutan bezdan, što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikada postojalo”
Vuk se opet susreće sa ženom Aleksandra Vitemberškog, nekada prelepom ženom, sa kojom je bio u romansi nekada davno, dok je bio u službi. Ona mu je bila prva prava ljubav, ali je morala posle određenog vremena da otputuje, te su njen poslednji dan tu proveli zajedno, dok su njegov brat i otac odlazili da mu dovedu Dafinu.
Ipak, ostala je prelepa uspomena, koja se sada, posle dugo vremena, raspršila u komade. Ona mu je ličila na nakazu, a ona je njemu rekla da je zaista mnogo ostario.
Posle ovog događaja, puk započinje borbu sa Francuskom, u kojoj gine njegov sluga Arkadije.
Sedma glava – “Tumarali su, kao muve bez glave; Jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun”
Bitka je trajala nekoliko dana, a Vuk Isakovič i njegovi ljudi više nisu videli smisao borbe. Pred Karla Lotarinškog je, nakon što se varoš predala, izašao kao medved, već je bio osedeo, a kosa je počela da mu opada, modrih usana i sa otežanim disanjem već se navikao na bolove i na rat, koji je podrazumevao samo tumaranje tamo – amo. Ovo mu je bio već četvrti rat, ništa se nije promenilo, a čin pukovnika nije dobio. Već je počeo da razmišlja ponovo o svom smirištu i odlasku sa patrijarhom Škambetom negde daleko.
Malo kasnije je čuo da ga traži Ahim Rigel, trgovac koji ima reči o njegovoj porodici. Kada je sišao niz reku, ovaj mu reče da su mu deca i brat dobro, ali da mu je supruga umrla.
Osma glava – “Snuždivši se, nad prazninom porođaja, ona uvide, da joj duši, ni u deci, neće ostati traga i umre, žaleći što ne može da zasiti bar telo, razdragana uživanjima”
U ovom delu saznajemo kako je gospođa Dafina provela svoje poslednje dane. Naime, imala je groznicu, tokom koje je dolazilo i do halucinacija, te je konstantno viđala svog muža, krvavog, sa ranama po telu, otvorenog trbuha, kako pruža ruke ka njoj, kako bi je udavio. Bila je nezadovoljna svojim životom. I životom sa svojim očuhom, i život sa svojom tetkom, i udaja, i porođaji i konstantno seljakanje. Zahtevala je da je srede i večito ležala otvorenih očiju, a njen dever se nije pomerao od njene poselje, stalno joj obećavajući da će joj dovesti sveštenika.
Zahvaljujući materijalnim dobrima, koja je imao na pretek, Aranđel uspeva da udesi dovođenje sveštenika, ali se usput i napija od sve muke koja mu se stropoštala na vrat. Ipak, nakon što stigne kući, saznaje da je Dafina već mrtva.
Deveta glava – “Jedan od njih, najbedniji, sačuvao je, i posle smrti, sjaj svog bića. Tako da je mogao da se vrati i da se pojavi, pri ulazu u selo, na drumu, na istom mestu, gde se racvetan javljao, u proleću, prvi bagrem”
Vest da se telo Đurađa Brankovića prenosi u domovinu, kao i da je Vukov puk najviše izginuo, se pročila svud. Što se Dafinine smrti tiče, smatralo se da je to kazna za sve Vukove grehe. Aranđel je odlučio da je sahrani na bregu iznad Vukove kuće, pokraj njihovog oca, Lazara Isakoviča, a u Vukovu kuću se uselio Aranđelov sluga, Ananije.
Aranđel je inače iskorišćavao i Ananijeve ćerke i ovaj se nadao da će moći da uda najmlađu ćerku za njega. On je rado pričao o svemu što je prethodilo Dafininoj smrti i govorio da će izlaziti iz groba i ići po selu, te je ona za seljane postala utvara. Jednog dana je odlučio da zabije kolac u njen grob, pa kada su žene koje su pošle za njim počele da beže, i on se dao u beg, ali ga zaustavi trnje, nakon čega su ga i psi otrgli.
U međuvremenu, Arkadijeva žena, Stana je počela da prima ljubavnike, iako je i dete imala. I ona je bila jedna od žena u povorci, pa se, u povratku, zaglavila u blato. Tada je počeo da joj se priviđa njen mrtav muž kako joj dolazi. Ispostavlja se da Arkadije ustvari nije mrtav, već da je izašao na vreme iz vode i, obučen u žensko odelo, dolazio kući sa krmačom koju je pokupio kod Pečuja.
Sutradan pronađoše i Stanu i Ananija, a pojavljuje se Isakovičev zvonar, Sekula, sa unakaženim licem i bez oka. Posle svih zastrašujućih priča sa bojišta, Ananije mu vrati ovcu koju mu je ukrao i poče da vraća sve što je do tada pokrao, kada se začu i da je Vuk Isakovič živ i da se u proleće vraća kući.
Deseta glava – “Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda.”
Puk Vuka Isakoviča, već bolestan i izmoren, vraćao se kući. Nikog više nije bilo briga što ih ne dočekuju veseli u varoši, samo su želeli da odu kući.
Vuk Isakovič je bio bezvoljan. Ovaj poslednji rat je u njemu ubio poslednje zračke empatije i volje za životom. Bio je miran i kad je čuo za Dafininu smrt i nije se ni obazirao toliko na to da mu deca ostaju bez majke. Malo pre stizanja u varoš, on se poslednji put pope na konja i izvuče sablju i puk ima poslednji pregled. Svi su umrli bez ikakve počasti. Ničije ime se više nije znao. A Vuk. Vuk je poslednji put imao svoje držanje, opet je bio lep, podignute glave, moćan i pobedonosan.
