Da bismo se mogli baviti pitanjem službe reči u okviru rečenice, moraćemo da objasnimo pojam „rečenica“ kao i pojmove „vrsta reči“ i „funkcija reči u rečenici“.
Krenućemo od najšireg konteksta i objasnićemo šta je rečenica i koji deo nauke o jeziku proučava rečenicu kao gramatičku celinu.
Principe na osnovu kojih se od reči formiraju rečenice kao završene jedinice pisane ili usmene komunikacije proučava deo gramatike koji se zove sintaksa.
Ovaj termin je poreklom iz starogrčkog jezika i nastao je od reči syntaxis što bi u prevodu značilo nauku o uređivanju reči u rečenici ili nauku o građenju rečenice.
Rečenica je u najširem smislu reči komunikativno celovita jedinica koja se sastoji od reči srpskog književnog jezika a sastavljena je u skladu sa principima našeg sintaksičkog sistema.
Kada za rečenicu kažemo da je sastavljena od reči, to podrazumeva da je ona sastavljena od reči kao najmanjih jedinica. Za svaku rečenicu, odnosno sintaksu, reč je elementarna jedinica, odnosno ne može se dalje raščlaniti.
Da bi se obavila rečenična analiza (sintaksička analiza) vrlo je važno u startu napraviti razliku između tri značenja termina „reč“.
Prvo, reč u značenju leksema, potom reč u značenju određena vrsta reči i na kraju reč određene vrste koja je upotrebljena u rečenici u određenom gramatičkom obliku. Upravo ovaj poslednji segment igra presudnu ulogu u određivanju službe određenih reči u okviru rečenice.
Svaka reč ima svoje leksičko odnosno rečničko značenje. To znači da ona označava određeni pojam, situaciju, svojstvo, odnos, itd. Kao takva, reč pripada rečniku ili leksičkom fondu određenog jezika. U takvom značenju reč nazivamo leksemom.
Svaka reč, pored toga, pripada i određenoj vrsti reči. Već znamo da su te vrste imenice, zamenice, pridevi, brojevi, glagoli, prilozi, itd.
Ova karakteristika je vrlo važna za sintaksu zbog toga što se pravila sintaksičkog sistema ne odnose na pojedinačne reči (lekseme) već na vrste reči. Ovde želimo da kažemo da službu predikata u rečenici uglavnom vrše glagoli u ličnom glagolskom obliku, kao i da funkciju tj. službu subjekta uglavnom vrše imenice.
Promenljive vrste reči se u rečenici uvek upotrebljavaju u određenom gramatičkom obliku koji odgovara sintaksičkoj funkciji i gramatičkom značenju koje reč ima u rečenici.
Na primer, imenica koja je u funkciji subjekta obično stoji u nominativu jednine ili množine, pa su nam zbog toga važne morfološke osobine reči, odnosno njena vrsta i gramatički oblik, kao i činjenica da je reč upotrebljena kao deo rečenice, odnosno kao jedna sintaksička jedinica.
Reči kao delove rečenice nazivamo morfosintaksičkim rečima.
Kako izgledaju gramatički oblici reči u okviru rečenice?
Gramatički oblik promenljive reči koja treba da postane deo sintakse čine konkretne vrednosti njenih morfoloških kategorija. Ukoliko posmatramo reči po njihovim vrstama, njihove morfološke kategorije bi bile sledeće.
Za imenice je poznato da imaju dve morfološke kategorije. To su padež u okviru koga se nalaze i vrlo konkretne vrednosti (nominativ, genitiv, dativ, itd.) i broj (jednina i množina). Zna se da pojedine imenice imaju samo jedan broj (ili jedninu ili množinu).
Pridevi imaju čak pet morfoloških kategorija, to su: rod, broj, padež, vid i stepen poređenja.
Glagoli imaju najviše morfoloških kategorija, a to su: glagolski oblik (lični i nelični), kategoriju potvrdnosti/odričnosti, lice, rod, stanje (aktiv i pasiv) kod prelaznih glagola.
Za rečenicu je važna i podela na tzv. punoznačne i pomoćne reči. U punoznačne reči spadaju imenice, pridevi, prilozi i glagoli, a u pomoćne reči spadaju predlozi, veznici i rečce.
Reči u rečenici se još zovu i njenim konstituentima. Konstituenti mogu biti glavni i zavisni. U glavne konstituente rečenice spadaju subjekat i predikat, a u zavisne spadaju dopune (uglavnom objekat) i odredbe (za vreme, mesto, način, uzrok, itd.).
Na osnovu prethodno rečenog, jasno je da različite vrste reči mogu imati različite službe u okviru rečenice.
Reči koje mogu vršiti službu subjekta
Subjekat je nezavisni rečenični konstituent i služi da se njime označi nosilac situacije koja je imenovana predikatom i pripisana subjektu. Subjekat je uglavnom imenička jedinica.
Dakle, imenice najčešće vrše službu subjekta. Ponekad subjekat može biti samo jedna reč, odnosno jedna imenica, a ponekad može biti i imenička sintagma, tj. lična ili nelična imenička zamenica.
Dešavaju se slučajevi da se u okviru rečenice imenička zamenica ne izriče, ali se podrazumeva kao subjekat određene rečenice. Službu subjekta vrši imenička jedinica u nezavisnom padežu nominativu.
Subjekat je vrlo važan za formiranje rečenice, kao i za organizovanje čitavog sadržaja poruke koja se iskazuje tom rečenicom. Zbog toga, glagol u predikatu mora da se slaže sa subjektom, odnosno da kongruira sa njime.
Pored toga, delovi rečenice koji nas upućuju na pojam koji je označen subjektom mogu da se javljaju kao refleksivne zamenice (svoj, sebe). Subjekat skoro uvek bude nosilac čitave rečenične perspektive.
Da rezimiramo: subjekat je jedan od dva glavna rečenična konstituenta i obično je imenička jedinica u nominativu. Njime se označava nosilac situacije koja je imenovana predikatom.
Službu subjekta, dakle, vrši imenica, imenička sintagma ili imenička zamenica. Ponekad službu subjekta može da vrši i čitava rečenica (subjekatska rečenica).
Reči koje mogu vršiti službu predikata (glagolskog)
Glagolski predikat služi da se njime imenuje ili konkretizuje, kao i pripiše situacija koja je označena čitavom rečenicom. Službu glagolskog predikata obično vrši glagol.
Konstituentski oblik glagola mora da izgleda ovako: glagol mora biti u ličnom, odnosno finitnom obliku i da se slaže, odnosno kongruira sa subjektom. Takođe, dozvoljeno je da bude u potvrdnom ili odričnom obliku.
U zavisnosti od izabranog glagolskog oblika, vremena, načina, može se konkretizovati vreme radnje (situacije). Tako se radnja može vršiti u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. Isto tako, izborom oblika, iskazuje se modalni karakter situacije, tj. odnos govornika prema realizaciji.
U zavisnosti od izbora potvrdnog ili odričnog oblika glagola u predikatu, pokazuje se da li se radi o realizaciji situacije ili o poricanju realizacije.
Izborom broja i lica (kao i roda), upućuje se na to da li se data situacija pripisuje govorniku, sagovorniku ili nekom pojmu koji je van komunikacije.
Možemo rezimirati: službu predikata u rečenici vrši glagol u ličnom glagolskom obliku. Glagolski predikat je jedan od dva glavna rečenična konstituenta.
Reči koje mogu vršiti službu imenskog predikata
Imenski predikat je poseban oblik predikata kojim se subjekatskom pojmu pripisuje neko svojstvo ili neka kvalifikacija. Imenski predikat se iskazuje imeničkim ili pridevskim izrazom i on pomaže da se subjekatski pojam identifikuje.
Svaki imenski predikat ima svoj imenski deo i svoj glagolski deo. Imenski deo jeste neki pridevski ili imenički izraz (pridev, imenica), a glagolski deo se sastoji od glagola jesam/biti i on vrši funkciju kopule odnosno spone.
Kao što možemo zaključiti, reči koje vrše službu imenskog dela predikata su pridevi, imenice i pomoćni glagoli.
Reči koje mogu vršiti službu objekta
U rečenici Milan čita novine upotrebljen je glagol koji svojim sadržajem povezuje subjekatski pojam ili nosioca situacije sa nekim drugim imeničkim pojmom. Konstituent kojim je označen taj drugi imenički pojam naziva se objekat i služi kao dopuna glagola.
Imenički izrazi, odnosno imeničke jedinice uvek iskazuju objekat, a oblik u kome će ta jedinica stajati zavisiće od glagola koji se dopunjava.
Ako glagol u predikatu zahteva da objekat bude imenička jedinica u akuzativu bez predloga, onda će se taj objekat nazivati pravi.
Pravi objekat može biti i imenička jedinica u partitivnom genitivu. U svim ostalim slučajevima, objekat je nepravi.
Možemo zaključiti da imenice vrše službu objekta.
Reči koje mogu vršiti službu atributa
Atributi su, u okviru sintakse, reči koje najčešće stoje uz subjekat, odnosno uz imeničku jedinicu i pokazuju neku njenu osobinu, količinu ili pripadnost.
Da bi se utvrdio atribut u sintaksi, potrebno je postaviti pitanje od čega? čiji? kakav? i slično.
Reči koje vrše službu atributa su obično pridevi, potom imenice, zamenice i brojevi.
Ukoliko imenica vrši službu atributa, onda ona stoji nakon zamenice koju bliže određuje i skoro uvek se može zameniti nekim pridevom koji ima isto značenje.
Posebnu pažnju treba obratiti na mogućnost pravljenja greške kod određivanja atributa kojeg ponekad učenici mešaju sa imenskim delom predikata. Ovde treba uvek imati na umu da atribut uvek stoji uz imensku reč, dok se imenski deo predikata upotrebljava sa pomoćnim glagolom (jesam/biti).
Atribut će tako biti prikazan u rečenici Lepi dečaci prolaze kroz grad. Dok će imenski deo predikata biti prikazan u rečenici Dečaci su lepi.
Reči koje mogu vršiti službu priloških odredbi
Priloške odredbe predstavljaju glagolske dopune uz pomoć kojih se iskazuje mesto, vreme, količina, način ili uzrok vršenja neke radnje koja je iskazana predikatom.
Službu priloških odredbi najčešće vrše prilozi, mada to mogu biti i imenice u određenom padežu sa ili bez predloga.
Reči koje mogu vršiti službu apozicije
Apozicija predstavlja izvesni dodatak imeničkom pojmu, tj. subjektu rečenice jer ona na jedan drugačiji način prikazuje šta još znači imenica, tj. subjekat.
U okviru rečenice, službu apozicije najčešće vrši izvesni skup reči koji je obično imenička sintagma.
Ono što je najvažnije kod apozicije to je da ona mora biti u istom padežu kao i imenički pojam uz koji stoji.
Služba reči u rečenici u primerima
Na kraju ovog članka rezimiraćemo ono što smo do sada izneli. Službu reči u rečenici čine subjekat, predikat, atribut, objekat, priloške odredbe i apozicija.
Izdvojićemo ove službe na osnovu primera:
Lepa Mara je juče napisala dirljivo pismo.
Lepa – atribut
Mara – subjekat
Juče – priloška odredba za vreme
Je napisala – predikat
Dirljivo – atribut
Pismo – objekat
Zadaci za vežbanje
1. Proširi datu rečenicu priloškim odredbama za vreme, način i mesto: Darko je spavao.
2. Odredi službu podvučenih reči u rečenicama:
Voz je stigao u stanicu.
Lišće je zašuštalo u šumi.
Vetar se zadržao u krošnjama.
Drveće je tiho raslo iz godine u godinu.
3. Odredi službu reči u sledećoj rečenici:
Sutra će u našem gradu radnici preduzeća „put“ asfaltirati nekoliko ulica.
4. Izvrši analizu datih rečenica (odredi službu reči):
Neki studenti zbog štrajka neće imati predavanja narednih mesec dana.
Sveti Sava je otišao na Svetu Goru i tamo se zamonašio.
Snažna puma je munjevito jurila kroz nepreglednu divljinu.
