Šta su basne?

Basne po definiciji kratke prozne forme, u kojima su ljudski likovi predstavljeni kao životinje ili ređe biljke, i u kojima postoji važna pouka koja se odnosi na ljudske osobine ali koja je izražena figurativno putem likova životinja kojima je data sposobnost govora i u kojima su oslikane razne ljudske osobine, te i dobre i loše vrednosti i moralni kvaliteti.

U basnama svaka određena životinja simbolizuje neku ljudsku osobinu, te je tako lisica simbol lukavstva i pretvornosti; magarac je sinonim za tvrdoglavost; vuk je simbol oholosti ili zlobnosti; mrav označava vrednoću i požrtvovanje; lav je životinja koja je simbol hrabrosti; ovca je simbol gluposti ili naivnosti; jagnje je sinonim za nevinost i čistotu.

Po pravilu u basnama se dešavaju dve situacije u kojima je neko moralno loš a neko pozitivan, te se iz njih može izvući pouka koja je skrivena u odnosima životinja ili u njihovim postupcima.

Basne imaju „naravoučenije“, te se ljudi umesto da se o njima direktno piše, prepoznaju u nekim od likova koje su oslikale njihove osobine ili mane i vrline koje poseduju.

Kao književna vrsta, basne su veoma stare po svom postanku, te su najpoznatiji pisci basni Ezop i Dositej Obradović, a takođe su basne prepričavane i sakupljane kao narodne umotvorine, te su ih zapisivali i sačuvali od zaborava Dositej i Vuk Stefanović Karadžić.

Najpoznatije basne su – „Lisica i grožđe“; „Gavran i lisica“; „Vuk i jagnje“; „Vo i miš“; „Snažan tigar“; „Lav i miš“; „Medved koji je sve očekivao od drugih“; „Medved i pčele“; Sovino blago“; „Leptir i žaba“, i mnoge druge.

Najpoznatije basne i njihova tumačenja odnosno „naravoučenije“

U nastavku teksta će biti navedene neke od najpoznatijih basni u formi sažetaka, te i njihova pouka, koja je bez obzira na epohu u kojoj je nastala, ostala popularna i primenljiva i do danas.

„Lisica i grožđe“ – autor basne je Ezop, prevodilac je Dositej Obradović

Basna o lisici i grožđu je jedna od najpoznatijih basni u našem narodu, te je njena poruka i danas vrlo jasna i primenjuje se na neke osnovne ljudske osobine.

Sažetak: U pomenutoj basni, lisica koja je bila gladna, spazila je grožđe, ali kako nije mogla da ga dohvati i pojede, odustala je od njega, te je konstatovala da je ono i tako „kiselo“, i da nije ni želela da ga pojede.

Naravoučenije: U narodu se i danas termin „kiselo grožđe“, koristi da označi neko neostvarenje i nezadovoljstvo ili pak predstavlja prelako odustajanje od željenog cilja, koji je za nekoga bio pak potencijalno preambiciozan, te je na kraju rezultirao odustajanjem umesto borbom za postignuće, ali uz obaveznu negaciju sopstvene odgovornosti, i poništavanje svrsishodnosti postupka kao ili neophodnog ili potrebnog za ostvarivanje planova.

„Lav i miš“ – Ezopova basna koju je preveo i pouku napisao Dositej Obradović

Poznata Ezopova basna je i „Lav i miš“, u kojoj je izvršena usporedba moći i snage, sa snalažljivošću i skromnošću, te su jednostavno opisane najčešće ljudske vrline i mane i data pouka da nije nužno bolje ono što je veće i jače, već da je potrebna inteligencija i snalažljivost u nekim životnim okolnostima.

Sažetak: U basni lav i miš, „kralj životinja“ se našao zarobljen, te je na sve načine pokušavao da se oslobodi, a uz neprestano isticanje svoje siline i snage, koje mu nikako nisu bile od pomoći, da se reši kanapa koji su ga svezali.

U pomoć mu je pritekao miš, koga je lav najpre ponižavao kao malog i nedovoljno sposobnog da „njegovoj veličini“ na bilo koji način omogući slobodu, ali je miš pregrizao kanap i tako oslobodio lava.

Naravoučenije: Dominantna rečenica iz ove basne je „kako ti tako mali možeš da postigneš bilo šta, ako ja ovako moćan i snažan nisam uspeo da se spasim“, i ona sa jedne strane označava oholost i nadmenost već zarobljenog lava, koji ne odustaje od „previsokog mišljenja o sebi“, a sa druge strane označava skromnost ali i snalažljivost miša, koji je iako sasvim „nevažan i sitan“, uspeo da zubima pregrize omče kojima je lav bio svezan.

Dakle osnovna pouka ove basne jeste da nikada ne treba otcenjivati druge, te nipodaštavati njihova znanja, veštine ili sposobnosti, te svakome treba dati priliku da se dokaže, ili rečeno kako je Dositej opisao naravoučenije ove priče – „Čak i onaj najmanji prijatelj, može biti potreban i vrlo koristan, te ga nikada ne treba ismevati ili odbacivati od sebe“.

„Lisica i gavran“ – Ezopova basna

Poznata priča o lisici i gavranu, od Ezopovog vremena pa do danas ima vrlo snažnu pouku, te iako se smatra „pričom za decu“, ona je i za odrasle vrlo kvalitetna i dobra priča sa jasnom i važnom porukom koju nosi.

Sažetak: U basni „Lisica i gavran“, poznata je priča o gavranu koji je u svom kljunu držao veliki komad sira, te nikako nije hteo da „nasedne“ na nagovaranja lisice da joj da parče svoga „blaga“, ali je ona na kraju iskoristila svoje lukavstvo, te je gavrana počela da hvali i da mu se umiljava, te je on lakomo poverovao i otvorio svoj kljun iz koga mu je sir ispao, i tako ga se lisica i domogla za sebe.

Naravoučenije: Ključne rečenice iz ove basne su izgovorene od strane lisice – „šteta što tako lepa ptica ne ume da peva“, kao svojevrsna provokacija gavranu da se postigne željeni cilj, te i krajnja pouka „Šteta je što imaš glas ali nemaš pameti“, kao rezultat gavranove gluposti i želje da se dokaže, te je zbog toga izgubio ono što mu je bilo dragoceno.

Pouka je dakle jasne, najpre treba dobro promisliti pre nego što se nešto kaže ili učini, te ne treba biti naivan i brzoplet, jer to neko drugi vrlo lako može da iskoristi, pa rad i trud koji je uložen može u trenutku da propadne, zbog potrebe za hvalisanjem i isticanjem svojih vrednosti i „veličine“.

Nikada u životu ne treba potceniti tuđu mudrost, veštine i znanja, te se izdizati iznad drugih, i biti ohol i nadmen, jer iako možda manje spretni, drugi ljudi su u težnji za ostvarenjem svojih želja i ciljeva spremni da se bore i dokazuju, a oni kojima je „sve dato na tacni“, olako mogu da sve izgube zbog svoje gordosti.

Naravno pored tri navedena primera, postoji veliki broj poznatih basni, te ih treba iznova sve pročitati, i možda u njima pronaći neke svoje mane koje treba korigovati, ili potencijalne vrline kojima se treba dičiti.