Starac i more – prepričano i analiza lektire

Ernest Miler Hemingvej (rođen 1899. god., umro 1961. god.), američki novinar, romanopisac i pripovedač, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1954. godine. O njemu se dosta govorilo, ali i dalje pobuđuje interesovanje, kako zbog vrlo izrazitog stila pisanja, tako i zbog avanturističkog načina života i velike izloženosti javnosti u svoje vreme. Njegov sažet i lucidan prozni stil imao je snažan uticaj na američku i britansku fikciju 20. veka.

Prvorođeni sin Klarensa Hemingveja i Grejs Hol Hemingvej, Ernest je ponikao u predgrađu Čikaga. Školovao se u državnim školama i počeo da piše još u srednjoj školi, gde je bio veoma aktivan i zapažen, ali delovi njegovog odrastanja koji su ostavili najveći utisak na njega bili su letnji raspusti koje je provodio sa svojom porodicom na jezeru Valun u gornjem Mičigenu.

Nakon mature 1917. godine, nestrpljiv da ode iz te previše zaštitinički nastrojene sredine, ne upisuje koledž, već odlazi u Kanzas Siti gde se zapošljava kao reporter u časopisu Star. U nekoliko navrata je bio odbijan za služenje vojnog roka zbog problema sa jednim okom, ali je uspeo da učestvuje u Prvom svetskom ratu kao vozač ambulantnih kola za američki Crveni krst. 8. jula 1918, godine, kada nije imao ni punih 19 godina, bio je ranjen na austro-italijanskom frontu. odlikovan za hrabrost i hospitalizovan u Milanu, zaljubio se u medicinsku sestru, Agnes fon Kurovski koja odbija da se uda za njega. Ovakvo iskustvo nije nikada zaboravio.

Posle oporavka kod kuće, Hemingvej je počeo ponovo da piše i bavio se neko vreme nekim čudnim poslovima u Čikagu. Takođe je plovio za Francusku kao inostrani dopisnik za Toronto Star. Savetovali su ga i hrabrili drugi veliki američki pisci u Parizu – F. Skot Ficdžerald, Gertruda Stajn, Ezra Paund – i on je počeo da objavljuje svoje radove. 1925. godine se pojavila njegova prva važna knjiga koja se zvala U naše vreme. Knjiga je izašla u Njujorku, a originalno je izdata u Parizu 1924.

Godine 1926. objavio je Sunce se ponovo rađa, roman sa kojim je postigao svoj prvi pravi uspeh. Pesimistička, ali zadivljujuća knjiga, bavi se grupom iseljenika koji besciljno lutaju po Francuskoj i Španiji. Oni su bili predstavnici posleratne izgubljene generacije. Ovu frazu je Hemingvej prezirao, a ona ga je upravo učinila poznatim.

Pisanje je okupiralo Hemingveja u posleratnim godinama. Ostao je sa sedištem u Parizu, ali je mnogo putovao svetom radi skijanja, koride, ribolova i lova koji su tada postali sastavni deo njegovog života i formirali pozadinu za većinu njegovih književnih dela. Njegova pozicija majstora kratke priče znatno je napredovala nakon Muškarci bez žena 1927. godine i temeljno uspostavljena sa pričom Pobednik ne dobija ništa 1933. godine. Među njegovim najboljim pričama su Ubice, Kratak srećan život Francisa Makombera i Snegovi Kilimandžara.

Međutim, barem u javnosti, roman Zbogom oružje (1929) zasenio je ove radove. U njemu se vratio svojim iskustvima iz rata, dok je bio mladi vojnik u Italiji. Napisao je mračan, ali lirski roman velike snage, spajajući ljubavnu priču sa strahotama rata.

Hemingvejeva ljubav prema Španiji i njegova strast za koridom rezultirala je knjigom Smrt u podne (1932).

Safari u Tanganjiki u kome je učestvovao 1933-34, rezultirao je knjigom Zelena brda Afrike (1935).

Najviše zbog pecanja, kupio je kuću u Ki Vestu, na Floridi, kao i svoj ribarski brod. Zahvaljujući boravku u ovim krajevima, nastala je knjiga Imati i nemati (1937).

Španija je bila u građanskom ratu, a Hemingvej, duboko vezan za tu zemlju, odlazi četiri puta da se bori i pomogne na svoj način. Sakupljao je novac za borbu republikanaca protiv nacionalista pod vođstvom generala Franka i napisao komad pod nazivom Peta kolona (1938) koji je izveden u opkoljenom Madridu.

Nakon poslednjeg odlaska u španski rat, kupio je Finca Vigia, nepretenciozno imanje izvan Havane na Kubi i krenuo da pokriva još jedan rat – japansku invaziju na Kinu.

Plod doživljenog iskustva Hemingveja u Španiji, u ratu i miru, bio je roman Za kim zvono zvoni (1940). Ovaj roman je značajano i impresivno delo koje neki kritičari smatraju najboljim njegovim radom. To je ujedno i njegova najprodavanija knjiga.

Čitav svoj život, Hemingvej je bio opčinjen ratom. Naravno, učestvovao je i u Drugom svetskom ratu. Odlazio je kao novinar u London, leteo nekoliko puta sa Royal Air Force i prelazio Engleski kanal sa američkim trupama 6. juna 1944. (dan D).

Učestvovao je i u oslobađanju Pariza.

Nakon rata u Evropi, Hemingvej se vraća u svoju kuću na Kubi i počinje da radi ozbiljno na novim delima. Sve vreme, naravno, putuje i na jednom od putovanja po Africi biva ozbiljno povređen nakon pada aviona.

Ubrzo, 1953. godine, dobija Pulicerovu nagradu za novelu Starac i more, koju je napisao 1952. godine.

1954. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost.

Do 1960. godine, napustio je Kubu i nastanio se u Kečamu, Ajdaho. Pokušavao je da vodi svoj život kao nekada i da piše kao i do sad. Jedno vreme je uspevao, ali anksiozan i depresivan, dva puta je hospitalizovan u klinici Mejo, u Ročesteru u Minesoti, gde je prolazio kroz tretmane elektrošokovima. Nakon toga, po povratku kući u Kečam, oduzeo je sebi život, pucavši iz pištolja.

Prozni stil Hemingvejev verovatno je jedan od stilova koji su se najviše imitirali u 20. veku. On je nastojao da što više oslobodi svoj jezik od beznačajnosti, da ga oslobodi od verbalizama, ukrasa i sentimentalnosti. U nastojanju da bude što objektivniji i iskreniji, Hemingvej je uspevao da opiše niz akcija i događaja koristeći kratke, jednostavne rečenice iz kojih su uklonjeni svi komentari ili emocionalna retorika.

Rat je za Hemingveja bio snažan simbol čitavog sveta, koji je on smatrao složenim, ispunjenim moralnim ambigvitetima, a nudeći samo neizbežan bol, povređivanje i razaranje. Da bi preživeli u takvom svetu, a možda i pobedili, moramo se voditi hrabrošću, izdržljivošću i dostojanstvom. Ponašati se ispravno u usamljenoj bitki sa životom (bitki koju gubimo), znači pokazati “milost pod pritiskom”, a samim tim to predstavlja jednu vrstu pobede. Upravo ova tema je jasno uspostavljena u noveli Starac i more.

Starac i more – sadržaj i analiza

Starac i more je priča o epskoj borbi između starog, iskusnog ribolovca i najvećeg ulova njegovog života. Tokom 84 dana, Santjago, stari kubanski ribar, bio je na otvorenom moru i vratio se praznih ruku. Ova očigledna nesreća tera roditelje njegovog mladog, posvećenog pratioca i prijatelja Manolina, da prisile dečaka da napusti starca kako bi lovio na nekom prosperitetnijem brodu.

Ipak, dečak nastavlja da brine o starcu po povratku sa mora, svake noći. Pomagao je starcu da prenese opremu u svoju trošnu kolibu, obezbeđivao mu hranu i diskutovao o najnovijim dešavanjima u američkom bejzbolu, naročito o suđenjima Džoa DiMađa, starčevog heroja. Santjago je ubeđen da će njegova loša sezona uskoro biti završena i on odlučuje da se otisne dalje nego obično sledećeg dana.

Osamdeset petog dana njegovog nesrećnog isplovljavanja, Santjago radi onako kako je obećao, terajući svoj čamac daleko izvan plitkih priobalnih voda ostrva, lutajući po golfskoj struji. On priprema svoje mreže i baca ih. U podne, velika riba, za koju on zna da je sabljarka (marlin), zagrize mamac koji je Santjago postavio. Starac stručno zakači ribu, ali ne uspeva da je izvuče. Umesto toga, riba počinje da vuče čamac.

Nije mogao tako brzo da veže konopac za brod iz straha da će riba prekinuti kanap, te on zateže konopac preko svojih ramena, leđa i svojim rukama, kako bi ga zaglavio i onemogućio ribu da pobegne. Riba vuče čamac čitava dva dana i noći. Pliva severozapadno sve dok se ne umori, a potom pliva istočno niz struju. Celim putem Santjago trpi strašne bolove zbog konopca. Svaki put kada se riba naglo okrene, skoči ili pokuša da se otme, kanap iseče Santjaga. Iako ranjen i umoran, starac oseća duboku empatiju i divljenje prema ribi, svom sapatniku u patnji, snazi i odlučnosti!

Trećeg dana, riba je već umorna i Santjago, neispavan, u bolovima i skoro u delirijumu, uspeva da povuče ribu dovoljno blizu da može da je ubije pomoću harpuna. Mrtva pored čamca, riba je najveća sabljarka koju je Santjago ikada video. On je privezuje za svoj čamac, podiže mali jarbol i kreće nazad ka svojoj kući. Dok je Santjago uzbuđen zbog cene koju će sabljarka postići na pijaci, ipak je više zabrinut oko toga što su ljudi koji će jesti ovu ribu nedostojni njene veličine.

Kako Santjago plovi sa ribom, ona ostavlja krvav trag u vodi i privlači ajkule. Prva ajkula strada od Santjagovog harpuna. U ovoj borbi, Santjagov harpun je oslabio, dužina konopca se smanjila, što ga čini ranjivim u odnosu na druge napade ajkula. Starac se bori sa ovim predatorima koliko god može, probadajući ih kopljem koje je napravio u međuvremenu. Iako je ubio nekoliko ajkula, sve više njih se pojavljuje i Santjago se sa njima bori tokom noći, ali bezuspešno. One proždiru dragoceno meso sabljarke, ostavljajući samo skelet, glavu i rep. Santjago prekoreva samog sebe što je žrtvovao svog velikog i dostojnog protivnika. Stiže kući pre svitanja, dovlači se do kolibe i spava dubokim snom.

Sledećeg jutra, gomila zadivljenih ribara se okuplja oko skeleta ribe koja je još uvek privezana za brod. Ne znajući ništa o borbi starca, turisti iz obližnjeg kafića posmatraju ostatke gigantske sabljarke i mešaju je sa ajkulom. Manolin, koji je bio veoma zabrinut zbog starčevog odsustva, počinje da plače kada je shvatio da je Santjago siguran u svojoj kolibi. Donosi mu kafu i sportski žurnal i posmatra ga dok spava. Kada se starac probudio, dogovaraju se da još jednom zajedno odu u lov. Starac ponovo zaspi i sanja svoj uobičajeni san o razigranim lavovima na plažama Afrike.

Ovo delo se može tretirati kao jedna velika alegorija, kao priča koja nosi puno metafora i simbola. Starac je metafora sama po sebi, more je simbol čitavog našeg toka života, a njegov ribolov je naše traganje za srećom.

Nezavisno od ishoda bilo koje životne borbe, čovek treba da da sve od sebe i nikada ne treba da odustane.