Sam jezik kao i proučavanje jezika sastoje se od nekoliko nivoa.
Sintaksički nivo jezika proučava jezička disciplina koja se naziva sintaksa. Ova reč potiče od grčke reči syntaxis (syn-zajedno, sa; taxis- red, raspored, slaganje).
Termin sintaksa može imati dva značenja ili dva objašnjenja. Jedno se tiče označavanja same jezičke strukture, a drugo označavanja naučne discipline koja proučava tu jezičku strukturu.
Termin „sintaksički nivoi jezičke organizacije“ podrazumeva načine udruživanja reči u veće celine radi prenošenja odgovarajućih informacija.
Sintaksa kao deo nauke o jeziku proučava sintaksički sistem jezika, tj. sistem jezičkih sredstava i pravila po kojima se ta sredstva udružuju u rečenicu u cilju komuniciranja.
Sintaksički sloj jezika, za razliku od drugih nižih slojeva jezika jeste sloj koji je u svojevrsnom saodnosu sa samim procesom komunikacije. Svi ostali jezički nivoi se uključuju u sintaksički nivo u procesu komunikacije.
Osnovna jedinica sintakse jeste rečenica. Ovde se misli na onu jedinicu koja se u komunikaciji autonomsno ostvaruje. Uz pomoć nje se prenosi potpuna informacija.
U rečenicu se uključuju reči, ali i neke druge sintaksičke jedinice koje su manje od rečenice i koje isto tako nastaju udruživanjem reči. Te manje jedinice se nazivaju sintagme. Sintagme su spojevi dve ili više reči koje su gramatički povezane i vrše istu funkciju u rečenici.
Najniža jezička jedinica koja se uključuje direktno u rečenicu jeste reč. Sve vrste reči, koje stoje samostalno ili su u savezu sa drugim rečima, u rečenici vrše određenu funkciju.
U našem jeziku postoji šest sintaksičkih funkcija koje vrše reči. To su funkcija predikata, funkcija subjekta, funkcija objekta, atributa, apozicije i priloške odredbe.
Imenice i zamenice uglavnom imaju funkciju subjekta, imenskog dela predikata i objekta. Zamenice, pridevi, redni brojevi i broj jedan imaju funkciju atributa. Osnovni brojevi i prilozi imaju funkciju adverbijala ili odredbe, a glagoli imaju funkciju predikata.
One reči koje mogu same da vrše neku funkciju u rečenici se nazivaju punoznačnim rečima, a one reči koje to nisu u stanju, nazivaju se pomoćnim ili nepunoznačnim rečima.
Punoznačne reči u srpskom jeziku su glagoli, imenice, zamenice, pridevi, brojevi i prilozi. Pomoćne reči su veznici, predlozi, uzvici, rečce, pomoćni glagoli.
Pojedinačne sintaksičke funkcije pripadaju određenim vrstama reči. Tako se imenica može javiti u funkciji subjekta, objekta, imenskog dela predikata, atributa ili apozicije.
Glagol uglavnom ispunjava funkciju predikata, a može vršiti i funkciju priloške odredbe. Pridevi se obično nalaze u službi atributa, kao i imenskog dela predikata. Brojevi najčešće imaju osobine koje su slične pridevima, dok zamenice imaju osobine koje su slične imenicama i pridevima. Prilozi uglavnom vrše funkciju priloških odredbi i ponekad su sastavni deo predikata.
Rečenica i njeni glavni konstituenti – subjekat i predikat
Rečenica je centralni pojam u proučavanju sintakse. Ovaj status ona ima zahvaljujući funkciji koju vrši u komunikaciji. Rečenica je termin koji u sebi sadrži sve one jezičke jedinice koje su sposobne da prenesu informaciju.
Po svojoj definiciji, rečenica ima svoju gramatičku formu i informativni sadržaj.
Svaka rečenica ima svoju gramatičku strukturu, određeni red reči i svoju intonaciju.
Gramatička struktura rečenice će zavisiti od gramatičkih zakonitosti onog jezika na kojem se komunikacija ostvaruje.
U tom smislu se govori o strukturnoj shemi rečenice. Strukturna shema proste rečenice je apstraktni sintaksički obrazac koji ima svoju formalnu organizaiciju i jezičko značenje po kome se u jezičkoj praksi može obrazovati neograničen broj rečenica.
Svaki jezik ima ograničen broj takvih obrazaca. Jedan od takvih obrazaca je SUBJEKAT + PREDIKAT.
Rečenice se prema stepenu svoje složenosti, odnosno prema sastavu, mogu podeliti na proste i složene.
Osnovni kriterijum za ovakvo razvrstavanje jeste broj predikata u rečenici. Kako rečenica ne može postojati bez predikata, onda se uzima da složena rečenica sadrži toliko prostih rečenica koliko predikata ima.
U srpskom jeziku se može obrazovati rečenica samo uz pomoć predikata, a prisustvo subjekta nije potrebno. Ovde se misli na one slučajeve u kojima subjekat nije izostavljen, nego mu u rečenici nema mesta (Grmi!).
Predikat i vrste predikata
Predikat bi se, shodno prethodno izrečenim tvrdnjama, mogao smatrati komunikativnim centrom rečenice. Bez njega, jasno je, ne postoji mogućnost uobličavanja standardne forme rečenice.
Ovaj rečenični član obezbeđuje predikativnost, tj. rečeničnost. Predikat služi za povezivanje sadržaja rečenice sa vremenom i daje joj određenu modalnost.
Predikat može biti samo glagol, ali glagol u ličnom glagolskom obliku. To će reći da nema predikata ukoliko glagol nije u ličnom (finitnom) glagolskom obliku, tj. sa ličnim glagolskim nastavcima.
Lični glagolski oblici u srpskom jeziku su oni iz kojih se vidi koje lice vrši glagolsku radnju ili se o tom licu nešto drugo saopštava. To su: prezent, perfekat, futur, imperfekat, aorist, pluskvamperfekat, futur II, imperativ i potencijal.
Ako posmatramo predikatsku funkciju glagola, shvatamo da je definisanje glagola jedino potpuno kada njome ističemo da su glagoli reči koje mogu imati i lične glagolske nastavke.
Ona tradicionalna definicija da su glagoli reči koje pokazuju radnju, stanje i zbivanje, nije potpuna jer se tu ne pominju njihovi lični nastavci.
Postoje i imenice koje iskazuju radnju, stanje i zbivanje, ali ne mogu vršiti službu predikata, baš zato što ne mogu imati lične glagolske nastavke.
U srpskom jeziku postoje dve glavne vrste predikata. Predikat se može klasifikovati na osnovu broja leksema koje ulaze u njegov sastav, kao i na osnovu leksičke pripadnosti članova predikata (vrste reči koje ulaze u sastav predikata).
Pre svega, treba reći da se predikati dele na proste i složene. Potom, treba reći da se predikati dele na glagolske, imenske i priloške, s tim što imenski i priloški predikat obavezno moraju imati i glagolsku leksemu u svom sklopu.
Prost glagolski predikat je onaj predikat koji u svom sastavu ima samo jednu glagolsku leksemu, pri tome se ovde ne računa pomoćni glagol. Primer za prost glagolski predikat: Marko je položio maturu.
Složeni glagolski predikat je onaj koji u svom sastavu ima dve ili više glagolski reči, tj. leksema. Čest primer su predikati koji se sastoje od glagola nepotpunog značenja (modalni i fazni glagoli).
Dopuna se javlja ili u infinitivu ili u obliku konstrukcije da+prezent: Moram spremiti maturski ispit/ Počeo sam da spremam maturski ispit.
Imenski predikat je takav predikat koji pored glagolske lekseme u okviru svog sastava ima i neku imensku reč. Poznato je da postoje dva tipa imenskog predikata.
Jedna vrsta iemnskog predikata je sastavljena od pomoćnog glagola i imenske reči i ovde imenska reč predstavlja leksičko jezgro tog predikata. On se u stručnoj literaturi naziva kopulativno-leksički predikat.
Druga vrsta imenskog predikata jeste složeni predikat sa punoznačnim glagolom, nekopulativnim glagolom, kao i glagolom koji zahteva dopunu u vidu imenske reči (Milka je postala student).
Priloški predikat je vrlo sličan imenskom predikatu, ali se kod njega umesto imenske reči nalazi prilog ili neki priloški izraz (Milka je tamo).
Zadaci za vežbanje (predikat i vrste predikata)
- Poveži rečenice sa vrstom predikata:
Raspust još nije počeo. Imenski predikat
Raspust nije daleko. Glagolski predikat
Raspust je svima mio. Priloški predikat
- Podvuci imenske delove predikata, a zatim dopuni tabelu:
Vezir, koji je bio hrom u desnu nogu, išao je žustro i brzo. Tako je i prišao konzulu i srdačno ga ponudio da sedne. Između njih, ali jednu stepenicu niže, seo je tumač Davna. Bio je presamićen, ruku skrštenih u krilu, oborena pogleda.
| Imenski deo predikata kako glasi u tekstu | Vrsta reči ili sintagme koja vrši tu funkciju | Oblik reči ili sintagme |
| pridevska sintagma | u nominativu i kongruentna sa subjektom vezir u rodu i broju | |
| presamićen | ||
| imenička sintagma | u genitivu | |
Subjekat
Subjekat je pojam koji se odnosi na sintaksu i treba ga isključivo tumačiti u ovom kontekstu, a ne u semantičkom smislu.
Subjekat je gramatička forma koja i formalno i smisaono gramatički kongruira sa obeležjem lica, roda i broja u predikatu, odnosno sa glagolom u predikatu.
Položaj subjekta će u jednoj rečenici dobiti ona imenički upotrebljena reč u obliku nominativa koja nikako ne ulazi u sastav predikata.
U poziciji subjekta se mogu naći sve imenske reči. Ipak, postoje ograničenja u pogledu mogućnsoti da pojedine vrste reči dođu u poziciju subjekta. Ova ograničenja imaju veze sa karakteristikama predikata.
Ukoliko je predikat u prvom licu, tada subjekat može da bude samo lična zamenica prvog lica (ja, mi). Ukoliko je predikat u drugom licu, subjekat može biti samo lična zamenica drugog lica (ti). Ukoliko je prediakt u trećem licu, onda subjekat može biti svaka imenica, tj. imenska reč.
Ukoliko se u predikatu razlikuje rod, tada se subjekat slaže sa predikatom u tom pogledu.
U poziciji subjekta mogu se naći i druge reči ili imenice koje nisu u nominativu. Na primer: Miloše je vokativ.
Ipak, ove reči ne predstavljaju rečenični subjekat, već samo dopunjavaju poziciju subjekta i ispred njih se uvek može staviti imenska reč koja je u nominativu.
Subjektom se u rečenici saopštava obično ono što je poznato, a tek posle nejga dolazi ono što je nepoznato. Zato se, u normalnim okolnostima, subjekat uvek nalazi na početku rečenice, odnosno levo od predikata.
Subjekat je najčešće imenica ili lična zamenica, ali se dešava da to može da bude i bilo koja druga vrsta reči.
Subjekat dobijamo na pitanje KO? Ili ŠTA? pa je zato on tradicionalno u nominativu i tada ga nazivamo gramatički subjekat.
Međutim, dešava se da je subjekat i u drugim padežima. Kada je u genitivu, dativu ili akuzativu, onda ga nazivamo logički subjekat.
Ima primera i kada je subjekat izostavljen iz rečenice.
Navešćemo primere subjekta (različite vrste reči):
Zora je odavno svanula. (imenica)
Ona je krenula ove jeseni u školu. (lična zamenica)
Stari su uglavnom bolesni. (pridev)
Sedmi je redni broj. (broj)
Raditi je pravo zadovoljstvo kada voliš ono čime se baviš. (glagol)
O je samoglasnik. (predlog)
Sada ćemo navesti primere u kojima zapažamo logički subjekat:
Nema Zorana.
Milojku je hladno.
Sanju je strah.
Ide mi se kući.
Sramota me je i pogledati ga.
Slegla je ramenima.
Subjekat može da vrši različite semantičke funkcije. On može biti subjekat radnje ili agens, potom subjekat koji trpi radnju ili pacijens, subjekat instrument ili sredstvo, subjekat koji doživljava nešto, subjekat kao nosilac stanja ili osobine.
