Književni opus Branislava Nušića rađao se u vremenskom periodu od osamdesetih godina 19. veka, pa sve do četrdesetih godina 20. veka. Književni istoričari smatraju da je Branislav Nušić svoj književni rad započeo u vreme našeg klasičnog realizma, a to je bilo u osamdesetim godinama 19. veka, a potom ga je razvio u vreme tzv. socijalnog realizma u tridesetim godinama 20. veka. Tada je i napisao sva ona dela po kojima je postao poznat i možemo reći slavan.
Nušić je bio i romansijer i putopisac, kao i autor memoarske proze, esejist, pisac za decu, pesnik i etnograf. Ipak, njegovo dramsko delo ga je učinilo jednim od naših najvećih dramskih pisaca. Pored Koste Trifkovića i Sterije, Branislav Nušić je najpoznatiji komediograf u Srbiji. Zaista se smatra da je svoje najviše i najveće umetničke domete postigao upravo u komediografiji.
Branisalv Nušić je ljubav prema pozorištu i drami pokazivao još kao dete. Kada je bio gimnazijalac i kasnije student, umeo je da nastupa sa raznim pozorišnim družinama, među kojima je najpoznatija bila putujuća pozorišna družina Marka Subotića. Poznato je da je mladi Nušić igrao lik Grgura u predstavi Đurađ Branković, kao i lik sluge Jovana iz Ljubavnog pisma Koste Trifkovića. Bio je i statista u nekim predstavama na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kao student, učestvovao je u osnivanju pozorišne družine u okviru Velike škole.
Kada je i sam počeo da piše dramska dela, on je inspiraciju tražio u stvarnosti koja ga je okruživala i to pre svega u društvenoj stvarnosti. Sve što se u njegovim komedijama zbiva je prikazano na jedan realističan način sa dosta humora i satire.
Prvi period njegovog komediografskog rada obeležile su komedije Narodni poslanik (1883), Sumnjivo lice (1888) i Protekcija (1889). Kasnije, Nušić se bavi i jednočinkama i dramama, pa i tragedijama, mada su poznati i vodvilji i laki komadi: Put oko sveta (1910), Običan čovek (1889), Opštinsko dete (1902), Ramazanske večeri (1898), i dr.
Pred kraj svog života, odnosno u poslednjih deset godina rada, nastale su njegove najveće komedije Gospođa ministarka (1929), Pokojnik (1937), Ožalošćena porodica (1934), Vlast (1938).
Poznate su i njegove komedije Beograd nekad i sad, Mister Dolar, Dr, Ujež.
Od jednočinki izdvojili bismo Muvu, Kiriju, Analfabetu, Dva lopova i Kod advokata.
U Sumnjivom licu i Narodnom poslaniku, Branislav Nušić kritikuje činovništvo, birokratizam, kao što ukazuje i na vrlo loš uticaj vlasti na moral i uopšte na pogubnost vlasti. Nušić se umnogome oslanjao na velikog Gogolja, stvarajući komediju naravi. On je insistirao na vaspitnoj ulozi komedije i gledao je da edukativno utiče uz pomoć etičke i estetske strane humora u svojim delima.
1900.godine, Branislav Nušić je postao zamenik upravnika i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu i tada je prilično osavremenio repertoar i unapredio kulturni život u glavnom gradu.
Komedije Branislava Nušića
Za Nušića se nekada govorilo da ume da zabavlja široku pozorišnu publiku, ali da njegova dela mnogo više voli publika, nego kritičari. I sam Nušić se jednom prilikom žalio svojoj ćerki kako mu kritičari zameraju da nema dubinu u svom pisanju i da on piše samo komedije naravi i zahvata jednu širu sliku društva, a ne uspeva da uđe duboko u komediju karaktera.
Nušić je govorio kako on priznaje samo jednu vrstu humora, a to je onaj humor koji izaziva smeh na usnama i ublažava surovosti života. On je uspevao da prikaže likove i životne situacije upravo ovde i sada, a da u isto vreme ti isti likovi i situacije budu itekako živi i aktuelni i današnjem čitaocu.
Prvi veće dramsko delo Branislava Nušića je komedija Narodni poslanik. Ovaj komad govori o savremenoj vlasti i ismeva ružne i slabe strane tadašnjeg režima. Zapravo, Narodni poslanik jeste komedija koja govori o tome kako jedna palanka razume, odnosno poima politiku i kako ona politizira; zatim govori o gazda-Jevremu, trgovcu, koji odlučuje da se kandiduje za narodnog poslanika, a potom i o čitavom nizu malecnih ljudi koji se preko noći izdižu i učestvuju u politikanskim malograđanskim igricama.
U sve to se upliće i porodična priča, sa ljubavnom. Ćerka gazda-Jevrema se na kraju uda za njegovog najljućeg neprijatelja, tj. političkog protivnika, pa se prolazne političke bolesti leče i porodica se vraća na normalan put.
Sumnjivo lice, komad u dva čina, Nušić je napisao 1888. godine. Ipak, ovo delo je postavljeno na sceni tek 1923. godine. U mnogim delovima, ovaj komad podseća na Revizora Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, ali delo je originalno i izvanredno. Glavni motiv je sličan sa Gogoljevim: u jednu palanku je došlo sumnjivo lice koje je traženo.
Ovakva situacija izaziva da se kao na tacni prikažu sve gluposti malograđana i da se predstavi trivijalnost cinizma vlasti u toj palanci. Glavni junak je sreski kapetan Jerotije Pantić. On je neuk, nisko moralan, a ciničan i bukvalista, pa to dovodi do neverovatnih komičnih situacija. Ova komedija je puna verbalne komike. Pisac ostavlja mogućnost poigravanja rečima, doskočicama, šifrovanim porukama, pismima (“plava riba, kljukana dinastija”).
Sadržaj komada Sumnjivo lice Branislava Nušića
Tema ove komedije jeste nesposobnost vlasti u jednoj palanci u Srbiji, korumpiranost i moralna degradiranost i nepismenost birokratskog aparata. Radnja se dešava za vreme vladavine dinastije Obrenovića u nekoj varoši u Srbiji.
Nušić nam kroz zaplet pojave sumnjivog lica u zabačenoj palanci i njegovog hvatanja od strane varoških vlasti, predočava sliku ondašnjeg društva sa svim manama. U uvodnim scenama se upoznajemo sa glavnim likovima komada. To su Jerotije Pantić, sreski kapetan, koji redovno čita tuđa pisma. Na početku komedije do njega dolazi pismo koje je primila njegova ćerka Marica.
Čitajući pismo, Jerotije shvata da ga je napisao njen momak, pa brže bolje obaveštava svoju suprugu Anđu o tome (jer njima podatak da ona ima momka nije bio poznat). Anđa se ljuti na njega što je otvorio pismo, ali se slaže oko svega drugog sa njim.
Malo kasnije, iz Ministarstva unutrašnjih dela, stiže zvanična depeša sa porukom koja je šifrovana. Ovde kreće zaplet. Pisar Vića, koji je polupismen i pritom ulizica, zajedno sa svojim nadređenim Jerotijem, pokušava da odgonetne šifru. Ubrzo shvataju da su obavešteni da je u njihov srez došlo sumnjivo lice koje sa sobom nosi antidinastičke spise i koje je pretnja za sve. Kompletan policijsko-birokratski aparat sada stupa u akciju hvatanja sumnjivog lica. Prave taktiku i pokušavaju da budu na visini zadatka.
Između ovih glavnih scena kojima se radnja gura napred, prikazuju se i scene iz pisarnice. Mamurni pisar Žika prima gazdu jednog sela, koji hoće da naplati ponovo dug nekom siromašku i računa na pomoć Žike koji kod njega ima izvestan dug. U kancelariji pored, ostali pisari teraju šalu sa kolegom Tasom, stavljajući mu špenadlu na stolicu (on sedne, pa se izbode).
Ekipa koja se sprema za hvatanje sumnjivog lica saznaje (uz pomoć Alekse Žunića sreskog špijuna) da je to neki mlad čovek koji je odseo u hotelu “Evropa”. Plan napada podrazumeva da Jerotije bude u senci i da se pojavi tek na kraju kad bude bezbedno. Uz veliku nepotrebnu galamu, skupina nesposobnjakovića uspeva da uhapsi sirotog mladića koji se nije ni odupirao. Jerotije radosno žuri da pošalje telegram svom ministru i unapred se raduje višem činu.
Potom sledi scena saslušanja sumnjivog lica. Pošto su za saslušanje potrebna dva svedoka, uzimaju jednog seljaka koji je visio kod pisara Žike, a kao drugog vade iz zatvora gazda Spasu jer on i nije neki krivac pošto je samo rasturao lažni novac. Komika je izgrađena na potpunoj zabuni. Optuženi mladić se zdušno protivi ispitivanju, i negoduje zbog toga što su mu oduzeti spisi, jer su to njegove najličnije, privatne stvari. Kako se on više protivi, tako sumnja raste.
Konačno, otvaraju spise sumnjivog lica i sa prvog papira čitaju naslov “Protiv zatvora”. Skaču od uzbuđenja, misleći da su uboli pravu stvar, ali kada krenu dalje da čitaju, shvataju da je to samo recept za narodni lek protiv stomačnih tegoba.
Sledeće što čitaju jeste mladićevo pismo. Vića, kao glavni istražitelj, čita naglas pismo i u međuvremenu shvata da je to pismo zapravo pisala Marica, Jerotijeva kći. Na početku pisma, Marica govori strašne stvari protiv svog oca, nazivajući ga glupim i staromodnim. Kapetan ne dozvoljava da se dalje čita, ali Vića insistira zato što je on bacio oko na Maricu. Čitajući dalje nailazi na redove u kojima Marica opisuje njega lično. O njemu misli da je najobičniji klipan koji liči na petla. Baca pismo, ali sada Jerotije insistira da se nastavi sa čitanjem.
Nakon ovakvog preokreta, jasno je da su oni uhapsili nevinog čoveka koji je niko drugi nego Maričin momak, apotekar Đoka koji “miriše na promincle”. Marica dolazi, grli jadnog Đoku i objašnjava ocu o čemu je reč. Zabuna je razrešena. Međutim, za kapetana to znači da je “pukla bruka”. On je besan i rasteruje sve prisutne. U sebi se kaje što je prebrzo poslao telegram u Ministarstvo.
Pred kraj stiže iz Ministarstva vest da su uhvatili pravo sumnjivo lice.
Analiza
Možemo zaključiti da je Jerotije Pantić pravi predstavnik svih državnih činovnika tadašnje Srbije. On je slepo odan dinastiji, pa ga verovatno zato drže na toj poziciji iako ima gomilu sitnih prekršaja. Jerotije voli vlast, voli položaj i sve bi uradio samo da može da napreduje u svojoj službi. Ljudi kojima je okružen su poslušni, korumpirani i lenji. On im gleda kroz prste i popušta pred njihovim protivzakonitim radnjama.
Anđa, njegova supruga ima malu ulogu u ovom komadu, ali je jasno da se ne razlikuje puno od Jerotija čim podržava sve njegove radnje.
Marica, njegova kći je pozitivna junakinja, koja jasno vidi sve negativnosti u sredini u kojoj živi i želi da se iščupa iz takvog okruženja.
Vića je ulizica koji želi da izgradi karijeru. Stalo mu je da se oženi Maricom samo zato što je ona ćerka sreskog kapetana. U komadu saznajemo da hapsi ljude bez skoro ikakvog razloga, a posle ih oslobađa uz velike nadoknade. To je njegov način da profitira.
Žika i ostali pisari iz pisarskog odeljenja su ljubitelji pića koji na posao dolaze mamurni i nesposobni za časno obavljanje posla. Zadovoljavaju se sitnim poklonima stranaka.