Veče na školju – prepričano, analiza, likovi

Pesma Veče na školju smatra se jednom od umetnički najuspelijih pesama Alekse Šantića. Ovaj pesnik je po vremenu u kome je stvarao pripadao srpskoj moderni, ali je po svom senzibilitetu bio pesnik koji je negovao tradicionalne motive obojene modernim prizvucima.

U svakom slučaju, Šantić je jedinstvena pojava u srpskoj književnosti, bez čijeg stvaralaštva bi ona bila prilično siromašna.

Ko je bio Aleksa Šantić?

Aleksa Šantić se rodio u Mostaru, u Hercegovini. Otac mu je bio Risto, a majka Mara, ali mu je otac rano preminuo, pa je on sa braćom  i sestrom živeo kod strica. Kako je čitava njegova porodica bila trgovačka, skoro da niko u njegovoj kući nije ima razumevanja za njegov umetnički dar. Kada je završio trgovačke škole u Ljubljani i Trstu, vratio se u rodni Mostar i iz njega više nije na duže odlazio.

Mostar u to vreme (1883) nije bio živa varoš. Neposredno pre toga ugušena je herecegovačka buna protv Austrije i vladalo je nekakvo mrtvilo. Šantić je živeo povučeno i u trgovini vodio knjige, čitao časopise i sve ono do čega je mogao doći u Mostaru. Tek nekoliko godina posle toga, počeo je da se društveno angažuje i da stvara. Cenio je i voleo delo Zmaja i Ilića, a od stranih pesnika, najviše se divio Hajneovom stvaralaštvu. Njegova poezija je obojena rodoljubljem, prkosom, emocionalnim bolom i ljubavnom čežnjom.

Loading...

U godinama koje su usledile, Šantić je počeo da sarađuje sa različitim listovima poput “Bosanske vile”, “Goluba”, “Javora”, “Nove Zete” i “Otadžbine”. 1888. godine je osnovao “Gusle” – srpsko pevačko društvo u kome su se negovale srpske pesme i razvijala nacionalna svest.

1896.godine kada je osnovana “Zora” u Mostaru, Šantić je bio urednik i drugovao sa Dučićem i Ćorovićem.

U Ženevi, u koju je otišao 1902. godine, nije ostao ni tri nedelje. Ovaj događaj je opisao u svojoj pesmi “Ja ne mogu ovde” gde se u naivnom tonu izjadao da nije u stanju da podnese tuđinu.

1907.godine je izabran za predstavnika u prvoj skupštini Narodne organizacije u Mostaru, a već 1908. godine su počeli da se javljaju prvi simptomi bolesti toboparalize. U toku aneksione krize, otišao je u Italiju i tamo je sa Ćorovićem i Kašikovićem bio na raspolaganju našoj vladi.

Za vreme Prvog svetskog rata, Šantić je bio utamničen i optuživali su ga zbog njegovih pesama. Kada se rat završio, postao je član Srpskog odbora.

Stvaralaštvo Alekse Šantića

Poezija Alekse Šantića predstavlja neku vrstu prelaza između poezije koja se može nazvati “vojislavizmom” i poezije moderne. Zajedno sa Dučićem i Ćorovićem, Šantić je razvio jednu vrlo živu kulturnu aktivnost, kao i literarnu aktivnost u Hercegovini, tačnije u Mostaru. Oni su zajedno radili na časopisu “Zora” koji je izlazio u periodu od 1896. do 1901. godine i doveli do toga da se taj časopis smatra jednim od najboljih časopisa na srpskom jeziku u tom dobu.

loading...

Za razliku od drugih svojih savremenika, pa i samog Dučića koji mu je bio prijatelj, Šantić se nije okrenuo evropejstvu i zapadnjaštvu, već je svoju poeziju ipak zadržao u nacionalnim okvirima i pevao je o socijalnoj pravdi, o slobodi, srpstvu i o svim idealima 19. veka.

Svoju prvu pesmu Šantić je objavio 1886. godine, a prvu zbirku 1891. godine. Iza toga, stalno je objavljivao, skoro sve do svoje smrti.

U početku, Aleksa Šantić nije vodio računa o formi, pa je zbog toga bio kritikovan od strane Bogdana Popovića, onovremenog glavnog sudije književnosti. Popović je govorio da njegova poezija pokazuje “sve mane nekorektnog stila i naročito mane nekorektnog kitnjastog stila”. Taj kitnjasti stil su bili ostaci romantičarske poezije kojoj je Šantić uvek naginjao. Naravno, ovakva kritika je Šantića pogodila, pa je odlučio da se koriguje i da pojednostavi svoj stil.

Teme Šantićeve poezije se kreću od vrlo ličnih, pa sve do kolektivnih. Pisao je ljubavne, rodoljubive, misaone i socijalne pesme. U njegovoj ljubavnoj poeziji najviše se oseća uticaj sevdalinki, muslimanskih narodnih pesama. Atmosfera u ovim pesmama je nabijena snažnim, a neostvarenim emocijama, a ambijent je pun orijentalnih motiva: šedrvana, bašta, behara. Pesnik je uvek opijen tim svetom koji posmatra iz prikrajka, i nikada nije deo tog sveta. On čezne, tuguje zbog neostvarene ljubavi, usamljen je i svoj život doživljava kao promašen.

Intimne teme se pored ljubavi tiču i porodičnih osećanja. U svojoj divnoj elegiji koja nosi naziv Pretprazničko veče, Šantić prikazuje bol težak kao kamen, teške dane usamljenosti u domu koji je opusteo, sećajući se idličnih porodičnih večeri oko ognjišta, svoje majke, oca, druge dece. Jedina uteha su mu njegove pesme i pesme njegovih drugova.

Socijalna i rodoljubiva poezija kreće se od ličnog ka opštem, kolektivnom. U pesmi Moja otadžbina, on o svojoj domovini govori kao o rodnoj kući, a sunarodnici su mu poput rođene braće. Šantić je vezan za svoju otadžbinu i ta veza je trajna i duboka.

Šantić je veliku pažnju poklanjao mučeništvu i teškoj socijalnoj sudbini svog naroda, kao i patnji seljaka i radnika. Jedna od najlepših pesama iz ovog kruga je pesma Veče na školju. Ova pesma je vrlo kratka i sažeta, ali u svakom smislu savršena i bogata – stilski, jezički, misaono.

Loading...

O Šantiću je lepo govorio veliki pesnik Miloš Crnjanski: “Šantić je bio jedan od, ne samo najlepših, nego od najmuškijih tipova koje sam upoznao kod nas, među pesnicima. Bio je neobično jedan otmen čovek, iako siromašan, iako bolestan, on je dolazio svako veče (dok je Crnjanski boravio kratko u Mostaru) i mi smo svako veče govorili o poeziji. Stanovao sam u hotelu “Neretva” i tamo pred hotelom ima čitav trg pun staroga drveća i tu smo dolazili da ćaskamo. Šantić je tada bio već ostareo, ali prav, visok, lep, ponosit, prirodan, uljudan neobično

. Izgledao mi je kao neki osiromašeni beg koji nije prodao očevu kuću (ja sam prodao očevu kuću). On mi je pričao o Mostaru i Dučiću. Znate, kad ja nešto govorim o Dučiću, svi misle da ja zavidim Dučiću…nije, Dučić mi je toliko bio blizak i prijatelj, ali moram da kažem ono što je sam Aleksa Šantić rekao meni.

U mladosti su bili zauvek, znate…prošli kroz Mostar i nikad, niko lepše o Mostaru nije pričao nego Šantić. Jedino što je pričao o Dučiću…bili su zajedno u onoj radnji i onda se zaljubio i verio, a njegov najbolji drug Dučić, koji je isto bio lepa pojava, molio je da se ukloni od te devojke (to se dešava u životu među prijateljima) i Duka se bio u nju zaljubio…i on (Šantić) se uklonio zato što je voleo svoga druga, a Dučić je onda jedno vreme bio sa tom devojkom, a posle je prekinuo i otišao u diplomatiju, a Šantić je ostao u Mostaru sam i nikad se nije ženio. Iznose da se nikad nije ženio zbog neke bolesti…koješta…”.

Veče na školju

Pučina plava

Spava,

prohladni pada mrak.

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono

Bono,

Po kršu dršće zvuk;

S uzdahom tuge

Duge

Ubogi moli puk.

Kleče mršave

Glave

pred likom boga svog –

Ištu. Al’ tamo,

Samo

Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže

Stiže,

Prohladni pada mrak,

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

Ova Šantićeva pesma je jedna od malo njih koja se nalazi u svim važnim antologijama naše lirike, pri čemu, pre svega, mislimo na Antologiju Bogdana Popovića koja je izašla 1911. godine, kao i na onu Zorana Mišića koja je izašla 1956. godine. Takođe, ova pesma je od kada postoji, bila deo svih pesničkih zbirki samog pesnika, što za njegova života, to i u kasnijim posthumnim izdanjima.

Veče na školju je umetnički najuspelija pesma Alekse Šantića, ali i jedna od najboljih pesama u celokupnoj srpskoj lirici. Ono što je čini posebnom jeste njena kompozicija, njena struktura i njen savršen jezik, odnosno spoj zvučanja i značenja. Značenjski sloj jezika je interesantan i semantički pun, a zvukovni sloj je bogat i melodičan, pa na nesvakidašnji način dopunjuje i obogaćuje značenje pesme.

Već u prvim stihovima “pučina plava spava” pesnik koristi reči u kojima je dominantno prisustvo vokala A, najotvorenijeg vokala, ali i najmonotonijeg vokala naročito u asonantnom ponavljanju. Mirna plava pučina zaista spava – i zvučanje to potvrđuje. Nakon toga slede stihovi “vrh hridi crne trne” koji se smatraju jednim od najboljih primera aliteracije na našem jeziku. Zvučanje grlenog bezvučnog glasa H je polako preneto na zvučni sonant, pritom vibrant R, pa je na fantastičan način pesnik uspeo da ostvari praskavost i na taj način unese dramatiku u samom uvodu. Hridi zlokobno stoje, a jezik se izgovarajući slovo R na neki način slama, pa se i zvukovnim slojem obistinjuje slika vrha tamne hridi koja svojom oštrinom seče i umrtvljuje pejzaž.

Pesnička slika zadnjeg rumenog zraka koji trne i dalje je predstavljena kroz aliteraciju, pa se zvuk i znak lepo dopunjuju. Zrak koji nestaje zaista treperi i vibrira.

Posle ovakve slike imamo akustički trenutak zvona koje bolno jeca “i jeca zvono bono”. Ovde imamo ponavljanje srednjeg vokala O. Ovaj vokal je zadnjeg reda i poprilično dočarava zvuk koji je opisan rečima.

U čitavoj pesmi, potpuno dosledno, pesnik uspeva da semantici svojih stihova pridoda zvučnu pratnju. Sažetost pesme doprinosi upečatljivosti ove virtuoznosti.

Pomeranje ili izbacivanje bilo kog člana ove strukture poremetilo bi njenu harmoniju i celina bi bila urušena. Kada je u pitanju melodija i ritam kompletne pesme, primećujemo da su oni dosledno sprovedeni i da to nije slučaj samo u pojedinačnim slikama i delovima.

Prevodilac i književni tumač Vladeta Košutić je pesmu “Veče na školju” okarakterisao kao pesmu koja ima jampsku metričku bazu, a u njoj se smenjuju daktilo-troheji i troheji. Stihovi su ili sedmerci ili šesterci, a oni stihovi koji se sastoje od sedam slogova su rastavljeni na dva stiha tako što se na jedan peterac dodaje rima od dva sloga koja postoji kao zaseban stih. Nakon toga ide stih od šest slogova koji ima jednosložni završetak i on je i napisan kao uvučen stih.

Kada je u pitanju semantika pesme, onda možemo reći da je Aleksa Šantić u ovoj refleksivnoj pesmi doprineo usložnjavanju metafizičkog pitanja odnosa između Boga i lirskog subjekta. Delimično i zbog toga se ova pesma smatra Šantićevom najuspelijom pesmom. Kako je Šantić pisao uvek u skladu sa usmenom srpskom književnošću, ovde se primećuje podizanje u moderne visine i hermetičnost.

Književni kritičar i istoričar Dragiša Živković je ovu pesmu tumačio u skladu sa činjenicom da je pesma posvećena Ivu Ćipiku. Ivo Ćipiko je primorac, pa je i Šantić gledao da pesmu u motivskom smislu približi onome kome je posvećuje. Pošto je Ivo Ćipiko bio pisac koji se bavio socijalnim temama i ova pesma je opevala socijalni motiv, odnosno siromašne seljake sa primorja.

Šantić u pesmi Veče na školju peva o beznadežnom položaju bespomoćnog, siromašnog i nadasve pokornog seljaka sa hercegovačkog podneblja. Ovi seljaci pružaju svoje glave ka Bogu, ali uzalud, jer je taj Bog ravnodušan prema njima, odnosno prema njihovim molitvama i nadanjima. Isto kao što je i Bog ravnodušan, tako je i priroda uklopljena svojom veličanstvenom mirnoćom. Dan i noć se smenjuju u svom ustaljenom toku dok narod kleči i ništa se neće promeniti. Ubogi puk se nalazi u trajnoj tragičnoj poziciji, pa je poruka ove pesme krajnje mračna.

Sponzorisano:

loading...
Loading...