Zimski dan – sastav iz srpskog, primeri.
Primer 1
Ispod mojih nogu je paperjast, hladan sneg. Zvuk mojih koraka po snegu ispunjava mi misli. Gledam kako para izlazi iz mojih usta svaki put kada izdahnem.
Svaki put kada udahnem osetim kao da krhke iglice leda ulaze u moja pluća. Oko mene je golo drveće pokriveno belom snežnom prašinom. Sjajne ledenice vise sa grana poput nekih čudesnih slepih miševa iz bajke. Zaista se osećam čudno, kao da sam u nekoj začaranoj zimskoj šumi.
Nos mi je skroz pocrveneo, a obrazi porumeneli. Vazduh je hladan i oštar. Prsti, iako ispod rukavica, počinju da se koče i da me bole. Uši osećaju hladnoću ispod kape i počinju da svrbe.
Poslednji put udišem duboko i ledeni vazduh ulazi u moja pluća. Vodnjikavi miris snega ispunjava moje nozdrve i konačno odlučujem da se vratim u brvnaru.
U brvnari palim vatru. Plamen ima narandžastu boju. Slušam pucketanje i počinjem da osećam slatku aromu zapaljenog drveta. Sedam blizu vatre kako bih zagrejao ruke. Osećam blago peckanje dok se telo polako raskravljuje.
Pravim sebi toplu čokoladu i osećam kako čokoladni miris ispunjava celu sobu. Pokrivam se mekanim ćebetom i pijem prvi gutljaj tople čokolade.
Primer 2
Bilo mi je hladno, čak i u džemperu i kaputu, ali nije mi bilo važno. Dan je bio osvetljen tom nekom specijalnom, hladnom i bledom svetlošću koju samo zimsko sunce može da pruži, a kiša od sinoć je učinila da sve oko mene sija nekim klizavim sjajem. Bilo je jasno da će večeras, umesto kiše, padati sneg.
Ovo je savršen dan za toplu sobu i zvuke moje omiljene pesme Innuendo, ali morala sam da izađem napolje. Nisam više mogla da izdržim! Pomislila sam da bi moje suze mogle da se zamrznu dok se slivaju niz moje obraze i da će to biti prava slika moje duše, ali ne, one su padale, a obrazi su bili hladniji od ostatka čitavog tela, ne računajući, naravno, moje zamrznuto i slomljeno srce.
Primer 3
Drveće stoji mirno u ovom jutarnjem zimskom pejzažu bez daška vetra. Grane i grančice se ne pomeraju. Liče na rendgenske snimke, samo obrnuto: crno na belom. Ove bronhije grada su zamrle, pa i ja zaustavljam svoj dah nesvesno. Oslanjam se o stub nastrešnice na autobuskoj stanici, ali me ledeni metal ubrzo odgovori od nauma i protrese mi celo telo.
Na trenutak imam osećaj kao da sam i sam drvo koje videh malopre. Gledam u maglovitu daljinu pokušavajući da nazrem dva fara autobuskih svetala ne bih li se ogrejao o njih, ali ih nema. A onda se pojavila ona i bilo mi je toplo, tu, oko srca!
Primer 4
Kada prebirem po sećanjima dane svoga detinjstva, jasno mogu da se setim jednog jedinog dana u bakinoj kući. Bilo je veoma hladno, sećam se. Obučena sam u dva para hulahopki, dve bluze i imam toplu perjanu jaknu. Naravno, na nogama su mi moje omiljene roze gumene čizme.
Devet mi je godina, i za mene, zimski sneg je čista magija. Kako sam zakoračila u dvorište iza bakine kuće, ostala sam bez daha, ne samo zbog ledenog vazduha koji reže, već zbog pejzaža koji me je potpuno osvojio. Čitava površina, dokle god oko seže, bila je pokrivena netaknutim snežnim pokrivačem. Svetlost je plesala po površini snega i on je svetlucao kad god se zrak probio kroz oblake.
Svako drvo koje je okruživalo dvorište bilo je okićeno od glave do pete. Nisam uspela da vidim ni jednu tačkicu kore drveta. Ooooo! Uzviknula sam i skočila u sneg. Raširila sam ruke i noge koliko god sam mogla, razmahivala sam njima i pravila zimskog anđela. Da, to je bila moja omiljena igra u snegu.
Ustala sam kako bih pogledala moju kreaciju i ugledala odmah pored anđeoskih krila malene tragove životinjskih šapica. Radoznala, kakva jesam, odmah sam nastavila da ih pratim. Iza šupe sam ugledala bakinog psa Bena. Skakao je uvis i pokušavao da uhvati pahuljice. I ja sam počela da skakućem sa njim i smejala sam se glasno.
Baka se pojavila na vratima kuće i uzviknula da je ručak na stolu. Poigrala sam se još malo, bez obzira što sam bila gladna.
Primer 5
Zima je pred vratima. Osećam kako se lagano šunja i samo što se nije objavila. Prosto s nestrpljenjem iščekujem ono jutro kada ću ustati iz kreveta i pogledati kroz prozor, a tamo će me dočekati ništa drugo do potpuna belina.
Sinoć, kada sam se vraćala iz škole i stezala prste u džepu svog kaputića, čula sam kako dve komšinice iz ulice razgovaraju: Treba da unesem onu saksiju u ulaz, da ne izmrzne, sneg će noćas! O kad biste znali koliko sam samo bila srećna kada sam to čula.
Te večeri sam zaspala sa osmehom na licu jer sam bila uverena da će me jutro obradovati najlepšim poklonom.
Sledećeg dana, osvanulo je neobično mirno i tiho jutro. Kao da su se svi dogovorili da ćute! Ja sam znala da se dogodilo nešto posebno!
I zaista, otrčala sam do prozora moje sobe, a vid mi se obreo u besprekorno čistoj ravnici koja se prostirala iza moje zgrade. Zapravo, to i nije baš neka ravnica, to je naše veliko igralište, ali ja volim tako da ga zovem.
Bela, nedirnuta ogromna površina pružala se pred mojim očima, a nekoliko pasa lutalica je stajalo na ivici i kao da se ni oni nisu usuđivali da pokvare ovo belo platno tragovima svojih promrzlih šapica.
Obukla sam se za školu, doručkovala i istrčala napolje. Bilo mi je žao što nisam mogla odmah da se otisnem i uplovim u ovu čaroliju, ali sam se radovala što je petak i što imam samo 4 časa. Odlučila sam da odmah posle škole navučem na sebe skafander i obujem zimske gumene čizme, stavim kapu, šal i rukavice za zimske sportove i pozovem nekoliko drugara napolje.
Tako je i bilo.
Kad je zazvonilo zvonce za kraj poslednjeg časa, ja sam već bila na vratima učionice i žurila sam da se spremim za prvu zimsku avanturu ove godine. Tri drugarice i dva druga iz komšiluka sa kojima sam se vraćala kući su bili raspoloženi da izađu sa mnom iza zgrade.
Ja sam ponela sanke jer sam želela da se međusobno vučemo po igralištu jer u blizini nismo imali nijednu padinu.
Drugari su rešili da naprave Sneška Belića. Naravno, to i jeste najlepši trenutak za svako dete – imati svog Sneška koji čuva našu zgradu dok noću spavamo. Pravili smo ga skupa. Popeli smo se na sanke dok smo mu postavljali glavu jer smo želeli da baš bude visok. Onda je Marko doneo iz svog podruma jednu staru šerpu i stavio mu na vrh glave kao kapu.
Ja sam kod kuće imala neko suvo poljsko cveće koje sam mu zadenula iza uva. Milena je donela neke rasparne dugmiće, pa smo od njih napravili oči i usta, a onda se Filip dosetio da kod kuće ima plastične brkove pa smo i njih nakačili. Falile su još samo neke dobre naočari, pa da naš Sneško bude pravi dasa. Smejali smo se od sreće i na kraju se slikali sa Sneškom.
Bio je ovo jedan potpuno ispunjen zimski dan.
