Grčka tragedija je bila popularna i uticajna forma drame koja se izvodila u pozorištima širom drevne Grčke od kraja 6. veka pre nove ere. Najpoznatiji pisci ovog žanra bili su Eshil, Sofokle i Euripid i mnoga njihova dela se i dalje izvode, vekovima nakon što je izvedena njihova premijera.
Grčke tragedije su dovele do grčke komedije, a zajedno, ovi žanrovi su formirali temelj na kojem se zasniva savremeno pozorište.
Poreklo tragedije
O tačnom poreklu tragedije (tragoida) se raspravlja među naučnicima. Neki povezuju nastanak ovog žanra, koji je počeo u Atini, sa jednom ranijom umetničkom formom – lirskim izvođenjem epske poezije. Drugi ukazuju na jaku vezu sa ritualima koji su se izvodili u znak obožavanja boga Dionisa, kao što su žrtvovanje jarca i pesma koja se tom prilikom izvodila – tragos (jarac) i odia (pesma). Prilikom izvođenja ovih rituala, nosila se maska. I zaista, Dionis je postao poznat kao bog teatra i možda odatle dolazi još jedna veza.
Naime, Dionis je poznat kao bog vina i raspusnog života. Prilikom rituala koji su se izvodili njemu u čast, ljudi su se opijali i gubili kontrolu nad svojim emocijama i postajali potpuno druga osoba – isto kao i glumci. Muzika i ples dionizijskih rituala bili su najočigledniji u ulozi hora i jednog izvođača, koji su se međusobno nadmetali stihovima i stvarali poseban ritmički trohejski tetrametar i jampski trimetar.
Grčka tragedija se izvodila u pozorištu pod otvorenim nebom (theatron) i u vidu takmičenja posvećenih bogu Dionisu. U ovim pozorištima su igrali samo muškarci, dok je ženama bilo zabranjeno da glume. Teme grčkih tragedija su gotovo uvek bile inspirisane nekom pričom iz grčke mitologije, koje su, zapravo, bile deo antičke grčke religije. Kao posledica ovih ozbiljnih tema koje su se često bavile moralnim pravima i posrnućima, nije bilo nasilja na sceni, a smrt nekog karaktera morala je da se čuje van scene i nije smela biti prikazana na otvorenoj pozornici.
Slično tome, barem u ranijim fazama ovog žanra, pesnik nije mogao da iznosi komentare ili političke izjave tokom predstave, a direktan tretman savremenih događaja morao je da sačeka dolazak manje strogog i konvencionalnog žanra – grčke komedije.
Pisci tragedija
U istoriji književnosti i pozorišta se prvim piscem smatra pesnik po imenu Tespid (535. g. p.n.e.). On je pored hora uveo prvog glumca i maske.
Ispočetka je sve uloge igrao taj jedan glumac, a kasnije je pisac i dramski pesnik Eshil uveo drugog glumca, dok je Sofokle uveo trećeg. Svaka tragedija je imala svoj hor. Hor je na početku imao 12 horeuta, nešto kasnije petnaest, a u komediografskim ostvarenjima dvadeset četiri.
Kod pesnika Eshila, hor učestvuje u samoj radnji komada, a kada to ne čini, onda pokazuje saosećanje i razumevanje za sudbinu glavnih likova na sceni.
Kod Sofokla hor nije uticao na radnju, već je samo pasivno posmatrao i donosio sudove kao običan, prosečan gledalac. Euripid je skoro izbacio hor.
Svoj puni procvat grčka tragedija je doživela u toku 5. veka pre nove ere, kada je oborena tiranija. Kao što smo rekli, najznačajniji pesnici su bili Eshil, Sofokle i Euripid. Od Eshila su sačuvane sledeće tragedije: Persijanci, Hiketide, Sedmorica protiv Tebe, Orestija (Agamemnon, Pokajnice, Eumenide) i Okovani Prometej.
Od Euripida je sačuvano najviše tragedija, čak 17, od kojih su najpoznatije: Medeja, Andromaha, Elektra, Trojanke, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija na Aulidi, Bahantkinje, Orest, itd.
Od Sofokla nam je ostalo isto sedam tragedija: Trahinjanke, Ajant, Kralj Edip, Antigona, Elektra, Edip na Kolonu, Filoktet.
Svaka razvijena grčka tragedija ima strogo određena pravila, odnosno smenu horskih pesama i govornih delova glumaca. Uvek počinje monologom glumca ili dijalogom glumaca. Posle toga ulazi hor i peva parados (uvodnu pesmu). Zatim slede činovi, odnosno epizode koje su isprekidane stasimonima ili lirskim pesmama koje peva hor. Posle toga hor odlazi pevajući eksodos ili izlaznu pesmu.
Aristotel, najveći antički teoretičar književnosti, cilj tragedije opisuje kao postizanje katarze ili pročišćenja kod gledalaca. Pesnik tragedije prikazuje radnju u kojoj junaci stradaju zbog svoje tragičke krivice ili hamartije, pa to u gledaocima izaziva potresenost, jad i ganutost jer se oni poistovećuju sa junacima.
U tekstu koji sledi, pokušaćemo da iznesemo sadržaj Sofoklove tragedije “Antigona” kao i njenu analizu.
Tragedija “Antigona” – mit o Edipu koji leži u pozadini ove drame
U pozadini Antigonine tragedije leži jedan jako poznati mit, a to je Mit o Edipu. Da bismo u potpunosti razumeli značenje tragedije “Antigona”, moramo se upoznati sa ovim mitom.
Edip je bio sin kralja Tebe koji se zvao Laj i njegove žene Jokaste. Kada se rodio, prorok je rekao da će on ubiti svog oca Laja i oženiti svoju majku Jokastu. Kralj Laj zbog toga odlučuje da svom novorođenom sinu rani noge (izbušio ih je) i da ih zaveže i odnese na planinu Kitara. Tamo ga je dao pastiru, a pastir ga daje drugom pastiru koji je čuvao stado za kralja Poliba iz Korinta. Drugi pastir ga odnosi na Polibov dvor i predaje Edipa njegovoj ženi Meropi i kralju Polibu. Kraljevski par ga usvaja i Edip odrasta na Korintu bez znanja o tome odakle potiče.
Kada je odrastao, odlučio se da ode do Delfa gde je bilo poznato proročište i da tamo sazna istinu o sebi. I u Delfima se potrvđuje proročanstvo da će on ubiti svog oca i oženiti majku. Pošto nije znao da mu Polib i Meropa nisu pravi roditelji, on iz straha beži od njih, da ih ne bi ojadio i odlazi u kraljevstvo Tebu.
Dok je odlazio ka Tebi, na putu je sreo kralja Laja koji je bio sa svojom pratnjom. Kralj Laj je mislio da je Edip razbojnik i nije dozvolio da prođe. Edip je bio veoma ljut, razbesneo se i u toj žestini ubio Laja. Proročanstvo je bilo ostvareno – ubio je svog oca.
Kada je ulazio u Tebu, tamo ga je dočekala Sfinga. Ona je proždirala svakog ko nije znao da odgovori na njenu zagonetku. Pošto je Edip uspešno rešio zagonetku, Sfinga se strmoglavila sa jedne stene u more. Edip je posle toga proglašen za kralja Tebe, pošto je Laj bio mrtav. Naravno, Jokasta, njegova majka, postala mu je žena. I drugo proročanstvo je bilo ispunjeno.
Sa svojom majkom Jokastom je imao četvoro dece: blizance Eteokla i Polinika, ćerke Antigonu i Ismenu.
Ova porodica je živela srećno u Tebi dugo godina, ali su bogovi jednog dana poslali veliku zarazu, od koje nije bilo leka. Stanovnici Tebe se obraćaju kralju Edipu za pomoć, a Edip šalje Kreonta, Jokastinog brata u Delfe, da proba da sazna istinu. Kreont u Delfima dobija zadatak da otkrije ko je ubio kralja Laja i da će to osloboditi Tebance.
Edip pokušava da sazna ko je počinio zločin i kada sazna da je to on sam, iskopao je sebi oči, a njegova majka-žena Jokasta se odmah obesila. Kralj Tebe postaje Kreont i on proteruje Edipa iz grada. Edip, zajedno sa Antigonom i Ismenom luta po svetu, a zatim umire u Kolonu, pored Atine.
Antigona i Ismena se vraćaju u Tebu i nastavljaju tamo da žive.
Tebanski mit
Tragedija “Antigona” je zapravo treća od tri tebanska komada koji se nastavljaju na tebansku legendu, odnosno na onaj deo gde je Eshil završio svoj komad “Sedmorica protiv Tebe”.
Pre samog početka ovog komada, braća Eteokle i Polinik, vode rat na suprotnim stranama u tebanskom građanskom ratu i međusobno se ubijaju u borbi za tron. Kreont, novi kralj Tebe, odlučuje da Eteokle koji se borio na njihovoj strani, bude sahranjen uz sve počasti, a da Polinik bude bačen van zidina grada i da i na taj način doživi javnu sramotu.
Telo Polinika neće biti posvećeno i neće se nad njim obaviti rituali normalni za to vreme, već će ga rastrgnuti psi i pojesti crvi, što je bila najgora kazna tog vremena.
Antigona i Ismena, sestre mrtvih Polinika i Eteokla, stupaju sada na scenu. Tu počinje radnja tragedije “Antigona”.
Sadržaj “Antigone” i analiza
Antigona odvodi Ismenu van zidina grada Tebe kasno u noć, zarad tajnog sastanka. Ona želi da sahrani Polinikovo telo, uprkos Kreontovoj odluci. Ismena odbija da joj pomogne, ali ne može da zaustavi Antigonu da to učini sama.
Kreont ulazi zajedno sa horom tebanskih staraca. On traži njihovu podršku u narednim danima, a naročito želi da oni podrže njegovu odluku u vezi sa uklanjanjem tela Polinika. Vođa hora obećava podršku i poštovanje prema Kreontu.
Ulazi glasnik i sa strahom izveštava o tome da je telo pokopano uz pogrebne rituale, iako niko nije video ko je zapravo počinio taj strašan zločin. Kreont, besan, naredi da se pronađe krivac i da se osudi na smrt.
Posle nekog vremena, dovode Antigonu. Kreont ispituje Antigonu, a ona ga optužuje da je nemoralan zbog svoje odluke i smatra svoj čin visokomoralnim. Kreont je vrlo besan i poziva Ismenu da potvrdi zločin. Ismena dolazi, vidno uznemirena i staje na stranu svoje sestre, želeći da strada sa njom. Kreont ih baca u tamnicu.
Hemon, Kreontov sin, a verenik Antigonin, dolazi kod oca i uverava ga u svoju vernost, ali pokušava da nežno ubedi Kreonta da oslobodi Antigonu. Ubrzo tu nastaje teška svađa, oni vređaju jedan drugog, a Hemon odlazi i viče da više nikada ne želi da ga vidi.
Kreont odlučuje da oslobodi Ismenu, i naređuje da Antigona bude živa sahranjena u pećini. Izvode Antigonu, a ona proklinje svoju sudbinu i dalje čvrsto braneći svoje stavove i postupke. Odvode je u živi grob, a hor peva potresnu pesmu sažaljenja.
Slepi prorok Tiresija upozorava Kreonta da su bogovi na strani Antigone i da će Kreont izgubiti sina zbog svojih zločina. Tiresija ga upozorava da će ga cela Grčka prezreti, ali Kreont odbacuje Tiresijina upozorenja, nazivajući ga korumpiranom starom budalom.
Međutim, preplašeni hor zamoli Kreonta da ponovo razmotri sovju odluku, te Kreont na kraju pristaje da posluša njihov savet i da oslobodi Antigonu i sahrani Polinika kako dolikuje. On je potresen upozorenjima proroka i posledicama svojih postupaka, pa je spreman da ispravi prethodne greške.
Međutim, glasnik ulazi da ga izvesti, da su, u svom očajanju, Hemon i Antigona izvršili samoubistvo.
Kreontova žena, Euridika, uznemirena zbog vesti, odlazi sa scene. Kreont počinje da shvata šta je učinio. Uskoro, drugi glasnik izveštava da se i Euridika ubila i da je na kraju proklela svog muža i njegovu nepopustljivost.
Kreont sam sebe okrivljuje za sve što se dogodilo i odlazi sa scene kao slomljen čovek.
On je poštovao red i zakon sopstvenih vrednosti, ali se oglušio o volju bogova i izgubio sopstveno dete i ženu.
Idealistički karakter Antigone svesno je rizikovao sopstveni život kroz svoje postupke. Ona je vodila računa samo o tome da ispoštuje zakone bogova i diktate porodične lojalnosti i društvene pristojnosti. Kreont, s druge strane, poštuje samo političke, ljudske zakone i pokazuje fizičku moć. Istina je da je on svoju grešku shvatio prekasno i da plaća veliku cenu zbog toga.
U ovoj tragediji, Sofokle postavlja pitanje koji su zakoni veći i važniji: božji ili ljudski.
