Generacijama unazad nastavnici srpskog jezika i književnosti makar jednom u toku srednjoškolskog ili osnovnog obrazovanja daju učenicima temu “Čeznem da ti kažem”.
Ova tema je zgodna kada nastavnik želi učenicima da pruži priliku da napišu sve ono što im leži na srcu, da se povere papiru, a zatim i nastavniku i da pokažu koliko je njihov emocionalni svet slojevit i dubok ili pak površan i nesređen.
Uz pomoć ovakvih sastava, ukoliko su oni napisani potpuno iskreno, nastavnik može da sazna mnogo toga što nije znao o pojedinom učeniku, a učenik može da iskoristi priliku da postupno sredi svoje misli pišući o nekoj bolnoj temi ili da ispriča nešto što do sada nije mogao da kaže javno.
Takođe, sastav na ovu temu može biti i potpuno izmišljen. Učenik se može staviti u nečiju ulogu, može zauzeti položaj autorskog pripovedača koji pruža priliku izmišljenom junaku da pripoveda o određenoj temi koja se može poklapati sa istinom, koja može podsećati na neke događaje iz stvarnog života, ali i ne mora.
Dešava se da se ova tema zada učenicima nakon obrade epohe romantizma u srednjoj školi, pa se od učenika očekuje da napišu sastav u romantičarskom maniru, koristeći sva znanja koja su stekli o ovom periodu stvaralaštva.
Tada je dozvoljeno biti patetičan, imati intenzivna osećanja, jaku maštu i fantaziju i posvetiti pažnju deskripciji koja će biti u funkciji razotkrivanja unutrašnjih stanja i preživljavanja.
Mi ćemo vam navesti primere kako to može da izgleda.
Primer 1
Sedim nadomak prozora zaklonjena senom starih bagremova. Prolećni je dan, povetarac blago njiše rascvetale grane i miris akacije dopire kroz odškrinuta krila prozora.
Blagi mir se širi ovim jutrom, a zraci još uvek slabašnog sunca ispisuju neobične šare po lakiranoj površini mog pisaćeg stola. Usamljena sam i na trenutke osećam kako sam zaboravljena od svih.
Sedim za stolom još od noćas, nisam ni spavala.
Sveća je na izmaku i ja je ne gasim, iako je svetlost dana obasjala prostor. Razbacani listovi hartije po podu šuškaju kad god vetrić jače dune. Ništa od onoga što sam napisala ne može da se meri sa onim što osećam i mislim, zbog toga sam i izgužvala i pobacala ove papiriće. Sve ću baciti u vatru. Mučan je taj osećaj nemogućnosti iskazivanja svih onih nesamerljivih dubina duše rečima.
Zašto je tako teško da se kaže ono što se oseća i zašto je čežnja da se izvrne duša na spolja ponekad tako nezadrživa?
Ti si ušao u moj život i u moj svet tako lako. Tvoj nemirni duh je protresao moju uspavanu dušu. Zaspala je ona u razočaranju nakon mnogih izigranih očekivanja. Ja se već mesecima borim sa sobom i ustežem da ti kažem koliko si mi drag i mio i još koliko je sve oko mene i u meni izgledalo besmisleno i umrlo dok se ti nisi pojavio.
Hoću li smognuti snage da ti to konačno kažem? Mislim da neću. Mislim da ću pustiti da moje srce čezne za tobom, skretaću pogled kad god se susretne sa tvojim, okretaću glavu kada te ugledam. U sebi ću vrištati i moliti nebo da mi te da.
Primer 2
Nisam otvorena osoba i svestan sam da to i nije baš lepa osobina, ali šta je tu je, takav sam, kakav sam. Imam strah od nepoznatog. Znaš, dugo se u meni taloži ova emocija i mislim da sam sada u potpunosti svestan svojih osećanja, ali nemam hrabrosti da ih izgovorim, nemam hrabrosti da ti kažem sve ono što mi leži na duši. Sve pomislim, smejala bi mi se.
Dugo mi je trebalo da shvatim šta se dešava. Čitavih godinu dana te posmatram, nekako iz prikrajka. Na trenutke imam utisak da osećaš moj pogled na sebi, pa se stresem od pomisli da bi možda ti mogla prva da mi priđeš i upitaš me u čemu je problem. Ne, to ne smem da dozvolim. Potonuo bih u zemlju od stida.
Znaš…video sam te prvi put u sportskom centru. Došao sam na trening košarke, a vi ste imale ritmičku gimnastiku pre nas. Čekao sam ispred muške svlačionice svoj red kada je neko slučajno odškrinuo vrata ženske svlačionice i one su ostale tako odškrinute par minuta.
Sedela si na klupici u svom crnom trikou koji ti je besprekorno stajao. Tvoj struk se gibao dok su pokušavala da objasniš drugarici neki komplikovan pokret koji ste tog dana naučili. Ruke su ti se njihale kao da dodiruju oblake, a ja sam već tada bio na sedmom nebu.
Ni sam ne znam šta me je odvratilo i nateralo da se okrenem i uđem u svoju svlačionicu. Hvala bogu, inače si mogla da me vidiš i da pomisliš da sam neki manijak koji špijunira devojke.
Od tog trenutka si mi stalno u mislima. Čak i kada sam zauzet i kada se bavim nekim drugim stvarima imam utisak da si tu negde, kao neka sena koja me stalno prati i obasjava, iako zapravo nema nigde nikog. Pokušavao sam da se otrgnem od ovakvih misli i situacija, ali ne vredi.
Svakoga dana, sve više i više, imam želju da ti priđem, da te uzmem za ruku i povedem sa sobom, bilo gde. Čudno je to! Kako neko koga ne poznaješ i ne znaš apsolutno ništa o njemu može da ti se učini tako blizak i tako tvoj?
Eto takav ja osećaj imam – kao da te poznajem oduvek, a zapravo nisam sa tobom progovorio nijednu reč.
Razmišljao sam hiljadu puta šta bih mogao da ti kažem, kakvim bih ti se rečima obratio, kako bih ti objasnio šta zapravo želim i nikada nisam smislio šta ja to zapravo hoću od tebe. Zato se i ne usuđujem da ti priđem, a zapravo čeznem da ti kažem da mislim na tebe, da si ti moj anđeo i moj nespokoj i da ne znam šta ću od muke kada te vidim da razgovaraš sa nekim drugim mladićem.
Čeznem da ti kažem da si lepa, da si savršena, da si nekako blaga u pokretima, a opet odlučna i svoja. A onda pomislim kako je to bezveze i kako ću zamuckivati dok ti to budem govorio i uplašim se i počnem da drhtim!
