Čiča Gorio – prepričano i analiza lektire

Pisac romana “Čiča Gorio” je francuski pisac Onore de Balzak (Honore de Balzac). On je rođen u mestu Tur u Francuskoj, 20. maja 1799. godine. Poznat je kao jedan od najvažnijih pisaca realizma.

Realizam je pravac u književnosti i ostalim umetnostima koji je vladao sredinom 19. veka, mada je u nekim zemljama bio zastupljen do početka 20. veka. Ovaj pravac je dobio ime po latinskoj reči res, realis što znači stvaran ili istinit. Svoje najveće domete realizam je dostigao u ruskoj, francuskoj i engleskoj književnosti. Realizam se bavi spoljašnjom stvarnošću koju želi da prikaže objektivno.

Stvaralački princip u realizmu je blizak naučnom principu, a duhovna podloga leži u pozitivizmu, odnosno u materijalizmu. Književni likovi su uglavnom obični ljudi iz svih društvenih slojeva, koji su uklopljeni u društvo i uslovljeni njime. Realizam se bavi deskripcijom do detalja kako bi što bolje opisao svet i ljude. Jezik je lokalno obojen.

Realizam kreće od Aristotelovog shvatanja umetnosti kao podražavanja prirode ili mimesis-a. Prvi kritičar koji je upotrebio termin realizam, bio je Šamfleri 1857. godine.

Teme koje se uzimaju u književnosti realizma su teme iz svakodnevnog života, iz savremene stvarnosti i u njima se nastoji da se likovi prikažu u tipičnim situacijama.

Najvažnije književne vrste u realizmu su roman i pripovetka jer su to dve književne forme koje dopuštaju da se pisac posveti detaljima i sveobuhvatnom prikazivanju društvene stvarnosti.

Kao što smo na početku rekli, Balzak je pisac koji u potpunosti pripada realizmu i koji ga u potpunosti stvara i čini onim što realizam danas za nas jeste. On je bio dete iz jedne malograđanske porodice. Otac mu je bio dosta stariji od majke. Svoje detinjstvo Balzak je proveo sa roditeljima na imanju, baveći se poljoprivredom, a onda je upisao Vendomski koledž u kome nije bio srećan jer je to bio crkveni internat.

Još kao vrlo mlad, pokazao je spisateljski talenat i veliku strast prema čitanju. 1814. godine seli se u Pariz i tamo upisuje Pravni fakultet. Nije bio uspešan u poslovima kojima se bavio, a bavio se različitim zanimanjima. Bio je vlasnik nekih časopisa, štampar, izdavač, itd. Ipak, sve to ga nije do kraja slomilo i on se zdušno posvećivao pisanju.

Postao je predsednik francuskog Društva književnika i bio je kandidat za ulazak u Francusku akademiju. Međutim, tokom prve kandidature se povukao da bi mesto ustupio Viktoru Igou, a drugi put nije imao dovoljno glasova.

Voleo je popularnost i novac, te je zbog toga pisao dela koja su mogla da privuku veliki broj čitalaca. Za dvadeset godina stvaranja je napisao ogroman broj knjiga.

Balzak je imao plan da napiše niz romana koji bi kada se povežu u jednu celinu, prikazivali čitavo francusko društvo. On je želeo da na taj način dočara sliku svog vremena, istorijska kretanja, filozofske misli i pravce i da proba da prikaže kompletan život svakog društvenog sloja. Želeo je da napiše 137 dela, ali je uspeo da završi 91. Ovo opsežno delo nosi naziv “Ljudska komedija” ili na francuskom La Comedie humaine.

Delo je objavljeno 1842. godine, a predgovor koji je Balzak napisao za “Ljudsku komediju”, danas se smatra manifestom realizma.

Ljudska komedija

Ovaj projekat je nastao iz Balzakove želje da se zabeleži prava istina o francuskom društvu njegovog doba. Balzak je hteo da predstavi i napiše jednu pravu književnu studiju društva i naravi. Zbog toga je sve romane razvrstao na nekoliko ciklusa po tematskoj sličnosti, a pojedini junaci su se pojavljivali u više različitih dela, pa je čitalac mogao da prati njihov književni razvoj.

Na Balzakovo shvatanje društva utiče nov naučni pogled na svet – pozitivizam. On upoređuje ljudsko društvo sa životinjskim svetom. Kaže da među ljudima postoje razlike isto kao što postoje razlike između životinjskih vrsta. Čovek razvija svoj karakter u odnosu i u zavisnosti od okruženja u kome raste i u kome se nalazi. Na razvoj ličnosti utiče i prirodna sredina, ali i društvena sredina i posao kojim se čovek bavi. On je pokušao da stavi akcenat na događaje, okolnosti i karakteristike sredine iz koje ličnost potiče i da pokaže koliko je važno to da li je junak običan siromah, trgovac, plemić, vojnik ili robijaš.

Onore de Balzak je verovao da pravi pisac mora uvek da se upravlja istinom i činjenicama, a nikako svojom maštom i fantazijom. Zbog toga je verovao da pisac mora da izvrši određena istraživanja, da beleži važne činjenice i uočene detalje, a potom da sve to uobliči. Sebe je nazivao sekretarom društva.

Ljudska komedija je, dakle, trebalo da bude studija ljudskih karaktera i društvenih pojava. Njegov plan je bio da sastavi “Studije naravi 19. veka”, “Filozofske studije” i “Analitičke studije”.

Prve studije su po njegovom mišljenju bile najvažnije i on je napisao najviše romana iz te oblasti. Razvrstao ih je na šest celina: slike iz privatnog života, slike iz palanačkog života, slike iz pariskog života, slike iz političkog života, slike iz vojničkog života i slike iz seoskog života.

Roman “Čiča Gorio” spada u slike iz privatnog života. Romani “Izgubljene iluzije” i “Evgenija Grande” spadaju u slike iz palanačkog života. “Sjaj i beda kurtizana”, “Rođaka Beta” i “Rođak Pons” spadaju u slike iz pariskog života.

Balzak je zaista uspeo da iskritikuje francusko društvo svog vremena. Gotovo da nema pisca koji je uspeo da stvori tako široku sliku društva i da podari toliko širok dijapazon likova i karaktera. On je uspeo da proanalizira sve nedostatke, bolesti i nakaradnosti kapitalizma. Balzak je još tada isticao da svetom vlada novac.

Roman “Čiča Gorio” – sadržaj i analiza

Najveći deo romana se bavi glavnim junakom čiča Gorioom i mladim studentom prava Rastinjakom. U ovom romanu je prikazan Pariz i društveni slojevi u Parizu, kao i atmosfera u gradu.

O čiča Goriou saznajemo da je bivši fabrikant koji je proizvodio rezanca, da mu je supruga umrla i da ima dve udate ćerke Anastaziju i Delfinu. U svoje vreme, čiča Gorio je uspevao da prodaje brašno duplo skuplje nego što ga je nabavljao, pa se tako obogatio. Iako je do para došao na nelegalan način, on je sav novac i sve bogatstvo trošio na svoje dve ćerke. Obezbedio im je lep miraz, dobro ih udomio, kupovao im je sve što im je trebalo i davao im je novac kad god su tražile. One su bile presrećne, a njega je ispunjavala njihova sreća. Kada su se Delfina i Anastazija udale, ušle su u visoko društvo i njihovi apetiti su rasli. Čiča Gorio više nije mogao da odgovori njihovim zahtevima jer je njegov novčanik otanjio, pa mu ćerke polako okreću leđa, što njemu vrlo teško pada.

Nije više imao tako puno para i morao je da promeni način života. Odlučuje da se useli u jedan jeftiniji pansion kod gospođe Voker. Upravo na tom mestu i počinje roman – detaljnim opisom pansiona gospođe Voker, stanovnika pansiona i njihovim navikama.

Opis pansiona gospođe Voker je pravi primer realističkog opisa koji ide do detalja i može da nam dočara sliku, atmosferu, mirise datog prostora. Kuća gospođe Voker ima tri sprata, a iza kuće se nalazi dvorište po kom se šetaju zečevi, kokoške i svinje. Na samom kraju dvorišta se nalazi skladište za drva. Između skladišta i kuhinjskog prozora otiču ostaci iz kuhinje i tu kuvarica baca otpad.

Ispred kuće se nalazi mali vrt sa voćem i povrćem, a ispod lipe su sto i stolice gde se stanari relaksiraju i piju popodnevnu kafu (ukoliko imaju para). Na prizemlju je salon sa trpezarijom. Salon ne izgleda nimalo privlačno, prilično je smrdljiv jer miriše na buđ i užeglost, kao i vlagu. Celokupan nameštaj i pokućstvo su stari, izlizani, istrošeni.

Sama vlasnica pansiona, gospođa Voker je žena od oko 50 godina. Bucmasta je, a nos joj sliči kljunu papagaja. Ona se potpuno uklapa u sliku svog pansiona i njegov je neraskidivi deo.

U pansionu živi sedam stanara. Na prvom spratu se nalaze dva stana koja su najlepša, odnosno najbolje izgledaju. U jednom živi gđa Voker, a u drugom gđa Kutir, udovica. Sa njom živi devojka Viktorina Tajfer.

Drugi sprat su zauzeli starac Poaro i interesantan lažni trgovac Votren, čovek od oko 40 godina. Na trećem spratu se nalaze četiri sobe. U jednoj sobi živi baba-devojka gđica Mišono, u drugoj čiča Gorio, u trećoj mladić Ežen de Rastinjak.

Ove sobe se izdaju siromašnim ljudima koji nisu mogli da plate više od 45 franaka za stanarinu.

Čiča Gorio se upoznaje sa Eženom. On je mlad čovek koji je došao da studira uz teške napore svoje porodice da ga školuju, ali umesto da se posveti studijama, Ežen ima želju da se probije u visokim slojevima društva. Piše pismo sestri i majci da mu pošalju novac kako bi se malo bolje obukao i kako bi bio zapažen na balovima. Obraća se za pomoć i bogatoj rođaki, grofici de Bozean koja ga upućuje u to kako treba da se ponaša i među kojim svetom treba da se kreće. Ežen zapostavlja studiranje i potpuno se posvećuje mondenskom društvu. Na balovima i u pozorištu zapaža mladu Delfinu de Nisenžan, koja je udata za barona de Nisenžan i zaljubljuje se u nju. Isprva nije znao da je to ćerka njegovog komšije čiča Gorioa.

Kada je saznao za ovo srodstvo, on se zbližava sa čiča Gorioom i pomaže mu, pa oni postaju vrlo bliski.

Čiča Gorio ne želi ni sam sebi da prizna kakve su mu ćerke. On se zavarava i u razgovoru sa Eženom de Ratinjakom govori sledeće: “Dragi moj gospodine, kako ste mogli da pomislite da gđa Resto naljutila na vas što ste spomenuli moje ime? Kćerke mene veoma vole. Ja sam sretan otac. Samo su se zetovi loše poneli prema meni. Nisam hteo da ti dragi stvorovi pate zbog mojih nesuglasica s njihovim muževima, pa sam se radije odlučio da ih viđam tajno. Ta tajnovitost mi daje hiljadu radosti koje ne razumeju drugi očevi koji mogu videti kćeri kad god zažele. Ja to ne mogu, shvatate li?”

Ežen de Rastinjak u međuvremenu uspeva da shvati kakvo je društvo uopšte. Stalno je razmišljao o tome kako mu otmen svet liči na okean blata u kome se čovek zaglivi do grla čim zakorakne u njega.

Mladom studentu koji doživljava neiskrenost, podsmehe i velika razočarenja, želi da pomogne komšija Votren. To je čovek koji ima puno iskustva i koji tačno zna kako izgledaju nepravde ovoga sveta. On Rastinjaku otvara oči i ukazuje mu na vrlo neprijatne istine. Upućuje Ratinjaka da treba da se ponaša i da treba da postupa sa ljudima onako kako to oni zaslužuju. Savetuje ga da su žene pokvarene i da treba da ih ostavlja da bi mogao da uspe.

Rastinjak u jednom trenutku ipak postaje ljubavnik Delfine i tada shvata u potpunosti kakvu vrednost imaju moć i novac. Ipak, uviđa da moralna čistota i bogatstvo u visokom društvu ne mogu da opstaju jedno pored drugog.

Kada je na kraju čiča Gorio umro, to je duboko potreslo Ežena de Ratinjaka. On je jedini koji se pobrinuo o sahrani ovog tužnog starca. Morao je čak da pozajmi novac od sluge Kristofa kako bi dao napojnicu grobarima. Tada Rastinjaka obuzimaju gorčina i tuga i razbijaju se sve iluzije koje je imao o svetu i čoveku.

U ovom romanu se mešaju motivi želje za uspehom i neuzvraćene ljubavi. Postavlja se pitanje u čemu je čiča Gorio pogrešio ako je za uzvrat od svojih ćerki dobio to da se one njega stide. Da li je u pitanju pogrešno vaspitanje ili preveliko udovoljavanje i popuštanje?

Takođe, ovde se govori i o mučnoj borbi jednog mladog čoveka iz provincije u velikom gradu. On ne može da uspe u društvu jer nema “jaku pozadinu” iako je vredan, čestit i moralan. U svetu kapitalizma, jedina vrednost je novac, a sve ostalo se ruši pred njim. I ljubav i pažnja i čestitost.