Aleksandar Sergejevič Puškin zauzima jedinstveno mesto u ruskoj i svetskoj književnosti. Ne samo da ga Rusi smatraju svojim najvećim pesnikom; on je takođe i simbol ruske kulture. Njegov život, kao i njegov rad, stekao je mitski status.
Kritikovati Puškina ili čak nekog od njegovih likova – kao, na primer, Tatjanu, junakinju njegovog romana Evgenije Onjegin – shvata se kao blasfemija. Čak i ako ostavimo ovu mitsku sliku po strani,
Puškin je zaista jedan od najcenjenijih pesnika na svetu; međutim, njegov stih, koji se oslanja na savršenu autorsku kontrolu oblika, tona i jezika, ne čita se tako dobro u prevodu. Duboko razigran i eksperimentalan, Puškin je usvojio široku lepezu sukobljenih maski i ličnosti. On na trenutke piše slobodno, pa sa ironijom, a onda sa ironijom na sopstvenu ironiju, kao i na moralne i filozofske teme.
On je u krajnjoj liniji filozofska lisica, jer uvažava ograničenja, kao i vrline, bilo kojeg skupa ideja. Majstor parodist, Puškin je napisao niz erotskih i ponekad lažnih epova koji su svetogrdni, kao što su Gavrilijada, kao i Ruslan i Ljudmila koji je nakon parodiranja epske, narodne priče, književne balade i romantike u duhu čiste igre, završio zapanjujuće sumornim epilogom.
Njegovi različiti tekstovi uključuju seriju o dvostrukom identitetu pesnika kao umetnika i čoveka sveta; političke pesme koje su ga dovele u nevolju sa carem, kao i pesme u slavu cara i njegovog potiskivanja Poljaka; neke izuzetne elegije (Sećanje, 1828; Elegija, 1830); ljubavne pesme, uključujući i one besmislene (Jednom sam te voleo, 1829) i snažne meditacije na ljudsko zlo.
Puškinove narativne poeme uključuju Cigane (1824) koja razmatra značenje slobode. Zaplet je samo izgovor za parodiju književnih oblika i konvencija u Maloj kući u Kolomni (1830). Najpoznatija, Bronzani konjanik (1833) koja reflektuje Petra Velikog i značaj Sankt Peterburga, ispituje značenje istorije u odnosu na individualne živote. Briga o prirodi istorijske uzročnosti dovela je i do kompleksnih formalnih inovacija u kvazi-šekspirovskoj drami Boris Godunov (1824-25) koja je preradila Karamzinovu Istoriju gosudarstva ruskog i zauzvrat je prerađena od strane drugih umetnika, posebno Modesta Musorgskog u njegovoj operi Boris Godunov (1869).
Najveće delo Puškinovo je svakako Evgenije Onjegin, prvi zaista veliki ruski roman i izvor bezbrojnih tema i slika u ruskoj fikciji. Zaigrana u stilu Sternovog Tristrama Šendija i Don Žuana Lorda Bajrona, daleko ih nadmašuje zbog brilijantnosti forme, duhovitosti i misli.
Usred beskrajnih pametnih digresija, u kojima pesnik usvaja blistav niz tonova i bavi se bezbrojnim samosvesnim samoparodijama, on priča priču o Onjeginu, suvišnom čoveku – to jest, čoveku koji nema nikakvu svrhu u svom životu – i o Tatjani, koja se zalaže za autentičnost u moru književnih ili društvenih klišea, koje ona nekako uspeva da prevaziđe, čak i kada ih prihvati.
Svaka od Puškinove četiri “male tragedije”, koje su sve napisane 1830. godine, ukratko, bavi se filozofskim problemima. Najznačajnija, Mocart i Salijeri, zasnovana na legendi da je Salijeri otrovao Mocarta, meditira na prirodu kreativnosti dok u brilijantno komprimovanim govorima uvodi ono što je trebalo da bude jedna od važnih ruskih tema – metafizička pobuna protiv Boga.
Posle 1830. godine Puškin se okrenuo prozi. Napisao je i roman Kapetanova kći (1836) i Istoriju Pugačeva (1834) – o istim istorijskim događajima koji kao da ilustruju da predstavljanje istorijske istine zahteva više od jednog žanra. Povest pokojnog Ivana Petroviča Belkina (1831) filtrira pet narativa, od kojih je svaka parodija na zaplet kroz umove nekoliko naratora, kolekcionara ili urednika. Pikova dama (1834) nudi uznemirujući prikaz čoveka koji traži mistično znanje koje će mu omogućiti da se kocka bez rizika i, implicitno, da zna najdublje zabranjene istine.
Narativna poema Cigani
Cigani je narativna poema Aleksandra Sergejeviča Puškina napisana 1824. godine i objavljena 1827. Ova poema pripada ciklusu takozvanih “južnjačkih poema” koje je on napisao za vreme njegovog izgnanstva na majčinom imanju Mihajlovski na severu Rusije.
Osnovna ideja ove poeme, kao i njena tema, jeste testiranje moralnih granica i prilagođavanje plemstva običajima običnog naroda. Radnja počinje kada se Aleko, plemić iz grada, pridruži ciganskoj čergi koja živi potpuno suprotnim životom od onog na koji je on navikao.
Koncept popularan u doba romantizma predstavljao je ideju da je život daleko od civilizacije, u potpunoj harmoniji sa prirodom, bolji u poređenju sa otuđenim životom ljudi koji žive u gradovima.
Tu ideju u ovoj poemi predstavlja ciganska čerga u kojoj se život živi na drugačiji način, u kojoj se poštuju drugačiji zakoni, a ljubav i sloboda posmatraju sa drugačije tačke gledišta.
Poema je napisana u stihovima, oblikovana je kao dijalog između tri glavna lika – Aleka, Zemfire i starog Ciganina, a poema se koristi kao inspiracija za mnoge opere. Pripada žanru narativnih poema, a vreme radnje obuhvata period od dve godine. Čitava radnja se dešava u jednoj ciganskoj čergi, negde u Moldaviji.
Poema počinje opisom mesta pored reke na kome se nalazi ciganska čerga u Besarabiji, delu Moldavije. U tihoj večeri, dok porodice pripremaju večeru, deca se igraju i pevaju, jedan stariji muškarac leži pored reke, dok mu se obrok hladi.
On čeka svoju mladu kćer da se vrati jer je navikla da šeta unaokolo kad god poželi, uživajući u svojoj slobodi. Njegova kći Zemfira se vraća dovodeći mladića po imenu Aleko koji beži od gradskih zakona i nudi mu da se pridruži njihovoj čergi.
Deskriptivni deo se ovde završava i kreće dijalog. Starac prihvata mladića uprkos svom siromaštvu, nudeći mu sklonište i hranu ukoliko je spreman da prihvati njihov način života. Aleko je odlučio da ostane, a Zemfira je spremna da ga zavede.
Starac ih budi sledećeg jutra jer je cela čerga naumila da krene i ode. Njihov pokret i spremanje su detaljno opisani: psi laju, magarci nose decu, stari i mladi ljudi pevaju svoje pesme. Iako među njima vlada siromaštvo, oni nisu tužni.
Za razliku od njih, Aleko oseća tugu, još uvek je zabrinut uprkos slobodi koju je stekao. On je pobegao iz grada i svog starog života, ali njegovo srce je vođeno strastima i on je svestan da će se i sada strast ponovo probuditi u njemu. Zemfira ga pita da li žali što ostavlja svoj stari život iza sebe, ali je on uverava da želi ostati uz nju jer ona predstavlja potpunu suprotnost od svega što je do tada poznavao.
Ljudi u gradovima su inhibirani odsustvom slobode i ljubavi, a on misli da je nemoguće biti srećan bez ljubavi. Starac ga upozorava kako se njihov životni stil razlikuje od načina na koji je ranije živeo. Oni nisu navikli na luksuz, tako da je moguće da neće biti zadovoljan zadobijenom slobodom.
Starac se prisetio jednog čoveka koji im se isto tako nekada pridružio. Imao je mladu dušu, uprkos starosti, ali se nije mogao prilagoditi. Njegova poslednja želja bila je da se vrati i da ga sahrane u njegovom rodnom gradu.
Oni nisu navikli na luksuz, tako da je moguće da neće biti zadovoljan samo slobodom.
Prošle su dve godine otkako se Aleko pridružio Ciganima i sve je ostalo isto. Bio je sa njima, uvek u pokretu, pronalazeći sreću na različitim mestima. Aleko se navikao na ovaj novi život daleko od grada, i ubrzo ga ništa nije podsećalo na njegov bivši život.
Jednog dana je čuo kako Zemfira peva pesmu o preljubi žene koja se zaljubila u mladog ljubavnika i prevarila svog dosadnog starog muža. Aleko ju je upozorio da prestane da peva jer mu se nije svidela ova pesma, ali je ona nastavila. Zemfira čak priznaje da je ova pesma o njemu, da ga više ne voli jer je pronašla mlađeg ljubavnika za sebe.
Starac objašnjava Aleku da je to samo stara pesma koju ona peva iz zabave i da ju je on prvi put čuo od svoje žene koja ju je pevala dok je Zemfiru uspavljivala pored vatre kad je bila dete.
Jedne večeri Zemfira kaže svom ocu da više nije zaljubljena u Aleka i želi da povrati svoju slobodu. Aleko priča u snu, doziva Zemfiru i neko drugo ime. Kasnije on objašnjava Zemfiri svoj san o drugoj osobi koja je stajala između njih dvoje, tako da je izgubio poverenje u svakoga, uključujući i nju.
Aleko se ispoveda starcu. Tužan je zbog izgubljene Zemfirine ljubavi, a starac pokušava da ga uteši, pokušavajući da opravda Zemfirinu neveru njenom maldošću.
Ona je slobodna i nesposobna da ostane verna, ali Aleko je tužan sećajući se svoje ljubavi i noći koje su provodili zajedno, ljubeći se i pričajući o svemu. Sada je ta strast nestala.
Starac mu je tada ispričao priču o svom iskustvu sa Mariulom, Zemfirinom majkom, koju je upoznao kada su bili mladi. NJihova sreća je trajala svega jednu godinu, sve dok im nije došla još jedna ciganska čerga i Mariula je odlučila da ode sa njima jer je upoznala novog ljubavnika. Napustila je kćer Zemfiru i ostavila je sa ocem koji je bio slomljenog srca i pun mržnje prema ženama.
Aleko je hteo da zna zbog čega se starac nije osvetio i ubio Mariulu i njenog novog ljubavnika, ali mu je starac odgovorio da mladost ima slobodu ptice koju je nemoguće zatvoriti u krletku.
Jedne večeri Aleko je video Zemfiru sa svojim novim ljubavnikom dok su se rastajali i dogovarali za sledeći sastanak. On ubija njenog novog ljubavnika u besu, kao i Zemfiru koja je pokušavala da ga obuzda.
Sledeća scena opisuje sahranu Zemfire i njenog ljubavnika. Pokopani su zajedno u Alekovom prisustvu. Posle sahrane, starac je prišao Aleku tražeći da napusti čergu. Iako ne dele iste zakone kao i ostali ljudi, oni ne odobravaju ubistvo. Čerga odlazi bez Aleka.
Epilog nas upozorava na opasnosti skrivene u ciganskom načinu života jer je nemoguće osloboditi nekoga od sudbine, kao ni od ljubavi.
Likovi
Aleko. Mladi plemić iz grada koji je pobegao iz svog života omeđenog zakonima i bez prisustva slobode ili ljubavi. Upoznaje mladu Ciganku Zemfiru i pridružuje se njenoj čergi. Prihvata je njen otac i on se zaljubljuje u nju. Prikazan je kao pristojan mladić koji je konačno pronašao mir i slobodu nakon što je pobegao od svoje prošlosti.
Nikada se ne može potpuno prilagoditi novom načinu života bez strogih zakona i pravila o moralu i pravdi. Kao što je starac predvideo, on želi slobodu samo za sebe, ostajući sebičan kada ga je Zemfira prestala voleti. On čini zločin iz ljubomore, završavajući sam, ne pripadajući nigde.
Zemfira. Mlada Ciganka koja je zavela Aleka, na početku poeme je predstavljena kako ga iskreno voli. Njen otac je opisuje kao mladu devojku koja želi da doživi slobodu i život, pa joj je zato i dao slobodu da živi kako joj se sviđa, usklađujući se sa običajima njihove zajednice.
On upozorava Aleka da ona nije sposobna za vernost. Ona ima neke sličnosti sa svojom majkom koja je takođe napustila muža zbog drugog ljubavnika koga je poznavala samo nekoliko dana. Zemfira je prkosna, suočava se sa Alekom direktno i govori mu da više nije zaljubljena u njega, izazivajući njegovu ljubomoru. Zbog toga i strada na kraju.
